Reci mi,

Kako izgledam?

Jer ja u ogledalu  vidim neku zenu

Sasvim prosecnu,

pomalo ogrubelu od hladnih vetrova...

Reci mi,

 Kakva sam?

Jer pod prstima samo hrapavost osecam...

Reci mi,

Gde sam?

Kad god se okrenem oko sebe,

vidim samo senke zastrasujucih obrisa,

koje igraju, igraju, igraju

u nekim cudnim ritmovima...

Reci mi,

Cija sam?

Jer ja ponekad osecam kako mi se meso odvaja

na hiljadu parcica

koje gladne zveri dograbe istog trenutka...

Reci mi,

Ima li sjaja u mojim ocima?

Jer ja samo vidim dve plave mrlje

u kojima se mesec vise ne ogleda,

u kojima se zvezda Danica vise ne kupa,

u kojima vise nema tvoga odraza...

Reci mi,

Pomislis li ponekad na mene?

Uđem danas u knjižaru da kupim kumi Hari Potera sedmicu i usput spazim reklamu na vratima - sve knjige 100 dinara! Upitam kulturno, koje su to knjige 100 dinara, oni mi pokažu gomilu na sredini uz propratno ubedjivanje da nema dovoljno loše knjige za te pare. Prevedem ja to mojim shvatanjem i krenem da razgledam knjige.

"Imate li Isidoru Bjelicu?"

"Imamo nesto..sta vas interesuje?"

"Virtuelna kurva."

"Kako?"

"Virtuelna kurva" - rekoh glasnije.

"E nemamo tu, ali evo, ako ja mogu da vam preporučim ovo " - reče i već sledećeg trenutka mi nametnu Anabelu Basalo ispred nosa. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv nje i njenog ostvarenja kao pisca u ovoj državi. Sve nadje svoju publiku, čak i ja. Ali jednostavno ne mogu da dam novac za nešto što smatram ne šundom, nego pokušajem šunda! Druga stvar je ta što mi je samo ime, koje je predpostavljam pseudonim za Stojadinku Krstić, do zla Boga antipatično. Treća stvar koja me jako iritira je preterano i uporno potenciranje erotizma, seksipila i ženstvenosti koja se ne ogleda u samolepljivim čarapama koje se naziru ispod suknje ne dovoljno dugačke da mi bila erotična i ne dovoljno kratke da bi bila jebozovna. Skoro je bila u nekoj emisiji, mislim da je u pitanju Ćao Darvine, i toliko je pućila usne, prekrštala noge i izvijala ramena, da mi je došlo da okrenem Madzgalja na mobilni i zamolim ga da joj udeli neki kompliment i obliže usne dok ga izgovara. Da joj ne propadne trud.

" Znate šta" - rekoh - "Ja sam od nje pročitala letos na jezeru, u nekom časopisu, takozvanu Ljubavnu priču i jednostavno mi ne leži njen stil. Osim toga, stvorila sam vrlo bezobrazno ubedjenje da pišem bolje od nje."

"Vi ste pisac?"

"Ne, ja sam blogerka."

"Aha"...

*

Hari Poter sedmica, lepo ukoričena, prepoznatljiv stil, 1500 dindzi. Lep poklon za poklonike Harija. Kaže kuma, hoće posvetu. Dobro. Kad sednemo kasnije, napisaću.

Topla čokolada napokon ispred mene, kulturno zamolim za olovku i sednem da razmišljam šta da joj napišem. Jako se dugo znamo. Vrlo smo bliske. Ona me je krstila, pred Bogom mi je majka. Šta napisati nekom ko ti dušu poznaje? Dok sam razmišljala, umažem stranicu čokoladom. Nasmešim se i napišem:

" Ovo je topla čokolada kojom umazah ovu stranicu dok sam smišljala posvetu i čekala te da dodješ. Kasniš naravno, ali navikla sam. Neke ljude jednostavno vredi čekati celog života. Srećna ti Nova Godina - Love, A. "

"Nego A., gde reče da pišeš?"

Rekoh ti jednom da srešćemo se pre ili kasnije u hodniku vremena. Govorio si da vreme ne postoji, a ja sam te pitala odakle onda ovoliko hodnika i lavirinta, odakle ovoliko izgubljenih ljudi koji lutaju i traže neiznudjeni osmeh, topao dlan i iskren pogled, makar i pun prezira. Ne bi Ti  ni poverovao u to da se danas nismo sudarili, sasvim slučajno očešali jedno o drugo i udarcima struje se trgli, po prvi put se spoznajući na taj način, na takvom jednom mestu u hodniku, koji je inače vrlo frekventan, a danas ipak, tako miran.

Nigde nikoga na vidiku. Ti i ja kao matador i bik, ja sa crvenim šalom oko vrata, ti sa željom u očima i ledenim dlanovima koji bez pitanja skliznuše ispod mog kaputa. Trazio si izvorište topline, a pronašao dva koja su pod pritiskom tvojih ruku iznudila ječanje moje duše i dubok udah pluća željinih malo vazduha. Zadržavam dah dok čekam novu destinaciju dovoljno primamljivu da maknu ti ruke sa mojih grudi. Širim....oči u neverici. Na sred smo hodnika! Može neko da naidje!

Okrećeš me prema zidu i pronalaziš vrat.

Ujedaš me.

A ja krenem da zavijam kao gladni kojot, zabacujući glavu unazad, gladna Tebe.

...i poslednja misao si bio,

      i prva ovog jutra ...

Da li znas to?

Čudno je to...

Svaki put kad ispijam čaj preko puta tebe

ja mislim, pružices ruku...

A tvoje ruke ostanu mirne.

Svaki put kada sedneš do mene

ja mislim posegnućeš za mojom kožom,

nećes odoleti,

pustićeš osećaju da te povede,

a ti ostaneš miran.

Čudno je  to...

Svaki put kada odustanem,

kada rešim da odbacim sve

jer to SVE je jedno obično ništa,

kada shvatim besmislenost svega,

kada prihvatim bezizlaznost,

ja poželim da ponovo sediš preko puta mene.

Modrih očiju nemirnih, tek na trenutke fokusiranih

na nešto moje,

čujem ti misli kako odjekuju.

Prikrivaš želju, a ona ječi i zveči

kao para, bačena u limeni sud.

Što bi Zdravko reko,

"...sačuvaj me Bože, njene ljubavi
koja žive rane soli, koja kažnjava i boli"...

I onda žuriš kao po pravilu,

zakasnićeš ako ne kreneš tog trenutka,

pobegneš i ostaviš me da razmišljam

 Od čega to bežiš?

U suptilnoj tami, slušam reski zvuk poruke. Čitam, a volela bih da sam neuka. Jecam, a volela bih da sam nema. Razmišljam, a volela bih da sam te opcije lišena. Potreba za posmatranjem samo jedne tačke na zidu, veća je od telesne potrebe da nisam u svom krevetu. Sama. I dopuštam kapima da orose mi lice, da spuste se tiho niz obraz do usne, da razbije ih brazda na usni i prihvati suvi jezik. Dopuštam slabosti da posle dugo vremena, likuje, neka je, ne shvata da je koristim da bih olakšala duši. Ponekad je čak divno prepustiti se slabosti, dopustiti joj da te zaposedne i iscedi iz tebe sve , do poslednje kapi likvida predvidjenog za naplakivanje prošlosti. A prošlost, nikad žedna nije. Živi tako nepromenjena i prihvata neke nove trenutke, neke nove ljude, nove radosti i tuge, skladira ih i čuva. Za ne daj Bože. Važno je da se nešto dešava, razmišlja.

A onda zaspim i usnijem najlepši san. Apsolutno fantastično haotičan. San koji je za sobom ostavio osmeh, osušio lice i hidrirao usne. Pljuvačne žlezde su ponovo u funkciji i slatkasti nektar mi se razliva po ustima. Rehabilitovane duše ustajem, protežem se i pomislim, kako je divna magla napolju. Krajnje je vreme da krenem na put. Da ne zakasnim na ručak sa modrim očima iz mog sna. Možda me i preko stola pogledaju isto onako, kao u snu. Možda čak i posegne za mojim obrazom, isto onako ...kao u snu. Možda se čuda stvarno dešavaju ...

Prva mi je misao bila " zašto ga nisam sanjala?", pa tek onda " da li je toplije danas". Tužnog li života kad su prve misli o spoljašnjoj temperaturi. To je prvi znak da nešto nije u redu. Otvoriš oči, namrštiš se i posmisliš da li je bolje da preko pidzame obučeš pantalone ili je bolje hulahopke da natakneš , pa onda pantalone. Grejati telo hiljadama slojeva materijala, nikada nije dovoljno kao preventiva jeze i groznice u trenutku spajanja sa spoljašnjošću. U isto vreme dok ti prolaziš kroz turoban proces adaptacije na spoljašnji minus, iako zatrpana slojevima garderobe u kojima izgubiš i poslednju trunku ženstvenosti, negde na drugom kraju grada, države ili sveta, neka žena se mazno proteže, ljubi muškarca pored sebe i oblači tanke najlon čarape, suknju iznad, a čizme do kolena, kratki kaputić i par kapi parfema; izlazi napolje i nasmeje se mrazu u lice - ona je voljena.

Dodje svakako trenutak kada postaneš svesna problema, kada ti dojadi da se oblačiš na brzinu i oblikuješ se po nacrtima umišljenih modnih kreatora iz Novog Pazara, recimo; dodje trenutak kada se pobuni žena u tebi koja pod haotičnim plesom hormona, krene da te kritikuje, da traži da je istakneš, da je ne sramotiš više svojim šturim razmišljanjem o spoljašnjoj temperaturi umesto o temperaturi nečijeg tela pored tebe. Natera te jednog jutra, da ustaneš prazne glave i istuširaš se grubom rukavicom koja skinuće nataložene mrtve ćelije razbaškarene pod debelim materijalima. Onda ti komanduje da stojiš malo ispred ogledala, da se dobro pogledaš, da sagledaš svaku poru koja pročišcena pilingom, napokon diše; da izbrojiš nove bore, da se malo maziš pogledom, da se podsetiš lepih stvari na sebi, da se pomaziš, da se voliš. Zatim odabereš garderobu, a taj odabir će te svakako setiti da je krajnje vreme za šoping donjeg rublja i samolepljivih čarapa, obučeš se, izdigneš na štikle, zabaciš isfeniranu kosu i kaneš par kapi parfema koji koža žedno upije. Takva kročiš van iz stana i van iz ljušture. A žena u tebi se zadovoljno smeška. I onda pomisliš na njega. I ne treba ti bunda. Samouverenim korakom kreneš ka kolima, osećaš kako ti suknja mazi butine i kako čipka oko prepona zadovoljno prijanja još jače koži dok sedaš u ledeno sedište koje ti ježi kičmu. A ta jeza te podsti na nešto što ti je On rekao. I opet se nasmešiš; zajedno sa ženom u sebi.

Stigneš do grada, obično do svakodnevno posećenih mesta, ali sve bude drugačije. Osećaš puno pogleda na sebi, što muških, što ženskih, okreću se za tobom, udišu te, kradu pogledom crvenilo sa obraza, umivaju se onako krmeljivi, tvojim očima tako bistrim i sjajnim da jednostavno ne mogu da odole. Oni promrzli se uvijaju u tvojoj kosi, greju promrzle ruke bludnim mislima i ispraćaju te tužnim pogledima dok Ti koračaš, čvrsto kao general, apsolutno nesvesna divljenja oko sebe. Samo se smeškaš i razmišljaš o njegovom licu, kada te bude ugledao. Jer lepa si za Njega. Žena u tebi je probudjena.

 Kažem

Budi se

Kažeš

Budim te

Kažem

Miluj me

Kažeš

Uzimam te

Kažem

ne daj me

Kažeš

Čuvam te

Kažem

Voli me

Kažeš

Probudi se

Kažem

Volim te

Lažeš

I ja tebe

...

Rečima je kopao led, pod kojim je dugo zarobljena bila. Spustio je glavu i zario usne u ledeni vrat. Probudjena vriskom kristala koji se lomi o razbudjena čula, žedno guta sočne sokove sa vrelih usana. Dahom joj unosi život i podiže lagano do svog vrata. Oseća se sigurno ... tone u san, umirena ritmičnim kucanjem njegovih vratnih žila. On je čuva toplim dlanovima na čvrstim bokovima. Njegova celina. Zaokružena.

Želim da osetim nežnost u svoj svojoj dominaciji, dok težinom tela me preklapaš. Želim da zauvek ostavim u sebi onaj trenutak, kada lagano prilaziš svojim usnama ka mojim, preklapaš ih i darujesš mi ukus ljubavi. Želim da sve ove godine odjednom strpam  u unutrašnji dzep jakne koja će završiti na podu. Želim da sva sećanja stanu u taj dzep, tek dovoljan za mobilni telefon sa tvojim pseudonimom i možda pakovanje maramica sa mirisom mentola. Želim da osetim mentol na tvom jeziku, da me inhaliraš emocijom koji ćeš preneti iz nabora donje usne, na moju gornju. Želim da P o s l e ne bude važno onog trenutka kada shvatimo da je samo S a d a  sve ono što imamo i sve u čemu možemo da se imamo. Želim da Prošlost na trenutak nestane, da odbacimo sve komperacije, da se prepustimo i ne budemo svoji, samo par trenutaka. Želim da tih par trenutaka bude moja penzija, da mi ne skida osmeh sa lica kada ostanem ponovo sama u nekoj drugoj, dalekoj, zimskoj noći. Želim da na trenutak pomislim da si baš Ti onaj pravi, iako znam da ne možeš biti, jer  da jesi bili bi skupa na ničiju štetu. Ali dobro...šteta je već načinjena.

Pitam se ponekad, šta će ostati od nas ionako ruiniranih, posle svega ovoga što izazivamo? Šta će ostati kada još jedan deo duše pokidamo i otkinemo parče koje uvićemo po navici, u beli papir sa srebrnom mašnom ukrašen? Šta uopšte ostaje posle zabranjenih ljubavi? Praznina? Ne. Praznina ostaje samo prvi put, dok ne naučimo da se ogradimo od praznine. Svaki sledeći put ostane puno srce i prepuna duša kojekakvih djakonija koje na kvarno krali smo sa trpeze Ljubavi. Skladirali smo sve te djakonije u ostavu da bi kad nam srce zaveje sneg, imali čime da se hranimo. da ne pregladnimo. Krepamo. U ljudskoj je prirodi nagon za preživljavanjem. A ti i ja, smo ništa drugo do dvoje ljudi čije su su ostave skoro prazne...

I onda ...

...se probudim i shvatim da si mi prva misao. Da li si budan? Da li misliš na mene dok se okrećeš na desni bok ka prozoru tražeći pogledom najsvetliju nijansu sive, koju to jutro nudi...i onda se osmehnem. Nisu sve nijanse sive tmurne, a ostava se polako puni.Skladiram za sada reči, tek poneki pogled i u specijalnu, hermetički zatvorenu teglu, tvoj glas. Nema tog kamina koji bi tako zgrejao promrzle kosti, kao tvoj glas koji ćuti sve ono što će rukama govoriti.

Dakle, situacija je sledeca - komentari.

Meni je od vitalnog znacaja da imam sto vise komentara - kaze osoba A.

Meni je sasvim svejedno koliko cu imati komentara - kaze osoba B.

Mene savrseno ne zanimaju komentari - kaze osoba C.

Proslost je A, b ili C?

Pustimo poznavaoce Proslosti da odgovore.

A ja cu nastaviti da pisem dalje, kao i do sada - dostupno svima, ali samo ze Njega. A ko je On?

Nije valjda da bi voleli da znate? ( trep trep)

On ..

...je taman kao noc, topao kao sunce, mekan kao zora, brz kao suza koja sa usne pada na mokro tlo.

On...

...je ovisnik o adrenalinu, obozava brzinu, ne podnosi daljinu koja nas razdvaja.

On...

...ima jezik platinasti, ima ruke najlepse na svetu, ima usne koje razvlace se u osmeh pri samoj pomisli na Mene.

On...

... je los koliko se los moze biti - a nije necojebivi. (KeZz:D)

On...

...jutro vidi u mom oku, dan provodi cuvajuci me u mislila i odlazi u krevet s osmehom, jer zna, da pridruzicu mu se u snovima.

On...

... moze da mi prica danima, da me gubi i ponovo pronalazi u svom glasu, da me voli sasvim obicnim recenicama koje znaju da zgrce mi stomak i nacine ga kamenom.

On...

... cuti i posmatra, pise i oseca, prica i raspada se od zelje da me ima u Crvenoj boji na vrhovima prstiju.

On...

... place sa vetrovima, sanja sa prvim snegovima, smeje se paklenim vrucinama jer sve to nosi u sebi vec godinama.

On...

...trazi me u zelenilu suma, huku vodopada, prvim suncevim zracima koji uspeju stidljivo da mu se spuste na dlan, kada izgubi nas u rosi.

On...

...je neko ko me voli i kada mi mandarina sklizne sa usana. A onda pozeli, onako spontano, da mu napisem Mandarinski post. Da mu napisem kako bih volela da me prekrije socnim parcicima mandarine, svojim telom ih iscedi po meni, a onda polako krene da pije. Kap po kap. Uzivajuci u svakoj kapi narandzastog nektara koji pomesan sa ukusom moje koze, daje savrseno pice Bogova. I ja budem njegov Olimp. Ne Olimpia. Zlatna vrata ga dele od odaje najvecih Bogova - otvori lagano i udji u Nju. A onda cu ja piti nektar sa tvojih usana dok opijas se osecajem slave i snage Bogova...

Dok crvena svila steže mi zglobove,

Duša mi stegnuta zanosom vizuelne naslade

Voajerišem sosptveno telo

nemoćno da se pokrene, ali ne i da reaguje

Posmatram te

  kako spuštaš jezik na mekane prevoje

tek malo iznad pupka

pa okolo

niže

dok svila mi ne preseče cirkulaciju

i izgubim svest

dopuštajući podsvesti da uživa u vrhuncu

tvoje nežnosti

...

S druge strane telefona je Vaš glas
I tu su reči koje neću reći
Sve te reči koje su zastrašujuće čim nisu duhovite
Reči iz previše filmova, pesama i knjiga
Želela bih Vam ih reći
I želela bih ih živeti
Ali neću.
Želim ali ne mogu.
Ja sam ta koja izgara
I znam gde ste Vi
Dolazim, sačekajte me, upoznaćemo se
Sačuvajte mi malo svog vremena, ja za Vas imam čitav život
Htela bih doći, ostajem, mrzim sebe
Neću doći
želim ali ne mogu.
Trebala bih Vam reći
Trebala bih doći
Ili bih trebala spavati.
Bojim se da ne budeš gluv
Bojim se da ne budeš kukavica
Bojim se da ne budem indiskretna
ne mogu Vam reći da te mozda volim..

Ali ako ikad poveruješ da me voliš
Nemoj misliti da mi smetaju tvoje uspomene
Trči, trči sve dok ne izgubiš dah
Dodji me potražiti
Poveruješ li jednog dana da me voliš
I ako ti toga dana bude teško
da vidiš kamo te vode svi ti putevi
Dodji me potražiti
Ako te život umori
Ako ti dosadi
Misli na mene
Misli na mene

Ako ikad poveruješ da me voliš
neka ti to ne predstavlja problem
Trči, trči sve dok ne izgubiš dah
Dodji me potražiti
Ako ikad poveruješ da me voliš
ne čekaj ni jednu nedelju, ni jedan dan
jer ne znaš kamo te život vodi
Dodji me potražiti.
Ako te život umori
Ako ti dosadi
Misli na mene...

Vrhovima prstiju, prelazim preko tvojih pršljenova. Osećam umor kostiju, koje previše puta nosiše teret neostvarenosti. Nepodnošljiva želja upija mi se u kožu i ja te preklapam telom, kao topli flanel.

Ustaješ lagano...

..prenosiš me do trona svojih želja i udaljavaš se par koraka. Pružam ti ruke, dozivam očima, a ti ćutis, posmatraš me dok izvijam se pred tobom kao čarobni ćilim neprocenjive vrednosti i nudim ti da se popnes na mene ne bih li te vinula iznad oblaka...

... prilaziš mi lagano.
....uzimaš bolno polako.
...i odjednom, sve pretvoriš u igru Crvene boje.

"Sačuvaću samo
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju "

Nabubrim sva kada pomislim na tvoje ruke. Zasenim najsmelije fantazije razmišljanjima o tebi. Tražim te pogledom na svom telu dok izvijam se u luk strasti, osećajući tvoj dah na mom potiljku. Oblizujem nabrekle usne ponizno ponudjene iluziju stvorenoj jednim snom, jednim glasom koji prožima mi kičmeni stub. Već odavno odomaćen na mojoj naježenoj koži, lutaš po meni kao mesečina po savršeno mirnom jezeru. Tražiš odgovore, postavljaš pitanja, istražujes mi pore, zavlačiš se u najtamnije delove koji mame te svojim mirisom i uzbudjuju te svojim ukusima koji skriveni čekaju tvoje kvržice da ih osete.

Budim se u agoniji nedostajanja i neostvarenosti tih fantazija koje gube me redovno, u hodnicima želje po kojima puzim i u kojima tražim poznata tamna mahagoni vrata, sa ogromnom čeličnom kvakom; vrata iza kojih pronaćiću tebe kako sediš i čekaš da udjem tiho, na prstima, obavijena crvenim ešarpama koje bez šuma se vuku za mnom, sasvim tihog uzdaha koji ćeš ugušiti ugrizom ne bi li preventovao nežnost u dahu, da probudi ti emociju koju čuvaš za , neku bolju, neku nežniju, neku pitomiju, neku...drugu.

"A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja"

Ne radi mi zvučna kartica. Danima. Čini se mesecima. A gospodin Ozon je našao za shodno da okači audio blog, baš kada ja nemam mogućnost da čujem premijerno "postovanje" glasovnim umećima pomenutog gospodina.  Ja mislim da je to nepravda. Takodje mislim da je to jako sebično sa njegove strane jer sada on može da uživa, a ja ne mogu. Da li je takav i u sexu? Nameće se pitanje...

Kad vec uporedjujemo pisanje i sex, čitanje i sex, blogovanje i sex, chatanje i sex i uopšte ovaj oblik komunikacije i sex - zašto nebi smo uporedili stavove gospodina Ozon-a sa tim kakav je on u sexu? Nadam se da se neće ljutiti jer pouzdano znam, da je on otvoren za bilo kakve eksperimentalne opcije, tako da u ovom slučaju dodeljujem mu ulogu pokusnog kunića, na 'koga" će se makar par ženki raznežiti ( ne cimajte se za ovo " ženki", namerno sam kazala:P).

Dakle, gospodine Ozon-e, kakavim ljubavnikom vi sebe smatrate? Više puta ste kazali, ako se dobro sećam, da više volite rl priču, nego kuckanje - da li to govori o vašem jeziku više nego što se da primetiti iz fonta? Da li uživate u korišćenju svoGa jezika? Mislim, pazite, da se razumemo, veština jezičarenja nije data svakom; to je kao dar. S tim se rodimo ili ne. Slažete se? Pa samim tim nameće se konstatacija da ste vi jako samouvereni i sigurni u svoj jezik , kao najjaci mišic u ljudskom telu. True or false?

Dalje, po tome kako pišete, može se napraviti uporedjenje da li više volite da sex traje ili samo otaljigate. Iz moje perspektive, koja baš i nije na ceni zbog jačine hidrogena, čini se da dosta pažnje posvećujete detaljima, a detaljisti su poznati kao potencijalni perfekcionisti, mada ne i uslovni, tako da biću slobodna da konstatujem da ste Vi tip muskarca koji uziva u sexu, trazi kvalitet jer kvalitet i nudi i nikako nije pristalica varijante " sex na ex", samo da otaljiga.

S obzirom da gramatički pišete relativno ispravno, samo jedan lapsus sam primetila do sada, mada opet - ja nisam osoba koja bi mogla da kritikuje to, ali eto - može se zaključiti da dosta pažnje poklanjate ambientu. Rekla bih da ste esteta i da ne možete ili ne želite da vodite ljubav sa odabranom ženom, u bilo kakvom ambientu. Prijatna atmosfera i par mirišljavih sveća su vam važne podjednako kao lep donji veš koji ne žurite da otkrijete. Rekla bih da volite da uživate u dodiru mnogo više nego u vizuelnom zadovoljavanju čula.

I samo još jedna stvar:

Zamislite ženu koju želite. Zažmurite i pokušajte da joj osetite kožu, da joj udahnete miris, da joj osetite ukus na jeziku - možete li? Ako možete to je dobro, čitate me kako treba. Ali, da li to znači da ona miriše tako i ima ukus tople čokolade sa blagom notom cimeta? A sad pokušajte da zamislite da ne čitate sve ovo što sam napisala, nego da govorim u mikrofon i da vi slušate. zvuk naravno, nije zadovoljavajući, tonalitet možda ne prija uhu, tempo je možda prebrz, akcentovanje pogrešno. Odustaćete? Ili odslušati do kraja i nikada više ne otvoriti stranicu?

Poenta je u tome, što dosta ljudi ovde uživa u tišini svojih misli i tempu čitanja koji njima odgovara, onako kako oni zamisle odredjenu osobu. Isto kao u sexu. Ako vas razočara žena od koje ste očekivali više strasti, topline, posvećenosti, uživanja, senzualnosti - da li ćete se vratiti po još? I don`t think so, gospodine Ozon'e.

Veceras sam alava. Nezasita. Jednostavno svoJa. Alarmantno tesko zadovoljiva. Uzasno teska i Bogu i ljudima. I dalje plava. Od mene nikada necete cuti da boli me glava. Prepuna energije, ali one lose. Kao los holesterol. Moram da menjam nacin zivota da bih eliminisala tu negativnu energiju. Mada, i par flood-a bi pomoglo. Zasto da ne? Odavno nisam. A moze mi se.  Mogu da pisem o zvezdama i mesecu ili onaniji i felaciu - podjednako ce me citati. Zasto? Vole me? Ma kako da ne. Ljudi su radoznali. Vole sokantne stvari. Ja sam sokantna. Od malena.  Rodjena s greskom, mozda. Oduvek razbijala monotoniju kao kristalnu casu - uz veliki prasak naravno. Vise volim da sam lovina, nego lovac. U ovom virtuelnom svetu lako je loviti sa hiljadu pomagala, vabilica i oruzja, mirisljavih slatkastih lazi mamilica, foto sopova i ostalih programcica - u cemu je izazov? Zamislite samo koliko energije treba za jednog ovakvog virtuelnog skota, kao sto sam ja, da mu doskocite, priskocite, da samo pozelite da ga upoznate a da pre toga ne poludite od kolicine informacija i insinuacija koje mogu da vas strefe. Treba prvo preziveti hiljadu i jednu fantaziju koju imam u wordu, pa onda milion iluzija koje cuvam u specijalnom folderu, pa zatim promene raspolozenja koje kanalisem eroCkim postovima, hiljade upozorenja da ne prelazite mojim mostovima preko reke Hadson i Save i Dunava, pa sve do Nisave i Juzne Morave koja protice raznim gradovima sve do San Franciska i Hjustona. A tek masta koja zauzima psihicki prostor brzinom jedan formula? Oh, kakav sam ja samo izazov kao lovina - prosto pozelim da se lovim, dok jos nisam totalno skleroticna.

Uh....

Sad mi je lakse...

Izbaciti ovoliku kolicinu gluposti izmesanu  besom jer mi je OPET pred sam kraj posta nestala struja ( na 2 minuta), nije lako. A samo sam zelela da napisem da mi nedostaje necojebivi sa sve sajDovima Ej i Bi, ostade nam duzan Si. Sve ostalo je samo isteklo iz mene, spontano kao i uvek, bez mnogo razmisljanja. I jos samo da dodam kako je zenska psiha vrlo komplikovana, a logika pak sasvim suprotno, vrlo jednostavna. Zasto to kazem? Pa zene zatocene medju ovim slovima, prepoznaju energiju koja zraci iz fontova. Onda jednostavnom logikom konstatuju da iza energije koju/ako prepoznaju, stoji seksipil koji je uslovljen samosvesnoscu i situiranoscu muskarca koji kucka slova ozracena energijom. Situiranost je pomenuta ne zbog materijalizma, vec zbog daljeg logickog navodjenja da je situiranost verovatno produkt inteligencije i sposobnosti snalazenja u ovom svetu ekonomskih uspona i padova, a to dalje navodi na konstataciju da samo snalazljiv muskarac sa ogromnom energijom, moze biti seksipilan, situiran i samosvestan - sss, fali mi r? Ajd da ne preteram...

I za kraj da usrecim red bull-a, jer kad je on srecan, srecna je i mala, a kad je mala srecna, srecno je pola muske populacije servisa na kome se meskolji, a kada je pola muske populacije srecno, srecna je i celokupna zenska populacija zbog koje je onda moj komsa srecan i onda sam i ja srecna. To se zove lancana reakcija. Dakle, jedan jeftini za red bulla i osmeh na licu:

Pisem Brisem Pisem Brisem

Nestade struja! Ne mogu da disem!

Opet pisem

Pa malo brisem

Dosla je struja

Sad cu da prodisem!

(trep trep)

Jos nesto sam `tela... ali da ne preteram. Drugi put .:)

Moram da pisem. Jednostavno moram. Izlazi iz mene, preliva se preko jezika, lanucu gde ne treba - bolje je ovde. Kanalisem misli iz glave ka prstima. Preskacem usne - lazljive su i lukave - odace me. Recice sapatom sve ono sto vristi u meni, a ja cutim, gusim se, zabranjujem alteru da me kida i odaje.

Nisam prva, verovatno ni poslednja, koja ce pisati o tome kako je mnogo lakse pisati u sjebanoj fazi, nego li u onoj nekoj " poletnoj", zadovoljnoj, voljenoj i sexualno zasicenoj. Kad ti sve potaman - reci nisu potrebne. Osim ako ne krene "sere Nada, al` serem i ja" o ljubavi. Napraviti filozofiju od necega tako jednostavnog kao sto je ljubav, nije ni najmanje lako. Mislim, zamislite samo koje je muke imao Homer da sklepa Ilijadu i Odiseju?

E prtZ - nije imao nikakvih muka. Sta je pametnije u to vreme, mogao da radi?

Zajebano je napisati nesto sto ima smisla kada imas milion obaveza. Inace, brale, da ja zivim u Homerovom vremenu, napisala bih nista manje do Ilijade i Odiseje deo 1, 2 i 3. I eroCku obradu. U dva dela.

Vidite, dragi citaoci i neshvaceni romantici, a bogme i vi, slucajni prolaznici i zaprepasteni putnici namernici, ah da, i vi, dijagnostikovani ludaci i osudjivani boemi, ima dana kada je pisanje potreba - kao sex recimo; i tada vam se savrseno jebe da li je s emocijama ili bez. Telo trazi svoje. Dokle god se opustate uz zvuk tastature i ritmicno pomerate prste osecajuci kako jagodice na prstima polako pocinju da vibriraju, sto bi znacilo da opustate nerve ( ili ih jos vise iritirate), nije bitno da li je s emocijama ili bez. To su divni dani u kojima mozete ispisivati gomilu gluposti, a ipak na kraju postici neki smisao, cak mozda i preneti neku poruku ljudima. Mada u tim trenucima vam se savrseno jebe i za poruku i za smisao - a niste sjebani. Da bar jeste, verovatno bi iz vaseg skromnog vokabulara ukrstenog sa skromnim znanjem gramatike, pa malo zacinjeno patetikom, proizasla neka pesma, mozda recitacija, a vrlo verovatno eroCko - ljubavna - akciono - dramaticna pricica. Nisam verovala dok nisam probala.

Dakle pisanje i sex su usko povezani. Ako ste hazarder, mozete ignorisati vapaj potrebe da napisete ovako nesto nebulozno bez ijedne emocije i sjebete hormone. Ako zivot igrate na siguricu, onda se latite tastature i pocnete da pisete. A onda krene ono savrseno opustanje i osecaj koji je skoro jednak neocekivanoj predigri sa totalnim strancem. Ispitivanje necijeg tela, kao ispitivanje sopstvenih mogucnosti. Proizvod bude ili savrsena prica ili smorni pokusaj iste. A vama lepo i jebe vam se da li ste napisali nesto pametno ili pohvalno glupo. Navalite se, ispruzite noge i varite post kao slavski rucak.

Zasto meni nestane struja svaki put kad sam pri samom kraju posta koji pisem " u jednom dahu" ( u prevodu: neponovljivo)?