4/1/2008 - Razmisljanja....

Sedim u fotelji u pomalo neuobicajenoj pozi za mene, duboko zavaljena u nju, sa rukama u krilu, nogama oslonjenim na njen naslon, i razmisljam. Ponekad se osecam tako prepuna misli i osecanja koji slobodno lutaju mojim neuronima brzinom svetlosti, da pozelim da ih jednostavno izvadim, stavim u neku bocicu i prepustim se uzivanju bez razmisljanja. U ovom slucaju, moja bocica je blog.

Mislim (naravno, ja uvek mislim!) da sada razumem zasto su neki najveci naucnici sveta malo caknuti. Ubija ih razmisljanje. Zapravo, jos nisam dokucila sta zapravo znaci biti lud ili caknut? U svetu gde se svi izdaju za normalne, onaj koji svojim razmisljanjem prilicno odskace bice cudno posmatran ili proglasen za ludog. A da postoji neko mesto gde zive samo ludi i da tamo dodje neko normalan, on bi bio proglasen za ludog, po shvatanjima vecine stanovnistva. Zapravo, sve zavisi od misljenja vecine, i to me prilicno nervira. Moram malo da pripazim da i mene ne smozdi razmisljanje. Mozda bi trebalo da zatvorim prozor, da sprecim misli i mastanja da udju kroz njega. Ustajem, zatvaram, bez uspeha. Vracam se u moj zamisljeni svet. U njemu je trenutno haos. Ako neko u sebi cvrsto veruje da je normalan, kako moze biti lud po vidjenju vecine drugih ljudi koji drugacije vide stvari od njega. Mozda je njegov stav ispravan. A mozda i nije. To se ne moze bas jasno prosuditi. Barem ja ne mogu. Da li sam ja sada luda sto trenutno sedim tako cudno i izazivacki, kada cela moja porodica sedi normalno. Normalno, sta je to? Koji je normalan nacin sedenja? Meni je ovako udobno, i posto sam ja svoj gospodar, dokle god takvim svojim sedenjem ne uznemiravam druge, niko nema prava da mi kaze da moje sedenje nije normalno. Normalno je dok god ja verujem da tako i jeste.

3/1/2008 - Zemljo otvori se pa me progutaj!!!!

Idem ja tako putem zivota i naidjem na rupu. Upadnem u nju i pomislim:,,To se sigurno zemlja smilovala na mene i otvorila se”. E, sada ce neki pametnjakovic da pomisli zasto sam ja tako razmisljala u ,,najludjoj” i ,,najveselijoj” noci. Evo da vam objasnim, ali sumnjam da cete mi poverovati jer je dogadjaj prilicno neuobicajen i sasvim specifican da se meni desi. Neki ljudi se ne slazu sa konstantacijom da ne postoji savrsen docek Nove godine. Ja se slazem sa njima samo donekle, naime, savrsen docek postoji samo da bi ga upropastili…..

Dakle sve je bilo spremno, drustvo, muzika, hrana i pice, i naravno mesto za nezaboravan provod – diskoteka. Spremila sam se najbolje sto sam umela, i otisla sa drugaricom u ugovoreno vreme i moj savrseni docek samo sto nije poceo. Muzika je bila bas po mojoj meri, sa zadovoljstvom sam primetila da se prilicno isticem u drustvu jer sam bila jedna od najopustenijih osoba, i kao vrhunac svega, prisao mi je najsladji momak na zurci i pitao da igramo. Zasto ranije nisam shvatila da je bilo previse savrseno da bi potrajalo. Na svakoj zurci se nadju takozvani ,,padobranci” odnosno osobe koje dodju nepozvane. Jedan od tih padobranaca se ocigledno pravio previse vazan, pa u diskoteku poneo petarde i vatromet. Nisam sigurna kako se to desilo, ali verovatno je upalio par petardi koje su eksplodirale, drustvo se uspanicilo, a jedna petarda je pala pravo na bar, tako da se muzici pridruzio i zvuk razbijenih casa. Vlasnik diskoteke je dojurio, unezveren, i kako nije mogao da nadje pravog krivca, izbacio celo drustvo iz diskoteke. Bilo je oko 23:00 casova. Tuzno, zar ne?  Padobranci su vrlo brzo ,,isparili” posto su neki moji drugovi hteli malo da se umesaju i svadjaju jer su oni zakupili prostor, ali na srecu nije doslo do tuce. Kako vlasnik nije hteo da nas pusti unutra, celo drustvo se rasparcalo i razisli smo se na sve strane. Ja sam otisla kuci, i ostatak veceri provela pijuci sampanjac, i slusajuci neku muziku, posto nazalost, BlogOye nije radio. Nesto kasnije, kada je u gradu poceo vatromet i vriska na ulicama, ja se necujno prisunjala prozoru i posmatrala.