"Zaboli me tvoja sloboda i onda pribegnem starim metodama, vec uvezbanim faktorima zastite od isijavanja tvoje energije i tog zlatnog sjaja tvojih ociju...Zazmurim i prepustim se recima da me nose u neke daleke, sigurne svetove. Ucutim se i posegnem rukom za Njim, vernim kao pas, za njim koji ceka negde na hladnoci da se otrgnem od tebe i poletim mu u  zagrljaj kao u utociste za sve one ostavljene, najurene, zaboravljene..."

Ovo sam napisala pre par meseci.  Ceka u draftu da nastavim, da dovrsim zapoceto nezadovoljstvo svojim trenutnim opredelenjima i  preferencijama, a nadasve losim izborima.
Imam taj talenat da vidim sto drugi ne vide, da osetim sto drugi ne mogu, da cujem neizgovoreno i predvidim neminovno. Nisam vestica, jos manje neki Andjeo sa vizijama, vrlo sam jednostavan oblik Zene sa jednostavnim mentalnim sklopom. Sklepana, kako volim da kazem, od raspolozivih delova, ne od potrebnih. Tako se osecam. Ali to je dobro, vrlo sam fleksibilna i dobro izbalansirana. Sto je sa emotivne strane jako dobro.
Pisala sam o Njemu mesecima, retko, uglavnom kad bih osetila da se udaljava od mene. Nisam volela taj osecaj Udaljavanja. Osetila bih se kao da me neko odvlaci od izvora energije, od izvora svetlosti od izvora zivota! I uspanicila bih se. Prestala bih racionalno da razmisljam i govorila bih stvari koje kao Svoja nikada ne bih.
A uzivala sam da budem Njegova...

...sve dok jednog dana nisam shvatila da me vise ne ispunjava.
Nema vise emocije koja me vezivala za sve ono sto Jeste, za sve ono sto Radi i sve ono sto Govori.
Pogled mu je izgubio onu bistrinu u kojoj sam se baskarila jako dugo. Njegova mladost postala je mana, a do juce je bila vrlina kojom se krasio. Ugasile su ga lazne reci, pusta obecanja, prenasminkane devojke losih manira i nedovoljno obrazovanja, umorila ga je besomucna potraga za Onom Pravom koja ubedjen je, se krije negde tu, u nekoj od svih njih koje svakodnevno proparadiraju u njegovim kolima, na prednjem ili zadnjem sedistu Lagune izgubljenih dusa...

Pomirljivo sam prihvatila cinjenicu da je strast nestala, da je izgubio moc da mi  drzi paznju svojom spontanoscu i zainteresovanoscu za sve ono sto me cinim Svim Tim Sto jesam.
I vec po  proverenom receptu, odmetnem se tamo gde sam emotivno zasticena.
Nema  direktnih kontakta, nema vrcavih ociju i izvijenih usana. Nema pogleda ispod obrva i dugih trepavica. Nema dodira, nema toplih dlanova i koze koja mirise cak i posle dugog dana...
Zavucem se u svet u kome sam nedodirljiva.

A onda, sasvim neocekivano, osetim tvoju ruku na svojim ledjima...kako?

Da, znam da si ocekivao da cu pisati desetine redova o Tebi, o svemu onome sto danima pokusavam da obradim na jedan od svojih nacina. Rec! Slovo! Emocija! Tiha, skoro nebitna, ali ipak emocija u svetu  u kome odavno vec Nema emocija! Ne sme ih biti jer to je svet omedjan zabranjenostima, neostvarenostima, neispunjenim zeljama, svet u kome tracimo reci i koristimo ih ne bi li lazirali  istinitost jedne Iskrenosti, svet u kome se krije baza podataka kao zmija noge, sto manje znamo to smo jaci - ma zabole me! Svi sve znaju o meni, a ja tek dovoljno o Tebi da bih sebi priznala da mi prijas.
Ceo taj svet je dobio oblik tvog britkog uma koji me privlaci vise od onih, znas mene, praznoglavih nadanja da imas dobre trbusnjake i glatke gluteuse.
I nasmesim se...

Ocaras me sposobnoscu da izmamis osmeh bez namere.
Godinama vec flertujemo, da, bezimo jedno kod drugog kad nas smore povrsnost i besmislenost svih onih reci koje klize na dole. Ili gore, zavisi iz kog ugla gledamo :)
Godinama pronalazimo jedan osmeh, dva, tri, u flertu koji ne vodi nikuda. A mi smo tu besciljnost prihvatili kao potencijalni Cilj - bez lokacije?::)

I eto, u trenutku pozelim da napisem citav roman o jednom Flertu.
O Jednom Tebi koji je uspeo da mi skrene misli sa puno stvari koje su se cinile dovoljno znacajnim da zaboravim na svet u kome si me nasao.

Ko je koga uopste nasao?:)

Prijas mi.

I ti to znas :)

I tako opet...

Budim se nocu bez ikakvog razloga i jednostavno osetim grotlo ljubavi u sebi.
Volim te bez ikakvog razloga, volim te bez icijeg presinga, volim te bez moralnih pritisaka, bez uslovnih refleksa, bez ijednog razumnog razloga, bez presedana, bez zadrski, bez icijeg znanja...
Jednostavno se probudim i onako topla i sanjiva uzivam u par trenutaka u kojima ne moram da se foliram, ne moram da krijem pogled, ne moram da pazim sta cu reci ili kako cu reagovati na Tebe...
Prepustim se toj emociji za koju mnogi nikad nisu culi; prepustim se i vrlo cesto cak i od tebe sakrijem to. Uzivam u rekapitulaciji onih kisovitih noci, onih sneznih noci, onih sparnih noci, onih vrelih noci i mirisa klima u raznim sobama i stanovima...prepustim se uspomeni na one trenutke koje sam, bice zbog zrelosti ili jedninstvenosti, zapamtila kao niti jednu ljubav pre Tebe. Kao da sam sa tobom otkrila kosmos, kao da sam dotakla zvezde u svoj pateticnosti te izjave. Poistovetila sam blagoslovenost pamcenja svakog tvog osmeha, svakog dodira, svakog pogleda kojim si mi dusu menjao i prisvajao samo za sebe, sa osecanjem kosmonauta koji je prvi krocio na Mesec. Mora biti da se on osecao isto kao ja one noci kada si se skoro zaljubio u mene...Mora biti da je on osecao istu grandioznu emociju, a niko nije to uspeo da shvati osim njega...jer on je dotako tlo neistrazenog kao sto si ti dotakao moju dusu svojom sustinom.

I tako opet...

Svake noci se probudim, vrlo cesto ti posaljm sms jer zelim da znas da postoji Neko, pa makar to bila i ja, ko te voli bezgranicno, skroz iskreno i nicim izazvano...

A onda...

...se javi i Zelja. Bezobraznica je to. Pritajeno ceka svojih 5 minuta i skoro da je osetim kako mi upliva u krvotok. Iscedi mi iz memorije svaku najezenost izazvanu tvojim dahom, svu glatkocu tvoga jezika koji se igra mojim usnama, sve mirise piva i viskija koji pomesani sa parfemom, isparavaju iz koze cineci neodoljivu esenciju privlacnosti. Omamljuje me i sama pomisao na to...

A znas...

...sinoc, u jednom trenutku, sam osetila taj miris...preko mene si posegnuo za upaljacem i nasmejao se sali koju je neko bacio na sto...i samo sam uzdrhtala, neprimetno, i pozelela te Jako...bas tamo, na ocigled svih onih opustenih ljudi koji su pod pritiskom vina odavali kroz salu svoja nezadovoljstva i neostvarene zelje...

Da li su zelje ostvarene ako se ostvare da niko ne zna? :)

Ne postoji čovek koji nema želje.
Želje se same radjaju u nama, postoje u nama, traže svoje ispunjenje ili jednostavno otćute ceo ljudski vek slomljene demantovanjem.
Ja sam Tvoja Želja.
Živim u tebi vrlo uporno, ne smanjujem se, ne nestajem, ne pretvaram se u fantaziju, ne bolim, jednostavno sam tu bez ikakve želje da se preselim u nečije drugo telo, u nečije misli i srce. Osećam te.
Svakim udahom me pomeraš, uvećavaš, daješ mi širinu horizonta i jačinu letnje oluje, čuvaš me i neguješ svežinom planinskog vazduha i ukusom rose sa dlana.
Želiš da me Ispuniš.
Tačno osetim dane u kojima me intenzivno želiš, u kojima ne podnosiš činjenicu da ne možeš da me ispuniš. Osetim kako me oblikuješ geometrijskim oblicima jedne požude i onda se prepustim, uživam u tvojoj moći da jednu jednostavnost pretvoriš u raznobojnu komplikovanost, da jednu naivu pretvoriš u apstrakciju jarkih boja i mutnih oblika koji kristalno jasno prikazuju obrise moga tela u ekstazi.
Tačno osetim dane, obično su to tmurni dani koji prete kišom ili kišni dani koji prete potopom, kada me želiš mnogo jače i mnogo više, kada izoluješ u sebi Tri Želje koje spojene u celinu čine Mene.
I zažmuriš...
I maštaš...
I prepuštaš se...
I ispunjavaš me...
... sasvim polako, bez ikakve žurbe. Skriven na mestu  do koga je teško doći. Skriven od sopstvenih strahova, od  radoznalih pogleda, od pretnji Nemogućnosti, od svih i svega...dostupan samo zvucima frule izgubljenog pastira i mirisu šume okupanoj kišnim kapima, sa trunkom zavisti što ti nisi kap a ja list...ili trava. Ili tek iznikli cvet. Ili čak kamen pod vodopadom u čijem huku ponekad pokušaš da me izgubiš.
Ne vredi...
Drznem se da te zabolim, da te sklupčam na vlažnoj travi, da te zarobim svojom postojanošcu, da te izazovem da me Ispuniš. Deo po deo..dok sva tri dela Mene ne spojiš u celinu...
Prvo Poželiš da te prekrijem plavetnilom pod kojim se grčiš, u kome se gubiš, od koga zazireš; plavetnilo koje dodiruješ vrhovima prstiju svaki put kad dočekaš zoru, umornih očiju i teškog zadaha.
Poželiš da saznaš koju nijansu mi dobiju oči kada sam pospana, tužna, vesela, zaljubljena, kada te jako poželim u svojim rukama, na svome telu, u svim svojim suštinama koje zjape neispunjene kao ova tvoja prva želja...
Druga ti se želja sama namatne iako je odbijaš, ona pronadje put  do tvojih misli i nenadano ti zaposedne psihički prostor urlajući da je ispuniš. A ti ne možeš. Jednostavno ne možeš... Kako da objasniš svojoj potrebi da je druga želja teško ispunjiva jer su moje ruke jako daleko, jer je moje telo preosetljivi na lagane dodire boja kojim bi mi oslikao ledja. Skoro da možeš da vidiš svaki poru  i osetiš miris koji vrelina cedi iz mene. Čuješ me kako se smeškam dok me latica krina golica ispod leve plećke.
Zapališ cigaretu da odganaš miris svežine...
Treća želja je najčistija. Nju čuvaš izmedju redova jer veruješ da je tako sasvim dobro sakrivena od radoznalih pogleda i zabranjenosti koje vrebaju iz svakog ugla gledanja. Pišeš o njoj i ne tražiš ispunjenje jer ona ti se delimično ispuni svaki put kada me potražiš u raznim Formama u nepravilnim oblicima mraka, u precizno oblikovanim svitanjima, u dodiru hladnog vazduha, u zvezdanom nebu i mladom mesecu koji te ne otkriva...
Ne ispunjavaš me jer znaš da ćeš  žaliti za svakim trenutkom koji nisi proveo pored mene...
Odbijaš da me legalizuješ u sebi jer znaš da sam narkotik koji stvara ovisnost, znaš da sam zabranjenost koju ne možeš promeniti, znaš da sam sinonim nedostupnim prostorima koje si pokušavao da osvojiš. Znaš da sam daljina za koju ti je jedan život malo da je dosegneš, znaš da sam Želja posle koje drugu želju nemaš...
A život bez želja bi se pretvorio u banalnu prazninu koja bi te otudjila od samog sebe.
Ispuni me.

Produzila se noc.
Neko bi kazao da se Dan skratio, ali taj Neko bi morao ziveti danju, a spavati nocu. Za nas koji krademo noc od usnulih, nebitno je skracivanje dana, vec produzetak noci, produzetak skrivanja i sigurnosti u mrklinama krosnji drveca pored reke.
Prava je steta sto ljudi prespavaju toliko neodoljivih tisina, toliko primamljivih mirisa gluvog doba, toliko predzorja i zora u kojima  pijane usne izgovaraju najcistije istine...
Cak i pokraj otvorenog prozora, samo stajati i cutati zajedno sa svitanjem, je  prava blagodet zivota. Ne spavati cele noci i jednostavno cekati da sve utihne, da radoznalost budnih posustane, da glad za svedocanstvom zabranjenog utoli svoje apetite, da lutalice usniju na tvrdim klupama, da jednostavno vreme Stane...Minut po minut, ispunjeni samo sobom uplovljavate u novo jutro i osecate samo svoje prisustvo na planeti. Nema auta, nema izduvne toksicnosti, nema zajedljivih pogleda i prefriganih prica.
Podignete ruke visoko i udahnete miris svoje koze pomesan sa shumom reke i zvukom tisine.
Razbistrite srce i dusu i osetite laganost jednog postojanja.
I onda znate...
Kristalizovane emocije zahvalno se utiskuju u amigdalu i sasvim lagano vas odvajaju od zemlje. Lebdite nad vrelim asfaltom koji se ne raduje suncu i plutate nad ledenom vodom koja ga zeljno ceka. Tu negde izmedju dve kontradiktornosti pronalazite smisao Sebe, pronalazite smisao sa Njim i nasmesite se dilemama i sumnjama koje su vec navikle da se igraju sa vama pre nego zaspite, prerano utonete u svet snova kao jedinu ponudjenu, realno prihvatljivu opciju za Beg od svakodnevice koja ne moze da se promeni. Dok je dan tako dug...
Mi, deca noci, Mi, ljubitelji mracnog, Mi, nocobdije, Ljudi koji vole sto ne bi smeli, Ljudi koji vide u mraku i osecaju pojacanim instinktima hladnokrvnog ubice, svaku promenu, svaki shum i svaku novu vibraciju u vazduhu, Mi se radujemo dugim nocima i uzivamo u jutrima.
Sedela sam na bedemu i posmatrala reku kojoj se tok ne moze zaustaviti. Moze nabujati od kise i snega ili se srozati na sramni status plicaka, ali ne moze stati i pretvoriti se u baru. Pozelim i ja tu karakteristiku, pozelim taj protok emocija u sebi, citavu bujicu reci, ponekad pad nivoa i inteziteta, ali nikako, nikako staticnost. Nikako jednolicnost koja je tako lako ostvariva u podrucju gde se navike postuju a promene osudjuju. Sasvim nenadano dobijem zelju da samoj sebi pogledam u oci ne bih li spazila promenu boje, rasirenost zenica ili sjaj koji se sve cesce pojavljuje bez ikakvog razloga.

sms: " Gde si? "

ja: " Neces mi verovati...na Bedemu? "

sms: " Ne mrdaj "...

Cekam da dodje i smeskam se. Lagala bih ako bih samo i pomislila da ce mi Njegovo prisustvo narusiti neko vanzemaljsko uzivanje u samoci. On zna da moze penetrirati u svaki sebicno uhvaceni trenutak prozivljavanja zivota. Da li cu disati vazduh ili Njega, sasvim je sve jedno - samo dok su obe opcije u ponudi.
Dolazi laganim korakom, doteran, pravo iz grada sa flasom piva u jednoj ruci i cigaretom u drugoj. Seda pored mene i mrmlja Dobro jutro sa osmehom. Gledamo zajedno u reku par sekundi koje bih tako rado prikucala za  Not Possible To Forget, ali znam da ce mi vremenom izbledeti miris njegove koze izmesan sa dahom piva, nikotina i orbita. Posmatram ga par sekundi i okrecem mu glavu...Ljubi me kao prvi put. Bez reci. Jednostavno sedimo pored reke dok svice i ljubimo se. A zajedno imamo 63 godine! Puknite dusebriznici, prespavacete jednu zabranjenost!
Jezik mu je gladak, kao da nema nijednu kvrzicu kojom bi osetio ponudjenost; neobjasnjiva slatkoca se sliva u mene i igra se. Igra se mojim usnama, igra se mojim jezikom, igra se mojim osecanjima. Ne dodiruje me. Ne zatvara oci. Ne prepusta se. Jednostavno me ljubi i izaziva reku da ga pozeli u sebi kao sto ga ja zelim. Testira Mene uporedo sa Majkom prirodom kojoj je on verovatno omiljeno dete, jer svaki je roditelj slab na skoro neprihvatljivu savrsenost.
Desnom rukom me hvata za vrat i preuzima apsolutnu kontrolu nad svim mojim zeljama. Nemece mi svoje zelje koje su tako prihvatljive da mogu osetiti bol do srzi kostiju dok prihvatam sve sto nudi. Ustaje i jednostavno se ukalupljuje izmedju mojih butina.
U samo jednoj jedinoj nanosekundi mi prolazi kroz glavu da smo u centru grada iako se cini da ceo grad spava, ali to je prekratko da bi se aktivirao bilo koji alarm u meni. On zna sta zeli tog trenutka, a ja ... ja sam tu da se povinujem Njegovim zeljama.
Dve lososti oblikovane u savrsenu uzarenu loptu koja leti kroz vreme, vazduh i krvotok, spojene spontanoscu koja je zabranjena pred svitanje, isprepletane strastima i zeljama i ovekovecene prvim zrakom sunca...ne mogu razdvojiti ko je vise bio U Kome tog trenutka, da li On u meni ili Ja u njemu, ali je cinjenica da ce se zadugo zadrzati ...
Znoj, slan i obilan, neshvatljivo iscedjen iz koze sasvim laganim pokretima i dugim dugim dugim pogledima, zadrzavanje vazduha a onda sapat koji razbija sve tisine ovog sveta:

" ...volim te "

" ...vise se necemo vidjati" ...

Odakle odjednom ova buka?

Pozelim da ucinis onu magiju kojom izvuces iz mene sve ono najbolje, sve one strasti koje se sliju u tekst posvecen tebi, a prisvojen od mnogih, pozelim da me dotaknes kao nekad, sasvim nezno, da ovako udaljena mogu da osetim tvoju ruku na svojoj nadlaktici i da se najezim od stiska koji postaje cvrsci kako moja zelja za tobom raste. I onda pozelim da budes tu. Inside.
Znam da se divis mojoj sposobnosti da zongliram desetinama scenarija u kojima te iznova i iznova zavodim, znam da znas koliko sam svesna svoje verbalne moci kojom mogu da preobratim ili se jednostavno obratim kome god pozelim  i u zavisnosti Kako pozelim da budem ( ili ne ) shvacena.
Nizem za sobom secanja i pokusavam da dozovem one emocije s kojima sam se budila, one osecaje s kojim sam se uspavljivala, one ceznje u kojima sam grcala kao u sopstvenom fetisizmu, zarobljena, kao neka dijagnostikovana Luda stvorena da cedi pozudu iz slucajnih prolaznika i kaznjava sve one koji bi se prepoznali u njenim recima.
Znas, pisala sam puno puta o mirisu ljubavi jer ne verujem da ljubav ima lik, ne verujem da ima ukus  osim ako to nije spermint na tvom jeziku, ne verujem da ima oblik jer nezahvalno je nadati se da je oblik ljubavi identican savrsenim trbusnjacima, ali zato miris procvale lavande tako blisko opisuje Ljubav. I ja duboko udahnem taj miris svaki put kad pomislim na tebe. Nema crvenih hodnika i uzareno narandzastih obrisa strasti, nema ludacke privlacnosti i nepodnosljivog magnetizma koji je nemoguce objasniti jednostavnim logicnostima, samo miris jednog procvalog cveta koji smiruje i opusta...
I tada pozelim da te poljubim socno, sasvim lagano i dovoljno socno da sa svake tvoje kvrzice na jeziku i brazde na usnama iscedim med lavandinog cveta...

...mozda bih tako spoznala ukus ljubavi.

Ovi dani, prozeti letnjom sparinom i zadrzanim dahom u iscekivanju letnje kise, sasvim cudni i tako spontani, donose neki talas mira i spokoja zacetog u tvom prisustvu pored mene, oko mene, u meni...
Lepota postojanja  definise lakocu postojanja, definicijom koja ima boju tvoga glasa, pospanog i opustenog, oblik tvog pogleda usmerenog ka meni i tezinu tvoga daha na mom vratu. Dajes mi se u ogromnoj kolicini, a ja ne smem da se usudim da pitam Zasto...
Jednostavno se prepustam novini koja me zbunjuje povremeno i usadjuje mi neku nepoznatu drskost da pomislim da imas potrebu da me imas sto vise i sto blize sebi...
Bliskost koja boli, strast koja pece i jedna ogromna energija koja moze sve, jedan sklad dva bica rodjena u razlicitim krajevima jedne vremenske duzi, spojena razumevanjem koje izaziva zavidne poglede i ironicne osmehe...
Kradem te od svih onih koji te zele samo za sebe, uzimam te od onih koje bi da ih zelis, apsolutno prepustena tvojim odlukama, zeljama i rukama zivim od danas do sutra i mirno spavam jer znam da ces biti tu kad se probudim.
Sanjam te i drhtim od uzbudjenja izazvanog tvojim postojanjem u mojoj srzi, sujetno ponosna na pripadanje bas Tebi...sramezljivo krijem sjaj u oku od emocije koja me cini ordenom na tvojim grudima, sjajnom zvezdom u tvojim ocima i neshvatljivoscu u plitkim Umovima koji pokusavaju da obrade nas odnos ne shvatajuci da ga i mi jos uvek obradjujemo...
I taman kad pomislim da sve znam, ti navalis glavu i dopustis mi da prolazim rukama kroz tvoju kosu.
Usporeno.
Slucajnom prolazniku ce se uciniti da sam rodjena samo taj pokret rukama da cinim.
Zajedljivim ocima ce se prikazati ta bliskost kao  upucavanje jedne Prolaznosti jednoj Mladosti.
I nasmesim se...
I prepustim se tvojoj sanjivosti koju izazivam svojim uzivanjem u tebi.
A onda u daljini zagrmi .... i ja jednostavno pozelim da te imam u sebi.
Tu i Odmah. Na ocigled sviju...
Nasmesim se tome i lagano sagnem glavu...poljubim te i sebicno prigrlim srecu koja pocne da se kotrlja niz zdrelo sve dok se ne raspline u stomaku.
Udahnem duboko i za jedan sicusni trenutak se prepustim mirisu kise koja prolazi nedaleko od nas, prepustim se sparini koja lepi crvenu prasinu za kozu, prepustim se mirisu jednog letnjeg dana ispunjenog tobom...

  Bliskost, neznost, toplina, snovi u kojima me proganjaju aveti neostvarenog, nemoci koje me docekuju kad se probudim, promene koje se smeju i uzivaju u svojoj moci i nedodirljivosti, ceo jedan zivot ukalupljen nekim kalupom koji ja nisam oblikovala, koji ja nisam odobrila da mi se desava, citav splet karaktera koji igraju neku Ne ljuti se covece igru i sjajno se zabavljaju dok ja mirno posmatram prilike kako promicu, ljubavi kako odmicu, strasti koje se gase a nisu bile ni blizu svoje maksimalne uzarenosti...
  I pisem, ne bih li olaksala sebi citavo jedno nezadovoljstvo koje oblikovano knedlom, stoji i ne razgradjuje se ni vodom, ni cajem, ni bilo kakvom zestinom koju bih pokusala da saspem u sebe. Jednostavno stoji i dozvoljava da progutam tek dovoljno da ostanem prisutna u ovoj maskaradi...
  Zastrasujuca je i sama pomisao na Sta bi bilo Kad bi Bilo! Kada se samo drznem da pomislim u kakvom ludilu bih se pronasla ako bih oterala sve rezisere, scenografe, glumce i dive oko sebe, kada bih preuzela sve u svoje ruke i neobaziruci se na povredjene duse, razocarana srca i zlo koje bi pocelo odmazdu za mnom, sama rezirala svoj zivot.
  Kakva bi to akcija bila...ljubavna akcija.
  I samo Ti, kao Alfa i Omega Svega Sto mi je Potrebno...

Tuzna sam...

Uzasno vezana za tebe svim vezama koje mogu postojati u coveku.
Ne umem te lagati i kad pokusam to boli.
Ne umem ti precutati  bilo sta sto bi te zanimalo, i to boli.
Dovoljno je samo da me pogledas bistrim pogledom koji ti nudi svet na dlanu i ja pokleknem, nemocno savijem vrat u stranu i osecam kako mi oci poprimaju pogled deteta koje je uhvaceno u kraci kocke secera.
Jednostavno je tako.
I ma koliko ja bila jaka i iskustvom potkovana, ti si mi slabost protiv koje ne mogu...sve i da hocu.

Povredio si me one noci u Beogradu.
Nisi bio svoj i znam da me nisi namerno povredio, ali trebao si da razmislis pre nego si nastupio kako jesi. Trebao si makar glasovno da saopstis da si umoran, ne sms-om, ne nikako, to nismo mi. Mi ne saopstavamo takve stvari sms-om. Mi se gledamo u oci.
Posle tog sms-a sam se nemocno povinovala povredjenoj sujeti i pricala sa Njim do kasno u noc,  birajuci reci koje su kroz njegovo culo sluha dopirale u njegov usporeni mozak kao trbusne plesacice zavodljivih ociju. I igrala sam mu po Umu. Zavodila ga svesno. Upotrebila svaki proracunati smesak koji ti samo jednom recju izmamis. Uporedjivala sam ga sa tobom i sve vise zelela da i ja NEKOG povredim bas kao sto si ti mene...
A on nije nista bio kriv...

Tacno sam osetila trenutak u kome je bio Moj. Mogla sam da ustanem iz kreveta i odem kilometar od kreveta u kom sam lezala i jednostavno popunim prazninu koju si ostavio za sobom. Ali...
On bi dobio moje telo, a ja bih djavolu zauvek dusu prodala. Jer losi ljudi koji rade takve kompenzacije za Bol, upravo to rade - prodaju duse u bescenje.
A moja dusa je kod tebe. Kao i srce. Kao i telo u kome je zarobljena zena koja prvi put u zivotu pati sto nema 10 leta manje i  11 zima za sobom...

Nisi se javio posle toga. Nisi cak ni kazao Ej, ne znam sta mi je bilo. Znas da umem da prihvatim NE, ali ne i Laz. Ne umem da je svarim. Laz provocira najgore iz mene. Transformise mi sve sto Jesam u sve sto ne zelim da budem. I onda krene sjaj da mi svetli u oku, usne da oticu i izvijaju se mazno, vrat se ispravi i podigne mi glavu dovoljno da mogu da ga posmatram kroz trepavice i zavodim...

A noc je bila vrela u Beogradu....

Nasli smo se ispred njegovog hotela.
Ja sam cekala u kolima, a on se obradovao sto me vidi.
Svakim osmehom sam osecala reparaciju povredjenosti koju si napravio samo jednim sms0om.
Vozili smo se otvorenih prozora i pricali o neobaveznostima koje opustaju. Trazili smo  mesto da pojedemo salatu i poljubili vrata u par lokala. Bilo je kasno za zdrav zivot i zdravorazumske odluke i rezonovanja.
Napokon smo pronasli mesto, tacno u ponoc.
Velika basta, nebitnost imena i salata sa prelivom.
Zelis li da ti pricam sitnice?
O da, zelis. A tvoje zelje su za mene Bozije zapovesti. Nizem ih kao nisku od greha optocenu granitom iz koga nema mrdanja. Secanje...to ce mi ostati kao divna uspomena.
Prebacujem svoj paradajz njemu i smejem se u sebi svaki put kad pokaze iznenadjenost nekom refleksnom bliskoscu koju oseti. Jos uvek osecam njegovu zbunjenost sto sa mnom, sto sopstvenim zeljama koje mu se javljaju u naletu. Zvoni mu telefon oko 1 posle ponoci u poslednjim pokusajima da me odrzi na distanci iako sam dovoljno daleko, on mi izvestaceno saopstava da ga zove Njegova ljubav...Eh...ljubav...kad si vec pomenuo...i ja nekog volim, znas...ali....to je neka prica skroz bezveze...

Isteruju nas iz baste, zatvaraju - Gde cemo?
Setamo ka kolima i pricamo, smejemo se, osecam haos koji pocinje da kovitla u njemu, osecam zelju, potrebu i strah. Ne sme da se priblizi. Pokusao bi, ali gard je prejak za njega tako malog i neiskusnog.
Opet mi sosptvena Moc mami osmeh i grdim samu sebe zbog toga. |Ali Moc je neodoljiva bas kao i Ti...zato si meni neodoljiv, tako Mocan nad mojim mislima i telom....

"Ajmo do splavova, mozda nesto radi "...

Smejem se sopstvenoj ravnodusnosti i vozim prema Uscu.
Dosta je TDI radia, prebacujem na cd i pojacavam Seku do daske - Seka demantuje sve ono sto vredi u meni i O meni, ali jebiga, jedna situacija i doza aspirina ostavila je trag u obliku njenog CD-a u mojim kolima. I to samo do daske.
Prihvata moje raspolozenje i odjednom je prijatno izbaciti ruku kroz prozor i osetiti strujanje vazduha na nadlaktici. Skoro da sam posegla za njegovom rukom da mu poljubim dlan, ali ... te oci ne umeju da pogledaju kao sto umes Ti.
Vec je pola tri i parkiram kod Akapulka. Cuje se muzika i optimisticno krecemo tamo da vidimo sta se desava. On pravi neke posalice tipa Ako nas ovde ne izbodu nigde nece, i izmamljuje mi osmeh. Cela ujdurma koja se sastoji od lose pevaljke, rupe od splava, puno pijanih isfoliranih muskaraca i klinki na stiklicama deluje tako neprivlacno. Stojimo ispred par minuta i razmisljamo Da li Da udjemo ili Ne. Slezem ramenima i stavljam mu do znanja da mi je sve jedno; sve to cinim propratnim krivljenjem vrata i oblizivanjem usana koje su bile suve kao barut. Treba mi zvaka. A sve sam vec izvakala.

Ma idemo...
Hajde...

Kuda?

Do hotela?

Smeje se kao da oseca da ce mu se posreciti ali i dalje je na distanci...Vracamo se do kola i ponovo Seka.

Ne treba nam Ne treba nam pice ni mrak....moj dekolte atmosfera ni miris jak...da   bi   ......la la la

Proslo je tri a noc je i dalje vrela.
Parkiram ispred hotela i krecemo do obliznje prodavnice da kupimo nesto za pice.
Radujem se sto cu videti hotelsku sobu koja mi je od detinjstva misterija.
Svi su spavali u tom hotelu, samo sam ja imala tetku i drugaricu koju nikako nisam mogla da zamenim hotelskom sobom.
Dodatno uzbudjenje dodaje cinjenica da se bojim visine, a soba je visoko. Ceo Beograd pod pogledom ispod trepavica.
Ne spava mi se, volela bih da ...

Ulazimo u sobu i razgledam relativno veliku sobu sa par ubitacnih detalja. Sirom otvoreni prozori i ni trunka vazduha koji bi ucinio celu situaciju podnosljivijom. Dva odvojena kreveta i natkasna medju njima.

"Hoces da spojimo krevete? " - pita.
Losa sala u losem trenutku. Ti to nikada ne bi lupio. Sms se uporno vraca i vraca i vraca " umoran sam"... cujemo se sutra.
" Nema potrebe ", kazem " Napravicu ti mesta" .
Sada vec upada u euforiju jer je previse ocigledno da su sva vrata otvorena. Ili se makar tako njemu cini.
Ne oseca nedostajanje koje raste u meni, nezadovoljstvo zbog sosptvenih odluka i blagi bes koji vazda zavrsi na sporednim licnostima.
Govori da mora da se istusira, a ja se smejem i kazem " Osecaj se kao u svojoj sobi" , okrecem se na bok i tonem u san...

Budi me prijatno hladno teleo koje jednostavno lezi pored mene i posmatra me. Svice. Zavese su debele i teske i loseg dezena. Jedina dobra stvar u vezi zavesa je sto stopiraju makar malo sunceve zrake koji uporno pokusavaju da mi prodru u zenicu i odaju laznost cele maskarade. Mazi mi rame, ruku, i ne pokusava da priblizi glavu. Daje mi ono sto mi treba. Paznju i neznost, apsolutnu posvecenost. Uzvracam mu mazenjem dlana i pricam mu besmislice za koje ti nikada ne bi imao vremena. Nema bliskosti, nema strasti, nema Nicega.
Jednostavno sam Ja tu da on ne bi bio sam, a On je tu da bih  utesila sebe da ti nece biti sve jedno kada cujes. A cuces. Ako ne od mene, ono od njega posle par piva. Bice tu i nadogradnje verovatno, previse  je nezreo, ali...tvoja zrelost je merilo koje niko ne moze dostici.
Ali...
Previdela sam cinjenicu da ne mozes povrediti onog koji ne voli.
Progutaces tesko, mozda te malo i zagrebe grlo, ali nece ti trebati reparacija emocija, osecanja i sujete.
Slegnuces ramenima i odloziti me u folder Sve su iste, idemo dalje.
Ili ipak ne?

Okrecem se na levi bok i posmatram mladog muskarca pored sebe. Ne pitam se Sta cu ja tu?, namece mi se pitanje njegovog razloga. Toliki grad, toliko devojcica, zasto bas Ja? Smeskam se i ljubim mu dlan, a on me odjednom privlaci i grli.

" Mozes li da cutis malo tu? " , blago pita kao da oseca da mi dusa place.
" Mogu da pokusam, ali ne garantujem da cu preziveti" ...smeje se i okrece se na stomak. Da ga masiram? Nisu to Ta ledja koja rado oslobadjam boli...
Mazim ga lagano i pricam mu nebitnosti koje upija kao sundjer.
" Prijas mi" ...
" I ti meni........veceras"....

Alarm na telefonu zvoni, a ja nisam oka sklopila...

" Moram da krenem" ...

Da...
Noc je bila bas vrela...
A Ti si tako dosadan sa tim ocima ...

Za čim ćes posegnuti u meni?
Za Ljubavlju, ili sirovom Požudom, za Nežnošću ili zadovoljenju sirove potrebe da nekoga imaš, da ti neko pripada, da se imaš kome vratiti kada pobegneš od sebe...
U mojoj duši hoćeš li posejati poljsko cveće ili pustiti korov koji neću moci da oplevim dugim noktima kojim poderaću  kožu nadlaktica ne bih li odganala miris tvoga daha...
Hoćeš li svojim crnim očima šetati mojim telom i s prezirom gledati svaku neravninu, svaku nesavršenost  koja svojom nepravilošću sklapa delove mene u savršenu puzlu, mekanu i toplu i Tebi tako podatnu...
Da li ćes sve svoje hrabrosti izgubiti u mojim strahovima i prigrliti me čvrsto da osetim sigurnost i odmorim od napornog bežanja pred duhovima prošlosti koji neumorno jurišaju na sve ono Dobro u meni...
Slabost ili Jačina, Hrabrost ili Kukavičluk, Brzo ili Lagano uzimanje jedne nevidljivosti, jedne nerealnosti, jedne postojanosti na kraju sveta, preko dvadeset brda i hiljadu kilometara nesigurnih koraka i klecavih kolena...
Ponekad posumnjam u svoje ubedjenje o sopstvenoj jednostavnosti koja se bazira na svim tim komplikovanim zahtevima mojih alter ega; želim sve i želim sada, želim uvek više, uvek bolje, uvek brže!
Koliko me brzo možes uzeti?
Osećam svaku tvoju tugu, svaki tvoj nemir, svaki pogled bez emocija, svaki osmeh bez iskrenosti, svaku istinu bez doslednosti; osećam tvoje ruke mirno sklopljene oko pića, osećam tvoj miris adrenalina, svu opasnost i rizik s kojim cu morati da se nosim ako ikada uspem da ti se utisnem u kožu svojim usnama...
I ne tražim ništa.
Samo esenciju jedne iskrenosti...samo potrebu jednog umora...samo zrno ljubavi koja se ćuti dodirima.
Ništa više.
Ništa manje...

I kreni lagano..prvom....

Pridji mi odlučno... drugom.

Ljubi me ... u trećoj.

Skini me ... u četvrtoj.

Udji u ...moj svet...peta....

I nestani ako osetiš da ti tu mesto nije....u šestoj.

A ja ću misliti da sam samo sanjala još jednu vožnju bržu od žvota.

Smesno je kako nam zivot pazljivo sprema zamke za koje sami ispletemo klopku u koju cemo upasti.
Ali nikada ne saznamo da smo svojom rukotvorinom uspeli da se zarobimo u celicnom stisku iz koga se ne mozemo otrgnuti.
Ja sam u zivotu puno puta omalovazavala lepotu, smejala joj se, zavidela joj, sirila propagandu o njenoj povrsnosti i njenoj sujetnosti, pljuvala joj u lice kada bi pokusala da se uvuce i u mene, namerno pustala pore da ogreznu u prljavstini ne bi li umanjile sjaj moga lica dok zaljubljeno gledala sam muskarca pored sebe.
Da li je tuzno kada shvatite da vas muskarci cine lepom?
Lepe zene izazivaju strahopostovanje isto kao i jaki muskarci, mocni, hladnokrvni i arogantni ili pak mirni, sigurni, topli i ljubazni samo prema onima koji zasluzuju njihovu ljubaznost.
Neki vole lepe zene.
Savrsene zene koje se neguju i vole, koje sebi posvecuju 70% svog vremena
I zasluzuju da budu voljene od najkvalitetnijih muskaraca.
Ali...
Na zalost, vecina, i to dobra vecina prelepih zena je " prazna"...
Razmisljam ovih dana o tome.
On voli lepe zene.
Trazi za sebe lepu zenu.
I ozenice verovatno neku za kojom uzdishe pola planete.
Ali...
Svakim danom spoznaje praznine koje vrebaju iza maskare i crvenog karmina, iza uzdaha prosaranim slatkim koktelima i kosama peglanim previse puta. Zeznuto je kada osvanete pored ostataka lepote od prosle noci. Znate li kako je tezak zadah natalozenog nikotina i izvetrelog alkohola?
 

" Voditi ljubav sa zenom i spavati sa zenom su dve, ne samo razlicite nego gotovo suprotne stvari. Ljubav se ne izrazava kroz ceznju za fizickim sjedinjenjem ( ta ceznja moze da se odnosi na bezbroj zena), nego kroz ceznju za zajednickim spavanjem ( ta ceznja se odnosi samo na jednu zenu, onu koju volimo ) .."

To sam pokusavala da mu objasnim one noci kada me je samo zagrlio poluuspavan i rekao mi " Spavaj" ...

Ponekad imam uzasnu potrebu da zagrlim bilo koga, da ljubim nekog prvog, da se osmehnem nepoznatom, da zaplacem pred nevaznim, da molim nerealnog, da volim nevidljivog, da pricam satima totalnom strancu koji kao i ja, trazi samo reci koje ce mu naciniti reparaciju duse, rehabilitaciju napacenih amigdala koje oklembesene cekaju da se raspadnu i nestanu negde medju zategnutim nervima provociranim od strane svih onih u cijim sam ocima tonula, na cijim sam se jezicima topila, pod cijim sam usnama opet tonula u snove u kojima sam te pronalazila i krila ne bih li te sacuvala od zlih  pogleda...
Uhvatim sebe kako pricam vec izgovorene recenice, kako cinim vec nacinjene pokrete, kako gledam vec uvezbanim pogledom prepunim strasti koju ce po svrsetku zameniti ljubav a u pozadini ce zasvirati instrumental Ljubavne price. U mojoj glavi naravno. Ne znam sta se u Njegovoj desava...
Pozelim da sretnem muskarca, sasvim slucajno, negde skroz bezveze, da se iznenadim i da se zaljubim na prvu u njegov osmeh, ruke i glas.
Odmahnem rukom sama sebi, nasmesim se i odem do ogledala da slusam price bora koje urezane oko mojih ociju i usana, sapucu neku bajku o nekoj princezi koja je previse verovala, premalo se davala i zauvek sama ostala u visokoj kuli na kraju grada Zaboravljena i tuzna, ali sa puno lepih secanja koja su je na kraju i spasila i izvukla iz visoke kule na kraju grada...ia onda mi princ pridje sasvim blizu i ovekoveci me jednim socnim poljubcem.
Mislim, valjda - uvek se probudim kad krene da spusta glavu ka mojoj
Toliko je dobar i Pravi ; )

Ovih dana zivom zivot njegovim plucima, zatrovanim nikotinom do zabrinjavajucih granica. Disem i hvatam dah, remetim ritam srca i smejem se sarenilu boja koje oko mene prave smrtonosne tobogane. Pijem njegovim usnama i osecam miris viskija kako para mi nozdrve i uzbudjuje cula. Dopustam ledu da rashladi mi jezik dok zadrzava gutljaj pica u ustima a onda se prepusti zanosu opravdanog ludila. Uzivam u pokretima njegovog tela dok tresti neka muzika nepoznatog, makar meni, autora. Svaka nebuloznost dobija smisao i svaka turbo toksicnost odjednom ima dobar ritam. Savrsenstvo je tu, na dohvat ruke, a ja stidljivo posezem za njim. Primecuje sjaj u mojim ocima i dolazi bas tu negde Iza, gde mu je mesto, grli me i uvodi u svoj svet ocaravajucih tonova.
Prepustam se, kao onda kada sam u polumracnoj sobi dopustila da mi oduzme dah onaj Jedan, ili kao kada sam svoju mladost upakovala u sareni papir i poklonila ga onom Drugom, ili kao kada sam zahvalno poljubila za povratak mladosti onog Treceg. Prepustam se kao jednom davno u zavejanoj hotelskoj sobi onom Cetvrtom. Kao preskupo vino kad se prepusti mekanim usnama i zednom grlu.
Gleda me bistro i gubi me u zenicama cudno ucakljenim od zivota koji udise punim plucima
Prekriva me telom i ja osecam ubrzano lupanje srca...
" Lepo mi je s tobom" ... sapuce, a ja se pitam ... ... ...

... ... koliko imam godina?

Odvojila sam par sati prosle noci, da iscitam sva svoja pisanja.
Lakirala sam nokte, jela sladoled, grickala pistaci i jednostavno citala sebe, ako nekog drugog.
Osecala sam svaki post emocijom koja je diktirala rad prstiju tada.
Dozivljavala sam svaki trenutak, osmehnula se za svaku radost i osecala tup udarac tik ispod pleksusa za svaku bol.
Puno sam reci posvetila jednoj osobi.
Samo jednoj. Samo Jednom. Muskarcu.
Puno reci nabacanih u jednom dahu, puno emocija iscedjenih iz slatkastih kapi u ustima koje se luce zajedno sa endorfinom kad poludi. Puno iskrenosti i priznavanja sta mi cine Njegove ruke koje su tako daleko. A nikad blize.
Strast, kao prva asocijacija na sve ono sto mi prica, Ljubav, kao druga asocijacija na sve ono sto mi radi, Potreba, kao treca asocijacija na sve njegove snove u kojima me uzima pazljivo kao vrelost koja moze da izgori, a ujedno i kao led koji istopice mu se na jeziku i zauvek nestati...
Zgrcenog stomaka, ponovo sam bila s njim u sumi u potrazi za vodopadom koji zeli da mi pokaze. Moja ruka u njegovoj ruci, sigurna i topla, moja celost u njegovom srcu. Zeljan mene i ja zeljna njega, bas tu, pod vodopadom iza koga se cuje frula. Kisa pocinje da pada, a mi pratimo njen ritam. Ubrzanje do pljuska odvodi nas u vlaznost dalekih prasuma. Uzdah koji remeti faunu i praznjenje koje donosi mir.
Znas li koliko puta sam ti klonula na grudi?

Ranije sam pisala nocu. Kad sve oko mene utihne, sednem i uzivam u zvuku tastature koji cini najdivnije oblike ljubavne proze. Sada sam nocu umorna. Kad dodjem s posla, proverim mail ili eventualno inputiram odredjenu dozu glupih nepovezanih konverzacija sa chata. Onda spavam. Sanjam.
O svojim snovima sam pokusala da pisem jednom davno, ali nisam uspela jer svaki san je kao jedna knjiga. Nemam ni vremena ni jezickih mogucnosti da oblikujem verodostojno jedan svoj san.
No, dobro. Snovi zato i postoje. Da nam noci ne budu monotone. Citav jedan zivot zivim kroz snove.
Njega sam prvi put pozelela u snu. Na sopstveno iznenadjenje i zbunjenost pri razbudjivanju, shvatila sam u snu da ga zelim. Za sebe. Zelim da njegova ljubav bude samo moja. Ona najistancanija tanana kuglica ljubavi koju svako nosi u sebi.
Svesna da se to naziva posesivnost, prihvatila sam tu novinu kao nesto najnormalnije. On je ucinio da se osecam sasvim slobodno u toj svojoj zelji. Dopustio mi je da se kao razmazeno deriste igram, cudnu igru u kojoj niko ne gubi - zelim sve. I zelim odmah. I zelim zauvek.
Strahote, Boze, i greha da pozelis nesto tako vredno kao sto je necija ljubav. Kompletna i izbrusena. Zrela i postojana. Da mi je ove pameti i Tih godina, ne bih se usudila da trazim tako nesto od bilo koga. Ponajmanje od njega koji je pristao da mi ispuni svaku zelju, ali samo ako mu uzvratim istom merom.
I ja sam se povukla.
Nisam bila sigurna da li cu uspeti da uzvratim istom merom. Nisam imala dovoljno ljubavi na racunu da bih mogla da dam garancije identicnog uzvracanja. Njegovo srce kao Azija, a moje kao palanka - skupilo se u strahu da se ne naseli previse lastavica. Ili kukavica. Ili senica.
Otisla sam daleko, daleko u drugi zagrljaj koji nije iziskivao nista, a davao sve. Zar ne teze tome sve zene? Davala sam, naravno, dovoljno da se srce ispuni, ali jednim delom sam lutala po prostorima ljubavnih besmisla koji plasili su svojom shirinom. I guzvom.
Godine su prolazile, a moja zelja je jenjavala.
Sve mi je manje ljubavi bilo potrebno, a sve sam je uvezbanije davala.
Povredjivala i bivala povredjena u cilju preventovanja tudje povredjenosti. Previse osoba na dusi skaklo je po srcu teskim djonovima.
Odjednom sam utihnula...
Kao vetar posle besomucnog razornog besa, jednostavno sam se smirila. Stalozila sam u sebi sve vrtlozne emocije i zauzdala potrazivanja. Dugo, dugo sam se posmatrala u mirnoj povrsini potoka koji prolazio je pored moje kuce na kraju sveta, a onda sam vapaje za ljubavlju izgubila u glasnoj zvonjavi obliznjeg manastira.
I nasmejala sam se...
I priznala...
I shvatila...
Sva njegova ljubav je bila i ostala moja.
Sve ove godine sam je imala i svesno ignorisala.
Sada, kada je sve u meni stalozeno, ona je opet isplivala. I igra...igra...igra, u nekim prelepim svilenim maramama ukradenim iz oka bezbriznih cigana. Izvija se i obavija mi sve rane koje sam solju posipala. Brise mi snove i ubacuje zvuk violine koja klizi duz amigdale i ljubi je usnama umazanim medom i mlevenim bademima. Tek toliko da je hrapavost golica.
Smejem se.
Osecaj je dobar.
Kao kada se posle dugog puta vratite kuci, prasnjavi i zeljni svoga jastuka...

Retko sam besna.
Ali kad sam besna - sklanjaj se.
Juce je bio odlican dan za sklanjanje sa moGa puta. Retko ko je prepoznao to kao opasnu krivinu. Sa poledicom. Bez bankine. A dole provalija. ( shvatili ste, nadam se:D )
Sve je pocelo polufinalnim mechom moje kceri koja nije bila raspolozena da trci. Tacnije, nije bila raspolozena da mrdne ono njeno malo, koscato dupe koje je neodoljivo mamilo za jedan shut desnicom. Nekako s njenim porazom, moj bes se oslobodio. Prvo je trener natrcao na volej samom neodgovornoscu i nedostatkom prisustva pored zice. To je juce bilo neoprostivo. Danas je vec prihvatljivo.
Krenem kuci, besna naravno, na prvom semaforu me doceka tri " kuma" - hoce da mi operu staklo. Ne prepoznaju prve signale besa u vidu odmahivanja prstom. Krece sa onim strokavim sundjerom ka mojoj sofersajbni i ja otvaram vrata uz pitajboga koju facu, da on bukvalno iz mesta odskace metar unazad od mog auta.
" Vidis da mi je cista auto sve ti cigansko" .... grizem se za jezik. Nisam niti nacionalista niti rasista - samo me nervira bezobrazluk. Bes mi nije kontrolisan danas, izvinjavam se. Bacam, besno naravno, metalnih 20 dinara kroz prozor i grozim se same sebe. Pa sta? Imam i ja pravo da budem skot s vremena na vreme.
Odlazim kuci i razmisljajuci da li je humanije da popijem bromazepam od 1,5 ( neobjasnjivo me smiri ta doza) ili da ipak dozvolim besu da odrzi popravno - vaspitnu lekciju u tri dela, mojoj deci. Uvodim policijski cas u kuci i zahtevam dnevni raspored rada. Rasporedjujem ko kojim danima pere sudov a ko brise prasinu - okrecemo novi list! Sin se krsti, cerka zadrzava nadljudskom snagom, suze. Skoro da mogu da cujem kako misle " Sta li je njoj danas? "...
Odlazim da radim i usput imam dva telefonska poziva koja mi dopinguju bes. Ulazim u klub a moj kolega vice:
" Uuuuuuuuuu, sklanjajte joj se s puta"
Uz neodoljiv osmeh naravno.
Steta sto je toliko mlad.
Mozda ne bas i Toliko, ali svakako dovoljno da ne bih nastavila da besnim.
Smejem se, ko zna na sta sam licila kad me on na prvu provalio.
" Tezak dan, jebi ga", baca mi pet i kaze slatko:
" Pozeli mi srecu"
" Ajd pa ..." :)

...tako.

Danas sam Ok.
Svet je siguran do sledeceg meseca u isto vreme. ;)

Zatvorim oci, duboko udahnem i pocinjem da osecam. Jedna rec je dovoljna da pokrene lavinu reci koje ce  nepogresivo pronaci svoje mesto u recenici, a te recenice ce dalje dati oblik svemu onome sto osecam.  Ponekad pronadjem inspiraciju u nekoj sasvim obicnoj slici na mom omiljenom art sajtu. Jednom sam tako videla sliku drveta, usamljenog drveta sa predivnom krosnjom, koje stoji na sred prostranstva. Ali ogranicenog prostranstva. Ograda je bila u gro planu. Osetila sam se kao to drvo.

Jednom sam videla most kome se nije video kraj. Stapao se sa horizontom i izgledao je tako primamljivo za jednostavni hod ka vecnosti, koja je mogla - ili ne - da se zavrsi tamo negde na horizontu. Vecnost je vremensko razdoblje. O da, jeste kad vam kazem. Zasto bi se vecne ljubavi onda zavrsavale ako tvrdite da vecnost nema ogranicenja? Ne postoji such a thing called Vecnost bez ogranicenog vremenskog roka.U cemu je razlika vecitog i vecnog?Ne postoji ni vecito - treba izbaciti te reci iz zakonika o sklapanju braka. Hvala Bogu pa ne idem cesto na svadbe, na nekoj bi mi puk`o film i dobacila bih o tome kako obmanjuju ljude koji su vec dovoljno obmanuti sto od strane onog ko ih je ubedio u vecnu ljubav, sto od samih sebe jer im  je potrebna ljubav. A jok, nema toga. Da se ja pitam, kao sto se ne pitam, zakonik koji bi citali pri sklapanju braka bi imao samo 5 clana koji bi glasili `vako:

clan 1. Zakonika o sklapanju braka

-Zakunite se da cete govoriti istinu i samo istinu jedno drugome. U slucaju da ovo ne ispostujete, a partner vas tuzi sa nepobitnim dokazima, kazna ce iznositi 200 000 dinara.

clan 2. Zakonika o sklapanju braka

- Zakunite se da cete se postovati medjusobno, da se necete vredjati ni po kojoj osnovi ukljucujuci i nacionalnu, da necete fizicki povredjivati jedno drugo i ostavljati psihicke traume u napadima besa. U slucaju da ovo ne ispostujete, a zlostavljani partner bude imao dokaza, kazna ce iznositi 500 000 dinara.

clan 3. Zakonika o sklapanju braka

- Zakunite se da cete podrzavati jedno drugo u svemu dobrom ili losem, da cete oboje vredno raditi i podjednako doprinositi podnosenju troskova u kuci i da necete upraznjavati bilo kakve verbalne elemente svrsishodne diskriminaciji polova. U slucaju da ovo ne postujete, a jedan od partnera ima dokaze o tome, kazna ce biti 700 000 dinara.

clan 4. Zakonika o sklapanju braka

- Zakunite se da necete fizicki varati jedno drugo cak ni pod pritiscima najvecih iskusenja i silikona ( za zene vaze sve ostale velicine), da necete varati psihicki partnera cime bi mu samo stvarali iluziju ljubavi u kojoj zivite i da cete otvoreno razgovarati o svemu u cemu zivot pokusa da vas iskusa. U slucaju nepostovanja ovog clana, a partner ima dokaza, kazna ce biti 1 000 000 dinara.

clan 5. Zakonika o sklapanju braka

- Zakunite se da cete se maksimalno truditi da vam sexualni zivot ne predje u rutinsko odradjivanje ili bracnu obavezu i da cete davati sve od sebe da podjednakom zeljom zadovoljite partnera, kao sto ce i on vas. U slucaju da ovaj clan ne ispostujete, a partner ima dokaza o tome, kazna ce biti 2 000  000 dinara.

Sada mozete da poljubite mladu.

Pa da vidimo onda koliko bi bilo sklopljenih brakova iz ljubavi, a koliko iz ciste gluposti, neplanirane trudnoce ili interesa. Para vrti sve[s]t ma koliko to demantovali svi. Da su kazne malo drasticnije za maltretiranje zena, sigurnih kuca ne bi bilo. Od ljubavi se ne zivi. Ljubav se dozivljava, ali ne traje vecno. PPP - ali ne point to point protocol, vec Postovanje, Poverenje i Prihvatanje ljudi onakvim kakvi zaista jesu, su tri osnovne stvari za uspesan brak. Tri stvari koje su danas izvrgnute ruglu i tako se slabo kotiraju na berzi da je skoro pa smesno ako neko kaze da su to tri razloga sto su sa nekim u braku. Uspona i padova je uvek bilo i uvek ce ih biti, ali zajednicko prevazilazenje svega toga pokazuje "bliskost" koju dve jedinke uspeju ili ne, da ostavare medju sobom. A ljubav...ljubavlju se moze pohvaliti samo onaj ko moze da zamisli sebe pored nekoga u dubokoj starosti. Ako i pored takve zamisli osetite mir u srcu i spokojstvo u dusi, ako ta slika moze da pronadje mesto u vasoj glavi, slika na kojoj nezno drzite ruku, oronulu, izboranu, okostanu, umornu ruku onoga koga volite i nezno je prinesete usnama da je poljubite uzivajuci u mirisu stare koze, onda se mozete pohvaliti da volite. A koliko ljudi uopste sklapa brak zato jer pozeli da bas sa tom osobom ostari???bojim se da je procenat sramno mali...

Eto, nisam planirala o tome da pisem, ali kao sto rekoh, jedna rec je dovoljna da pokrene lavinu...

Lezim na desnom boku. Polozaj fetusa mi odmara ledja i rusi sve rehabilitujuce teze. Ti ulazis u sobu i ceo svet odjednom ima oblik moje usne skoljke koja napregnuto ceka da kanalise tvoje teske korake, do bubne opne koja bi me trgnula iz sna u kome te nema. Cekam, da pridjes, da sednes kraj mene i umorno me pogledas kako se pravim da spavam samo da bih dobila jos par blagih pokreta tvojih savrsenih ruku mirisom duvana opranih, po svojoj kosi i levom obrazu. Volim kada osetim olaksanje svaki put kada me ugledas. Volim taj osecaj tvog skrovista od buke i raznih neizbeznih toksina. Spustas mi celo na rame i polako otvaram oci ne bih li videla poznati umor na dnu modrih dubina tvoga pogleda.

Ali ne...

Cudan sjaj me u sekundi razbudjuje u potpunosti. Sjaj koji uznemiruje svaku celiju. I cutis. I cutim. Pridizem se polako i prinosim usne tvojim ocima. Zelim da zazmuris. Da spavas. Da odmoris. Ali ti odbijas moje zelje i blago savijajuci vrat, pronalazis put do moje kljucne kosti. Kao da si celog zivota vapio za oblikom bas tog dela moga tela, gladno je grizes, ali ne bolis. Odmah potom ljubis, ali ne govoris. A onda tiho sapuces, ne razumem te. Ne zelim da razumem. Hocu samo da osecam. Hocu da me uvedes u svet gde reci ne znace nista! Gde se recima ne vrsi nikakva trampa, gde se ne kupuje lepom recju i ne prodaje brutalno izrecenim istinama. Hocu da utonem u tvoju tisinu bez ijedne reci. Hocu da osete kako su nevazne bas tu i tada, da nam ne trebaju da bi ostali spojeni, da ne zavisimo od njihove forme, oblika i znacenja! Hocu da ponizno kleknu pred emocijom i napuste prostoriju iz cistog srama svog beznacaja. Samo emocija...

I onda...

Polako skidas sa sebe prasnjavu svakodnevicu, lezes pored mene i pogledom pokusavas da mi smiris razbuktalu strast. Znam sta zelis, kako zelis, znam da zelis samo da me gledas i procistis vidike, rasteras svu gamad koja celoga dana vrsi invaziju na tvoje horizonte, znam da zelis samo da me osecas pored sebe, da mi mazis kozu i umiris uznemirenost u njenoj mekoci, znam da zelis samo da se grejes isijavajucom toplinom koju sam akumulirala u dugim sporoprolazecim minutima bez tebe. Obavijena mekanim frotirom natopljenim mirisom lavande, prepustena mastanjima koja se granice sa ludilom, ispunjavam ti zelju i cutim. Mirujem. Ispunjavam ti zelju dok vrisak mi para utrobu u trenutku u kome mi uzvracas istom merom ispunjavajuci me kao najpozeljniju zelju ikada...

I cutimo...

I volimo...

Ali ne govorimo...