Prošle nedelje dobijemo obaveštenje na poslu da idemo na proslavu 8 marta-plaća sindikat (u koji turamo svakog meseca 1%, ko i svi) . Joj kakvo je to ushićenje bilo, majko Božja ludog li sveta! Pa ŽENE su skakale od sreće( sad pričam ko da nisam žensko al šta da se radi)pljeskale rukama i nogama bez preterivanja. Krenule da okreću frizere, bla, bla, bla( inače kod nas na proslavu naravno jede se i pije, idu i muškarci(ovo namerno napisano umesto kolege)ja izbegavah proteklih godina i da idem na te skalamerije. A ne, ne zbog toga što treba da izađem iz pantalona i džinsa( koji nosim u inat, jer se 99% oblači jebeno strogo poslovno, a ja kontraš neviđeni) nego bre izbegavam da jedem posle 17:00, može koje vince,Pelinkovac, al hrana ne, ne...No, dobro. Kažem ja da neću da idem, joj kad povikaše MORAŠ, MORAŠ( mislim se ja ma moram samo da umrem bre)e kad moram ću da postavim uslov. A to je: da se plati kad već idu svi muškarci i još jednom van spiska-našem KOLEGI iz čuvenog jednog ministarstva  ( iz prošlih postova pisano o njemu- Macko) da ide i on brate, pa kad se skupimo da damo sebi oduška. I verovali ili ne pristanu. I tako dobi ja društvance( dobro ima nas mladih troje inače)i eto kud svi tu i mali Mujo jes na ucenu al šta da se radi,može se- može se!