krenemo kolima do Avale. Bila sam ko mlad majmun-sve me je interesovalo uz put, okolina, ljudi, kola svašta-kao da su me držali u kućnom pritvoru. (nema slika nekom drugom prilikom ću ih staviti za sve morate mi verovati na reč) I tako dođemo do vrha. Milina. Snega ima da ne poveruješ. Može ladno i sneško da se pravi.A ljudi ko pleve. Kao da je proleće u punom jeku. A spomenik stoji te stoji ne mrda, nešto su sa onim tornjem utanjili  slabo nešto napreduje-al neće biti loše kad ga završe. No nije u svemu tome poenta. Ima gore hotel restoran Avala. Sednemo mi lepo( a inače izašli iz smoga i gradske vreve )na terasicu naručimo po kafu i kiselu i onako zabundani u jaknama posmatramo ljude. A ljudi raznih. Jedan vojnik šeta prelepog Labradora  a on njuši po onom snegu, šnjuva svugde, onaj vojnik imaše pravu muku s njim da ga obuzda. A omladina lepo posedala na one stepenice ispod spomenika cirkaju onako na tenane, boli ih d...pe za sve. Niko ih nevidi. A moda na Avali e to je posebna priča. Jes da je danas bilo toplo-stoji al bre gde se ide u helanke i još da vire tanga gaćice?! Pa bre mislim gde si sestro krenula imaš li kalendar. A ove što u čizmicama i štiklom od deset cm obilaze planinu e takvih je kolko hoćeš, mislim da ne znaju ni gde su došle. E ne, ne varaš se ne kažem ja da meni smeta, ne nego svako ko je imalo video belog sveta i njihove čuke, brda i planine zna da su svi obučeni u skladu sa vremenskim prilikama, ma tamo bre ne možeš to da vidiš-samo izgleda u ovoj našoj Srbiji. No sve to na stranu. Lepo je što imamo Avalu da skoknemo malo u prirodu i da izađemo iz smoga pogotovo mi koji živimo u blizini velikuh trovača, ma srce mi je zaigralo kad sam osetila onaj miris borovine, ma u jednom trenu ko da nisam na Avali već zažmurih i videh sebe na plaži pored mora ( na Tasosu omiljen mi je) ma cujem bre i brod u daljini i onaj žagor ljudi koji tako lepo uspavljuje i miris losiona od kokosa-joj! Ali avaj trgnem se u momentu a beše mi  bre lepo i toplo oko srca,  nije Tasos Avala i obrnuto j...ga.