On je divan. Zelenkasto-sivo-bele boje. Star osam meseci. Znam ga kako kažu od ovolišnog. Mali grumen dlake kotrljao se svakoga jutra po dvorištu. Ma prava lutkica. Svakoga jutra kad krenem na posao  zovnem ga ,,Brundo!" i on se pojavi. I tako već osam meseci. E jutros je bila druga priča. ,,Brunda" tj. Ajaksa nije bilo u dvorištu. Sneg pada, u jednoj ruci držim kišobran u drugoj torbu. Vetar duva, nosi pahulje na trista strana. Od jednom čujem iza dozivanje: ,,Ajaks! Ajaks dolazi ovamo!" Okrenem se  i sve što vidim je gomila krzna koja se propinje i pravo leti na mene, sa isplaženim balavim jezikom. Sve što sam rekla je ,,Brundo, bleso jedna pa kako ću ovako na posao!?" Jakna mi je bila sva u otiscima kaljavih mokrih šapa, torba mi je završila u vlažnom snegu, kišobran je ispao, ma katastrofa. ,,Izvinite šta da vam kažem, on je je ugledao vas i otrgao mi se. Znate on vas voli. Vi ga zovete Brundo svako jutro kad prolazite. Zapazio sam vas."O,o,O,o,O pa šta sam mogla da kažem - ništa. Nasmejala sam se i onako kaljava-sva u šapama dođoh na posao. Kad tamo dok ja stignem do drugog sprata, dosta ljudi sretnem, Reko daj da bar uhvatim lift, oćeš. Lift  ode na drugi sprat ali bez mene. ,,Baš me briga neću nikome da objašnjavan ništa", mislim se ja u sebi, eto ga šef ,,Dobro jutro. Jel to neki novi print  na vašoj jakni? O pa vi imate šape po sebi". Šta da radim nasmejem se kiselo i trk u kupatilo da se operem i spasim šta se spasti može, ljudi u hodniku čekaju, nervozni i mokri. Počinje novi radni dan.