28/12/2007 - Identitet

Cudna je to rec. Identitet. Ponekad ga je jako tesko sacuvati, isklizne iz ruku, pretvara se u vodu i otice u veliko, gigantsko more univerzalnih misljenja i dusevnih izgleda. Trudim se da ga spoznam, da ga maksimalno ucinim svojim, da u njega utkam svaki delic sebe, da me prezentuje u najboljem svetlu, da ispravim sve sitne mane koje mi se cine tako velike kada ih posmatram sa moje, perfeckionisticke tacke gledista. To je psiholoska stvar. Recimo, moj avatar je takodje moj identitet. Odabrala sam ga u skladu sa nadimkom, da bi postigla bolji vizuelni efekat na druge i ne zelim da ga promenim. Zasto bih? Nema razloga. Imam utisak da, kada bih ga ikada zamenila novim, da to ne bi bilo to. Izgubila bih jedan mali ali neprocenjivi deo moj blog identiteta. Zato ne shvatam pojedine blogere koji menjaju avatare dovoljno cesto da se ne stigne da se navikne na njih. Moje oko ih tada ne prepoznaje. Ne kritikujem ja te osobe, svako ima pravo da radi sta zeli sa sobom, pa tako i sa avatarom, ali bih htela da naglasim da kada se vec odabere avatar, na primer neka poznata licnost, to vremenom vise nije ta ista poznata licnost, vec bloger koji se ,,krije" iza nje, pa ukoliko se fasada cesto menja, vizuelni utisci o doticnom blogeru ce se takodje menjati. Naravno, to se ne odnosi na samo pisanje, koje je samo po sebi svojevrsan i najbolji blog identitet, ali svakoj kvalitetnoj knjizi je potrebna dobra korica koja zapada za oko, zar ne? Pa sta bi onda bilo kada bi se ta ista korica menjala svakog meseca? Ne bismo vise prepoznali knjigu.

Razmislite o tome....

25/12/2007 - Blogoholicarka na mukama....

Na kraju je usledila i zabrana. To sam vec odavno osetila, zahvaljujuci precino nastimovanim zenskim ,,shestim chulom" koji sam izostrila redovnim krsenjem kucnih pravila, u sta je spadalo citanje knjiga u pola 2 izjutra ili povremeno kraduckanje iz kasice-prasice. Uhvatili su me, takoreci ,,na delu", samo sto je prestup bio mnogo tezeg oblika. Redovno povecanje telefonskog racuna je tako bolo oci, da to jednostavno nije moglo da se previdi. I onda, hapsenje i gorepomenuta zabrana. Buntovnik u meni se otimao takvom silinom i snagom volje, da sam se prilicno uplasila od sopstvene reakcije, ali je to makar dovelo do toga da izborim sudjenje. Evo kako je bilo:

        - Vi ste blogerka pod nadimkom Specificna?

Uzvrpoljih se malo. Jesam - rekoh.

       - Ako jeste, onda sigurno znate da ste optuzeni na osnovu telefonskog racuna, koji je predstavljen kao dokazni predmet broj 1. Iznesite ga!

Iznesose ga i pokazase cifru u donjem desnom uglu. Prebledela sam momentalno.

      - U vlasnistvu ,,suda" se takodje nalazi i dokazni predmet broj 2. Molim da i on bude predstavljen optuzenoj.

Donesose mi jedan ostampan list na kome je pisalo tacno vreme kada sam se konektovala na internet i koliko sam vremena tamo provodila. Ocigledno je net zauzimao 3 cetvrtine telefonskog racuna.

       - Na osnovu ovih dokaza, sud nalaze detaljno vestacenje optuzene, i samim tim primerenu kaznu za prekrsaj.

Uspostavljena je dijaznoza: blogoholicarka, a predlozena kazna je bila 3 meseca blogoksikacije. I eto, sad izdrzavam kaznu za sva moja (ne)dela i apstiniram od Bloga i interneta uopste. Mislim da je kazna sasvim pravedna. Naravno da cu je ispostovati.

Sta ste to rekli? Nisam dobro cula? Ja?  Ja, da krsim kaznu? Ne, nikako, ni u snu, dragi moji!!! Sta to??? A, tooo.....  To... nije niiiista, samo jedno veliko NISTA, jer zapravo ja ne pisem ovaj post, pise ga moj klon.... Ne verujete mi na rec????!!! Ne morate!!!

23/12/2007 - Novogodisnje zavrzlame.....

Juce mi se desilo nesto najgore sto je moglo da me zadesi nedelju dana pre doceka Nove godine, nesto sto je od gore i crnje od svih mojih prednovogodisnjih nocnih mora u kojima me jure ogromne makaze koje su se bas namerile da mi iseku i upropaste haljinu za ,,najludju noc". Razbolela sam se, i to na najgori moguci nacin koji se meni desava. Promukla sam, sa kijavicom i glavom teskom oko par tona (a ta tezina nije od mojih silnih inspiracija i misli) a razlog nije mogao da bude lepsi i da me vise usreci. Kakva je to ironija, zadesi me nesreca upravo zbog trenutka kada sam najvise srecna.....

Ne volim da se hvalim, ali cu ipak reci razlog. A svi oni koji procitaju ovaj post i 31. decembra izmedju 17 i 18 casova upale televizor na kanalu RTS 1 moci ce i da vide taj razlog. Jer cu se tada pojaviti ja, licno, u okviru novogodisnjeg programa za decu, nazvan ,,Novogodisnja klackalica". Eto, juce sam bila na snimanju i otpevala pesmu koju sam licno napisala i osmislila. Medjutim, da li od silnih vracanja i ponavljanja izvesnih kadrova, meni je glas pukao, a beogradski vetar je dovrsio posao. Zasto sam otisla na to snimanje? Iz prostog razloga sto ja jos od vremena kada sam bila sasvim mala, imam jednu zelju, zeljicu koju sam bezbroj puta rekla Deda Mrazu i nadam se da je konacno cuo i da ce je ostvariti. Zelim da pevam i tako iskoristim sve svoje muzicke talente, na koje svi koje znam, obracaju paznju. Imam ambicije, srecu i snove, a snove treba slediti, zar ne?

P.S. Ako nekoga bude zanimalo ko ce biti Specificna, necu reci, ali bice to ona sa najlepsim osmehom devojke kojoj se novogodisnje zelje ostvaruju.....

16/12/2007 - Kad mi dodju bubice....

Od samog jutra sam znala da nesto nije u redu sa mnom. Jos od trenutka kada sam otvorila oci i kada su mi kroz glavu proletele misli na sinocnju rodjendansku zurku; kada sam ustala, odmakla zavese i ugledala sneg - osecala sam se potpuno bezvoljno i mrzovoljno. Uzasno me je bolela glava, a cinjenica da je nedelja, moj najomrazeniji dan, nije cinila da se imalo osecam bolje. Valjda sam sinoc popila previse soka od breskve....

Nisam ni radosno uskliknula kada sam videla sneg, sto je bilo stvarno cudno sa moje strane, i to je bio jos jedan znak da nesto, definitivno, sa mnom nije ok. Pipnem celo - nemam temperaturu, a osecam se kao da je imam, cak bi mi bilo tako lakse, jer bih imala racionalno objasnjenje za moje ponasanje i moja osecanja. Pogledam se u ogledalo, nadajuci se da cu proniknuti u svoju dusu, ali nista, samo me iste crne oci od juce posmatraju i uzvracaju mi zbunjen pogled. Spolja savrseno u redu. Ali iznutra.... praznina, haos, melanholija, jednom recju, zimska depresija.

Da je moje telo jedan grad, u njemu bi sada sigurno sve bilo sruseno, a stanovnici bi haoticno jurili ulicama i vristali na sav glas: ,,Mrzim zimu! Evakuacija!!!"

(upravo sam procitala sve sta sam napisala. Kakva gomila gluposti i tinejzerskog blebetanja! )

13/12/2007 - ,,Cokolada dan"

Joj ljudi, sto se danas osecam nekako glupo, umorno, depresivno..... Stigao je moj ,,Cokolada dan"! Kad god se osecam bezvezno, ja uvek pomislim kako mi se strasho jede cokolada, ma ubila bih za nju..... (shalim se, naravno) E pa, danas mi se uzasno prijela jedna od onih Milka cokolada sa jagodom! Mmmmm, kao da mogu da joj osetim ukus, iako je trenutno nemam u kuci, a uvek mi se nesto jede kada ga nemam, gricnem crnu cokoladu, osecam kako mi hrska i lomi se pod zubima, onda naidjem na jagoda punjenje, i uzivam jos par sekundi u velicanstvenom ukusu, pre nego sto ceo zalogaj nestane.... A onda otvorim oci i shvatim da sam pogrickala drvenu olovku.... xa xa!

,,Cokolada dan" je poseban fenomen, redak i neizleciv virus, javlja se cesce u kisnim i sumornim danima, redje u suncanim... Napada bilo kada i bilo gde, bez obzira na pol, godiste ili zanimanje. Narocito su mu podlezne osobe koje vole slatko. Moze da se javlja i nekoliko dana uzastopno, zavisi od mogucnosti organizma da mu odoleva. Trenutno prolazi, kada dobije izvesnu dozu cokolade, koja moze varirati od jedne kockice, do cele table, zavisno od materijalnoh mogucnosti. Iako je neizlecivo, postoji psihicka terapija kojom se virus moze kontrolisati. Medjutim, ako se ne kontrolise, prelazi u posednji stadijum jake zavisnosti. Takva osoba je retko zadovoljna, a najcesce debela...

Na srecu, ja kontrolisem moje ,,Cokolada dane" ali posto trenutno nemam dozu cokolade, da li bi bio neko ljubazan da mi pozajmi 3 kockice??? Pleaseeee!!!!

12/12/2007 - Petarde + Losi momci

Juce mi je jedna petarda eksplodirala pored noge. Okrenem se ja i imam sta da vidim: grupa mladica prati mene i moje dve drugarice. One se uplasile, iznenadile, a moram da priznam, ni meni nije bilo bas svejedno. Nastavile smo da hodamo, a i oni su nastavili da nas prate. Isli smo tako jedno vreme, a onda su oni ponovo poceli da bacaju petarde za nama. Ubrzale smo korak, ali oni su nas i dalje pratili. Medjutim na vidiku se pojavila jos jedna grupica decaka iz cetvrtog razreda (tako mali, a tako opasni) i oni su poceli da bacaju petarde, ali iz sasvim drugacijih pobuda. U svakom slucaju, nasa setnja se sve vise pretvarala u prelazak preko minskog polja. A jos je bilo vece.

Bilo je uzasno, podsecalo me je na proslogodisnju proslavu Nove godine, kada nisam mogla negde nogom da stanem od straha da nesto ne eksplodila upravo tada. Samo, izgleda da su se ovi losi momci malo zabrojali, ili su samo hteli da nas ,,impresioniraju" njihovim vestinama paljenja petardi, a onda bi ih bacili za nama kao da ocekuju da se okrenemo i kazemo im: ,,Odlicno bacanje, za cistu desetku!" Stvar je u tome, sto oni i jesu bacali za desetku, petarde su uvek bile oko pola metra iza nas. Medjutim, ja to nisam mogla da dugo trpim. Okrenula sam se i suocila se sa grupicom od 5-6 mladica.

,,Imate neki problem?" pitam ih toboze lezerno.

,,Imamo" kazu oni i smeju se. Primecujem da jedan od njih pali novu petardu.

,,Ostavi to!" kazem mu ja.

Ovaj se kao nasmejao, zapalio petardu i bacio je u vazduh. Moje drugarice su ustuknule nekoliko koraka i pokusale da me povuku sa sobom, ali ja se nisam ni pomerila.

,,Da, ti ces da me nateras" kaze meni.

,,Petarda mozda padne malo blize tvojim drugaricama. Vidim da su uplasene. Sto se i ti ne uplasis, pa da budes jos sladja?" kaze jedan od drugova decka koji je bacio petardu.

,,Da se nisi usudio!" procedim, i okrecem se predjem ulicu sa drugaricama.

Nesto iza mene je naglo eksplodiralo, moje drugarice su vrisnule, a ja sam se ponovo okrenula i videla da se ti momci smeju, ali i da im je ponestalo petardi.

,,Sta je bilo?" kaze onaj sto baca petarde ,,Hoces da ovo prestane? Hoce, samo ako me poljubis" kaze on drsko, i cela grupa se smeje.

Prisla sam mu iz sve snage ga osamarila. On me je samo iznenadjeno pogledao, a moje drugarice i ja smo pobegle glavom bez obzira, pre nego sto su oni stigli da bace jos neku petardu. Jurile smo bez daha, dok nismo stigle do jednog parka, i tu smo bile bezbedne. Bila sam prosto iznenadjena svojom hrabroscu. Dok smo sada lagano isle kuci, u daljini se jos mogla cuti potmula grmljavina petardi......

10/12/2007 - Prvi koraci....

Secam se kada sam prvi put pocela da pisem. Imala sam 5 godina, i u meni je ziveo razigran i kreativan decji duh koji je tek poceo da otkriva svet. Posto sam procitala sve knjige iz takozvane ,,decje kucne biblioteke" (vec sam uveliko citala i pisala), padne meni na pamet da se i sama malo poigram recima i napisem knjigu. Moju. I bacim se na posao. Razmisljam ti ja, razmisljam, o cemu li cu sada da pisem?! I ko o cemu, poceh da pisem o temi koja je tada meni bila aktuelna, lutke, da budemo precizniji, barbike. A bas nekako tada sam na poklon dobila prvu barbiku, lepu, plave kose, i ja je nazovem Plavusa. Medjutim, posle mi je to ime bilo predugacko, pa ga skratih na Vusa.

Dakle, Vusa je bila glavni junak moje ,,knjige", a sa njom i njena sestra, Sendi. Kao sto je bilo za ocekivati, pisala sam bez ikakvog plana i cilja, samo sam slagala recenice na papiru i dobijala cist humor. Naravno, to piscevo uzbudjenje nije bilo duga veka, i svaki put kada bih se umorila od smisljanja novih barbi dogodovstina, ja bi ih poslala na neko putovanje, u inostranstvo. Kako su dani prolazili, sve je vise bilo tih putovanja, nego mog ,,romana". A gde sve nisu one bile!!! Posetile su Australiju, Ameriku, Francusku, Austriju, Nemacku, Holandiju, Kanadu, Englesku, obisle celu Srbiju (tada Jugoslaviju), dobro isprepadale nekoliko pravih ljudi koji su ih videli, i kada su se vracale kuci, uvek bi sa sobom nosile tone poklona za porodicu. Postala sam cak ljubomorna na njih, a sada se samo smeskam kada se setim kako sam ih zamisljala na nekoj egzoticnoj destinaciji, scucurene ispod minijaturnog suncobrana, kako piju sokove i utrljavaju kremu za suncanje na nos.

To su bili moji prvi koraci u svetu pisanja, stidljivi a ipak prepuni maste i decije radosti. A gde sam sada? Pisem, ali vise ne stidljivo, vec sa ponosom!

Na kraju od cele barbi price nije bilo nicega, iako sam sacuvala sve te papire i sveske po kojima sam pisala. Mozda, jednom, od toga ispadne neka sasvim lepa bajka koju ce neka mama mozda ispricati svom detetu koje ima mastu kao sto sam ja tada imala. Ko zna......

8/12/2007 - Nash dragi BlogOye.....

    Nisam sigurna da li se to desava i drugima, ali kad god sam neraspolozena, ravnodusna, besna, i udjem na BlogOye, sam taj ,,cin" mi popravi raspolozenje. Cim dobro poznata crvena stranica zablista predamnom, meni se raspolozenje popravi, a ako sam vec vesela, budem jos veselija. Iako sam ja samo 5 meseci clan ove velike blog porodice, osecam se kao da sam tu 5 godina.  Ta nova misljenja, diskusije, teme, novi blogeri, polemike, zanimljivosti, sale, pa cak i svadje cine da zelim da svakog dana budem deo toga, i osecam veliko zadovoljstvo dok citam postove mojih prijatelja i onih koje nisam uvrstila u prijatelje, mada je to potpuno nebitno, jer sam ja u sustini takva osoba da su mi svi prijatelji dok se ne dokaze suprotno. U svakom slucaju, Blog mi lagano postaje lepa navika ili najveci porok. Desava li se to samo meni, izuzetno specificnoj osobi? U svakom slucaju hvala citavoj administraciji BlogOya. Hvala sto postojite!!!!

3/12/2007 - Kod cika Zube....

      Probudih se jutros sa nekim cudnim osecanjem pomesane srece i razigranosti. Igralo mi se, pevalo, iako je bilo oblacno i vlazno napolju, plus 7 ujutru. Ja sam, inace velika spavalica i nocna ptica, ali sam jutros leprsavo ustala, sve sam stigla da obavim na vreme i bila stvarno dobro raspolozena! Desilo se mozda i vama? Medjutim, zna se da sve sto je lepo ne traje dugo, pa eto kada sam oko 2 sata popodne stigla kuci, docekao me je poziv od zubara da dodjem po protezu. Meni ona nije bila potrebna, zubi mi estetski savrseno izgledaju, ali je gosn Zubarovic zakljucio da postoji neka ,,tenzija" izmedju zuba, da su preblizu, i eto ti: dodjite danas do 6h. Uh, uopste ne volim zubare, ma bezim od njih kao djavo od krsta jos od pete godine, kada su se usudili da mi nesto ceprkaju po zubicima, secam se da me je malo bolelo, a ja sam plakala, posle sam saznala da su mi tada izvadili 2 mlecna zuba. Nakon toga se nisam smejala par meseci, bilo me je sramota sta ce drugi da mi kazu kada se iznenada pojavi krezubi andjelcic.

     Dakle, otisla sam pravo u Dom zdravlja. Jos dok sam ulazila, zapahnuo me je ,,miris" lekova, anestetika, neprirodne urednosti, dok sam isla hodnikom cula sam kako neko vristi i place, zatim kuckanje cipela lekara sto u mom umu zvuci kao grmljavina, zveket nekog posudja..... Gotovo kao srednjevekovna klanica. Brrrrrr....... Dubok udah, i evo me usla sam u ordinaciju, predajem knjizicu, kazem, dosla sam na kontrolu i po protezu, sedam na zubarsku stolicu, neki mlad zubar pali lampu i, kakve li drskosti, uperava je tacno u moje lice i gotovo me ,,oslepi". Zatim kaze da otvorim usta, poslusam ga, on uzima neku gadnu malu spravicu i kucka me po zubima, valjda da proveri da neki od njih nece da se raspoluti i cukne ga u lice :-DDDD. Kamo srece da jeste! Zatim mu se ruka krece ka novoj spravi, prilicno zlokobnog izgleda. Ukljucuje je. Boze moj, pa to je busilica!!! Medjutim, spravica se zakasljava, iskljucuje, zubar se nervira i pokusava ponovo da je upali, ali mu ne uspeva. Imam ipak gore nekog ko me gleda....

    Tada je dosla i ,,njeno velicanstvo Proteza". Zubar je izvlaci iz gline, struze (ej, struze!) zalepljenu glinu sa proteze i onda mi ponovo kaze da otvorim usta. Osecajuci se veoma glupo, otvaram i on stavlja protezu na moju gornju vilicu. U stopu je sledila i proteza za donju vilicu. Malo vezbam da je namestam i skidam, a onda bye-bye cika Zubo!

    Definitivno ne volim zubare. Sa ovom protezom se osecam kao invalid. Ne mogu da se smejem, ne mogu da pricam, ne mogu da pevam, ne mogu da jedem, ne mogu da spavam, ne mogu nista!!!! Samo mogu da je skinem! Medjutim ni to mi nije od neke pomoci kada znam da moram da je nosim barem 3 sata dnevno u periodu od nekoliko meseci, sto mi se sada cine kao godine.....

Cekaj, cekaj, zar nisam jutros bila tako srecna!!!! Sta mi sada bi???

28/11/2007 - Sta znaci rec ,,cool"????

26/11/2007 - Ti i ja....

    

7/11/2007 - Zivot je borba

        Citam ja u novinama o onom decaku Radetu iz Kraljeva kako svim srcem zeli da pomogne svojoj majci i i divim mu se. Decak od svojih trinaest godina, a majka mnogo starija od njega, a uz to i ozbiljan bolesnik. Pa ipak, kod Radeta ne manjka snage i volje, ljubav pokrece sve. Uz majku je bdeo i dan i noc, sam obavljao sve kucne poslove, kupao majku, a jos je postigao i da bude odlican djak u skoli koju pohadja. Sve te brige i obaveze je obavljao bez icije pomoci, 15 meseci. Potpuno je zasluzio da se cuje za njegovu nevolju i sirotinju i da mu se pruzi potrebna pomoc, jer oca nije bilo, njegovi roditelji su razvedeni. Sada, medjutim, cujem da mu se otac vratio i da ce ziveti sa njim, majka je smestena na Institut za pneumologiju u Beogradu, a Rade je srecan, jer se javljaju ljudi iz cele Srbije koji ulazu novcane priloge da bi podrzali oporavak njegove majke, a veliki novcani iznosi i robna pomoc stizu i van Srbije. Iz Hrvatske je Radetu stigao mobilni telefon, a jedan Srbin iz Cikaga mu je poslao cak 30.000 dinara.

      Medjutim ono sto me cini da se osecam tako nespokojno jeste da, nazalost ovaj slucaj nije i jedini. Mnogo, mnogo dece, izbeglice sa Kosova, siromasna deca, mali Romi, deca bez jednog ili oba roditelja, se svakog dana suocavaju sa borbom za opstanak, za jos jedan zalogaj hleba, jos jedan zagrljaj majke..... Tu se naravno postavlja pitanje: ,,Ko je kriv za sve ovo? Ko je odgovoran da se ovo stanje poboljsa?" Niko nece dati odgovor. Postalo mi je vec i previse cudno da, kao u slucaju malog Radeta, nadlezni odbijaju da se umesaju, jer je to ipak, samo dete. Samo dete?! Pa svi su nekada bili deca, a Rade i jos mnogo slicne dece su prinudjeni da preko noci napuste detinjstvo i budu ODRASLI! Oni su, zapravo, vise odrasli nego sto su bilo koji nadlezan ili neki prepotentni politicar ikada bili! To se treba uvideti, ali, nazalost, ne izadju svi slucajevi na videlo. Samo u sebi krijem jednu tihu, tinjajucu zelju da neko na vlasti, konacno nesto preduzme za onu decu koja zasluzuju pomoc i ljubav, a ne da ih se sete samo prilikom neke njihove ,,kandidature" ili borbe za vise polozaje. Rade je bio prvi kome je pomoc pruzena. Valjda nece biti i jedini......

31/10/2007 - Porodicno blago

         Sa punim pravom prozvana kao jedna od najboljih domacih serija, Porodicno blago nas, evo, vec sedmu godinu od svog nastanka, zatice ispred malih ekrana kako gledamo i odusevljavamo se zanimljivim dogodovstinama njenih junaka. Ovog meseca se ponovo reprizira, pa se moze gledati svakog radnog dana u terminu od 20h na RTS-u.

        Duhovitim dijalozima, karakteristicnim likovima, kao i dobro osmisljenim motivom serije, prikazuje se brz tempo zivota koji prate ili pokusavaju da prate glavni likovi, a sve se to ne bi moglo izvesti do savrsenstva da nije bilo fantasticne glumacke ekipe koja nam je sve to uspesno docarala. Ipak, pored saljive poruke, seriju prozimaju i ozbiljne teme i situacije, koje se cesto desavaju u zivotu, te je jedan od motiva serije je da se kroz razne probleme treba uvek probijati optimisticki i sa osmehom na licu.

       Jos uvek nisam upoznala osobu koja je gledala ovu seriju, a da joj se nije oteo smesak kada se npr. svadjaju Tika Spic i njegov brat Djosa, kada Gavrila muce razni vazno-nevazni problemi uglavnom vezani za novac, kada deda Trajko zeli svoj cup natrag, ili kada Lister pati jer je izgubio jogi dusek u kome je bilo usiveno milion maraka. Svi likovi iz ove serije su originalni i svaki glumac je odlicno odigrao svoju ulogu, i to je dobar razlog za vecernje okupljanje porodice ili prijatelja da bi pogledali jos jednu epizodu.

     Ovu seriju toplo preporucujem svima, i starom i mladom, ja sam je licno gledala najmanje pet puta i nikada mi nije bilo dosadno, a svaki put sam otkrivala nesto vise i o skrivenim porukama koje se provlace kroz nju. Jedino  mi je malo zao, jer nema puno serija kao sto je Porodicno blago, ali dokle god zadovoljni gledaoci budu pratili Porodicno blago svake veceri, avanture porodice Gavrilovic, Stojkovic, i drugih, nikada nece prestati.

29/10/2007 - Malo ljubavne filozofije.....

         Nikada nisam verovala u ljubav na prvi pogled. Ma ne verujem ni u onu na drugi pogled, pa cak ni na prvi dodir! Mozda je to nesto u meni, ali ja jednostavno ne shvatam ljude koji ugledaju osobu suprotnog pola, i onda bude...... ,,kakvi su ovo leptirici i srculenca oko moje glave?"...... Smatram da je to cisto zanosenje fizickom lepotom neke osobe, i to je sve povrsno, jer kako vreme odmice sa nekom osobom, pa makar ona bila ruzna u ocima drugih ljudi, ona ce vama biti lepa, ako poseduje sharm, harizmu ili ako ima neke druge kvalitete koji su vama potrebni. Recimo, ja ne mogu da smislim momka koji se ponasa potpuno nezrelo ili se pretvara da je nesto sto nije, a privlace me kulturni, duhoviti, zreli i mastoviti mladici. Naravno, po nekom nepisanom pravilu, za vama ce cesto ,,otkinuti" upravo onakva osoba kakvu NE zelite! (cast izuzetcima).  Evo mog iskustva:

       Pre izvesnog vremena sam videla jednog momka koji mi se dopao (ali samo dopao) i to na taj famozni prvi pogled. Izgledao je kao andjeo u ljudskom telu, to lice, ti misici, taj predivan glas.... Neka zajednicka drugarica je razmenila nase brojeve telefona i poceli smo da se dopisujemo. U samom startu sam uocila da je decko ogranicen kao terasa, xe,xe. Posto ja vise cenim pismene ljude, nego neke tamo andjele, Mr. Lepi je dobio prvi minus, kada sam primetila da rec ,,ne znam" pise zajedno, a takodje pravi ozbiljne padezne i gramaticke greske poput ,,jeli", ,,dali", ,,bijo sam u kucu" .......itd. Ali cak ni to ne bi bilo toliko dramaticno, da nije bio u nekom kasnom pubertetu, i to u periodu kada su svi mladici opsednuti, znate vec cime. Medjutim Mr. Lepi je bio dovoljno kultivisan da u pocetku nista od toga ne pomene, ali je postavio jedno izuzetno glupo pitanje: 

,,Sta bih prvo primetio na tebi?" 

Nekim shestim culom, koje vecina zenske populacije poseduje, odmah sam shvatila na koju on kartu igra, naime, hoce da mu ja nahvalim svoj fizicki izgled, da se predstavim kao sex-bomba, a da on kasnije insistira na sastancima i ko zna jos cime. Hm, a nismo se poznavali ni dva dana! Zato sam ja uzvratila kontranapadom i na njegovo pitanje sta bi primetio na meni, rekla sam ,,Radost u koraku". Ukoliko se samo pravio glup, shvatio bi sta sam htela time da kazem, ali posto se (nazalost) nije pravio glup, uzvratio je sa: ,,Ma ne izmisljaj, dobro znas sta hocu da znam, kolike su ti..... " i jos par vrlo bezobraznih stvari, na sta je momentalno usledio crveni karton, i Mr. Lepi je bio iskljucen u 10-om minutu utakmice! Pretpostavljam da nije ni znao sta ga je snaslo. Zvao je jos jedno par dana nakon ,,ispada", izvinjavao se i sl. ali je do tada bio samo proslost, i jedno smesno iskustvo.

      Dobro, u chemu je sad moja poenta? Evo, pod 1) je to sto ja nemam uopste srece u ljubavi, pa da naletim na nekog iole normalnog tipa, koji ce umeti da me ceni, onakvu kakva jesam. A to, dobro znam, svako zensko bice na planeti zeli. Moja kreativna, nepopravljivo romanticna, ali ipak buntovnicka i pomalo sarkasticna dusa ne nalazi slicnu osobu za neko intelektualno druzenje, pa evo trazi azil na BlogOye-u. Pod 2) ovo je razlog zasto ne verujem u ljubav na prvi pogled, zato sto verujem u ljubav na prvu rec. Ta prva rec je kod mene prvi utisak, a on je, po mom misljenju, ipak najvazniji....

Eto, to je bilo moje ljubavno filozofiranje. Osim ako nemate i vi nesto da dodate....

27/10/2007 - Na levoj nozi.....

          Probudila sam se sa nekim uzasnim osecajem praznine i iscrpljenosti, koji me nije napustao. Ustala sam, zbacila jorgan i krenula pravo prema prozoru, da bi me tamo docekala velicanstveno sumorna slika jesenjeg dana, kisa, blato, opalo lisce... Negde u meni je rasla nelagodnost pri pomisli da cu morati da izadjem i da se suocim sa tim. Ovih dana, da nema obaveza, jednostavno bih uskocila natrag u topli krevet. Uz uzdah sam otisla u trpezariju, da bih, reda radi nesto doruckovala, mada sam imala osecaj da ce mi svaki zalogaj zastati u grlu. Caj, marmelada i tost koji se pusio, nisu nimalo popravili moje raspolozenje, cak je bilo jos gore kada mi je tost ispao iz ruku, i u sekundi koja mi se cinila kao vecnost, pao na namazanu stranu. Gde sam to procitala da tostevi uvek padaju na namazanu stranu, posebno ako ste mrzovoljni, a uz to vam se i zuri? Nema veze. Nisam ionako mogla da doruckujem. Na brzaka sam iskopala nesto iz ormana i obukla se, a sveze oprana odeca se lepila nam moje telo, kao da nije dozvoljavala da je obucem i rastegnem. Sledeca stanica, ulica. Slusala sam melodicno dobovanje kisnih kapi po mom kisobranu, dok sam odmerenim koracima zaobilazila mnogobrojne barice i barustine koje su mi se isprecile na putu. Izgledalo je gotovo kao neki setni ples na mokrom asfaltu, dok sam ja bila glavna plesacica, izbegavajuci blato i bare. Najzad je misija uspela, i sa zadovoljstvom sam se nasla pred velikom zgradom Muzicke skole. Jos samo par koraka, i tu smo! Popela sam se na mali kameni stepenik koji je vodio do dvokrilnih vrata, ali sam tu i ostala posto nisam uspela da otvorim vrata. Znajuci da se ona ionako tesko otvaraju, sabrala sam svu svoju snagu i pokusala ponovo, ali i ovog puta bezuspesno. Prokleta vrata se nisu otvorila!!!

          Odustala sam, okrenula se, i zakoracila u nameri da se vratim kuci, posto mi je dan tako ,,divno" poceo. Sljis! Upss, izgleda da sam upala u baru! Leva nogavica mi je bila mokra i blatnjava sve do kolena, dok je druga samo malo bolje prosla. Naravno stopala su mi se u roku od dve sekunde ,,udavila" u mlazu blatnjave vode koja je siknula u moje cipele, i kvasila mi tanke carapice. E sada znam da treba da nosim cizme, a ne patike i cipelice! Kakvog li nacina da se to nauci! Naravno zivot ide dalje, pa sam i ja pocela da ga jurim. Nastavila sam put kuci.

         Presla sam mnoge ulice, prosla pored mnogo butika (usput sam zastala da odmerim jedan privlacan crveni dzemper sa rol-kragnom), i naposletku se nasla ne pesackom prelazu, poslednjem, pre ulice koja vodi do moje kuce. Reka automobila nikako da presusi. Nije se nasao ni jedan trenutak koji bih mogla da ugrabim i predjem na drugu stranu, a niko od vozaca nije bio doboljno kultivisan da stane i propusti me. Ruke su mi bile ledene, jutro je bilo hladno, a ipak sam stajala i cekala i cekala i cekala....... Boze, koliko li je samo automobila! Sta svi ti ljudi rade bas u ovoj minuti kada ja hocu da predjem obicnu ulicu?! Skoro celu vecnost sam provela na ,,zebri", a onda sam konacno docekala moment kada sam krenula. Medjutim (tu se uvek nadje neko ,,medjutim"), neki ludi vozac se namerio da bas tada prodje, ne postujuci pravila pesackog prelaza, i u naletu je prosao, opasno blizu mene,(naravno da sam se izmakla) ali sam zato bila pocascena besplatnim tusiranjem i nekoliko hektolitara ledene kisnice koji su me doslovce okupali. Naravno da sam bila besna; besna na sebe, besna na ludog vozaca, besna na sve ljude koji u ovom besnom danu nisu besni kao ja. Ma ni da su kola stala, i iz njih izasao Bred Pit, to me ne bi zaustavilo u mojim besnim namerama i mislima.

        I ne secam se kako sam stigla do kuce, valjda me je nesto odvuklo od mesta odakle sam mogla, komotno, da se teleportujem u bolnicu. Poslednjih par koraka sam pretrcala (naravno da sam se okliznula, jos pitate?), i upala u hodnik moje kuce, gde sam mogla na miru da se cedim, dok kroz par sekundi nisu dosli moji roditelji i zamalo me ugurali sa sve cipelama u ves masinu. Mora da sam ustala na levu nogu. Ma desava se svima, ali kakvi su vasi dozivljaji jutarnjeg malera? Ako se na vreme ocedim, mozda cak stignem i da vam napisem odgovor....

15/10/2007 - U kuci velikog blata...

14/10/2007 - Bruka i sramota.....

13/10/2007 - Big Girls Don't Cry

12/10/2007 - Svako vreme ima svoje Feme... (inspiracija: Pokondirena tikva i Cinovnikova smrt)

               Ljudi su cudni i razliciti. Ljudi su komplikovani i zavidljivi. Ljudi su sve sto zele da budu i u isto vreme, nista od toga. Ponekad ih je tesko razumeti, a nekad su prilicno ,,providni" i sposobni su da urade sve da bi zadivili druge, dok zapravo nisu ni svesni svojih tajnih kvantiteta odnosno kvaliteta.

        Cudno je to kako se i u najboljoj zajednici pojavi korov, seme razdora i nesloge, obicno je to bezazlena i banalna stvar, ali je ti smesni mali ljudi hiperbolisu i potpuno joj promene smisao. Sve se to ponavlja i okrece kao rulet, samo sto je nekada crveno a nekada crno, izadje na korist ili na stetu. Ah ti mali ljudi, uvek su komicni! Drustvo je promenljivo, ali zanimljivo je da kod vecih zajednica (ili mozda cele drzave), te promene retko padaju na crveno. Donesu srecu, pa je odnesu.

        Ljudi grese, precene svoje sposobnosti, pa potlace druge bez razloga. Idu putem kojim ih vodi los putokaz, umesto u rajski bar, nosi ih ka hotelu izgubljenih dusa. Takodje ljudi pogrese i potcene svoje sposobnosti, a je totalno saosecam sa njima. Niko, nikada ne sme da dopusti da ga ,,gazi" jedno drustvo, samo zato sto su oni brojcano veci ili im je autoritet jaci, a ta osoba je samo usamljeni krik neznanja, neshvatanja i naivnosti. Crv. Nistavilo. Mozda bi se i nasao neko da te osobe prosvetli ili da one uzvisene spusti na zemlju, ali to je retko moguce kada osoba odbija da kaze: ,,Ja sam to sto jesam, ja i niko drugi", vec se krije iza fasade lazi, opsena i nade da ce uvek postojati ,,neko drugi" koji ce preuzeti njihovu ulogu.

        Osobe tipa ,,crva" i ,,noblesa" su u stanju da vecno prave nesporazume i da dosadjuju drugima, blazeno nesvesni svoje sopstvene vrednosti, sto znaci da imaju potpuno los izgradjen stav o zivotu, i o njima samima, takodje. Prikazu se u jednom svetlu, misleci da tamo i pripadaju, ali su zapravo osvetljeni sasvim drugim svetlom koje svi ostali primecuju, osim, naravno njih. Komicnost, neznanje i nedostaci im izbijaju iz svake pore na telu i prizivaju u meni zarku zelju da se nikada, niko vise ne ponasa tim (ne)stilom.

       Ljudi su tako cudni i razliciti. U stanju su da lazu i da se pretvaraju toliko dok to i njima ne dosadi. I uopste tada nije vazno poreklo, bitna je svest i licni karakter koji se nece dostici, bilo da si tikva koja misli da je kondir, ili kondir koji misli da je tikva.

6/10/2007 - Prepoznajte lepotu.....u sebi!

Slucaj iz ordinacije plasticnog hirurga: zena, na pragu sedamdesetih godina, dolazi na razgovor kog estetskog hirurga u vezi sa zahvatom na licu. U ruci joj fotografija na kojoj je tridesetak godina mladja. Ne zeli da bude kao Angelina Jolie ili Eva Longoria, vec kao ona sama, sa svojih 25-30 godina. To su godine u kojima je upoznala svog muza, ljubav svog zivota. On je, nazalost, oboleo od Alchajmerove bolesti i ne moze da u sedamdesetogodisnjoj starici prepozna voljenu suprugu. U domu za stare gde zive zajedno, on u ruci grcevito drzi njenu sliku iz mladosti i zbunjeno se pita: ,,Zasto moja zena nikad ne dolazi da me poseti?"

Stara dama se ponadala da ce, ako se podmladi, ponovo probuditi njegova secanja, i da ce srecno proziveti godine njegove bolesti, njihove poslednje godine....

Nakon obilazaka brojnih bolnickih pragova, pronalazi hirurga koji razume njenu potrebu i pristaje da izvede, u kratkom roku, niz komplikovanih intervencija. Ona nema vremena za gubljenje. Nakon svih, za nju veoma napornih intervencija, starica na ivici snage mora jos da ceka, da bude strpljiva, dok ne prodju podlivi, modrice, otoci.......

Najzad, odlazi kod njega, sa frizurom, odecom i licem svoje mladosti i velikim osmehom. On je gleda i ........ ne prepoznaje je! Tokom mesec dana njenog odsustva, koliko je trajala sanacija posledica hiruskih zahvata, starac se zblizio sa takodje obolelom staricom, i svojoj ,,mladoj" zeni govori: ,,Ovo je moja devojka.... Vi ste lepi, ali pogledajte kako je ona lepa....".

Lepota. Tako relativna, nesigurna, fascinantna i uznemirujuca. Moze da se pronadje u razlicitim licima i na sasvim neocekivanim mestima. Pokusajte i vi da je otkrijete..... u SEBI!