Produzila se noc.
Neko bi kazao da se Dan skratio, ali taj Neko bi morao ziveti danju, a spavati nocu. Za nas koji krademo noc od usnulih, nebitno je skracivanje dana, vec produzetak noci, produzetak skrivanja i sigurnosti u mrklinama krosnji drveca pored reke.
Prava je steta sto ljudi prespavaju toliko neodoljivih tisina, toliko primamljivih mirisa gluvog doba, toliko predzorja i zora u kojima  pijane usne izgovaraju najcistije istine...
Cak i pokraj otvorenog prozora, samo stajati i cutati zajedno sa svitanjem, je  prava blagodet zivota. Ne spavati cele noci i jednostavno cekati da sve utihne, da radoznalost budnih posustane, da glad za svedocanstvom zabranjenog utoli svoje apetite, da lutalice usniju na tvrdim klupama, da jednostavno vreme Stane...Minut po minut, ispunjeni samo sobom uplovljavate u novo jutro i osecate samo svoje prisustvo na planeti. Nema auta, nema izduvne toksicnosti, nema zajedljivih pogleda i prefriganih prica.
Podignete ruke visoko i udahnete miris svoje koze pomesan sa shumom reke i zvukom tisine.
Razbistrite srce i dusu i osetite laganost jednog postojanja.
I onda znate...
Kristalizovane emocije zahvalno se utiskuju u amigdalu i sasvim lagano vas odvajaju od zemlje. Lebdite nad vrelim asfaltom koji se ne raduje suncu i plutate nad ledenom vodom koja ga zeljno ceka. Tu negde izmedju dve kontradiktornosti pronalazite smisao Sebe, pronalazite smisao sa Njim i nasmesite se dilemama i sumnjama koje su vec navikle da se igraju sa vama pre nego zaspite, prerano utonete u svet snova kao jedinu ponudjenu, realno prihvatljivu opciju za Beg od svakodnevice koja ne moze da se promeni. Dok je dan tako dug...
Mi, deca noci, Mi, ljubitelji mracnog, Mi, nocobdije, Ljudi koji vole sto ne bi smeli, Ljudi koji vide u mraku i osecaju pojacanim instinktima hladnokrvnog ubice, svaku promenu, svaki shum i svaku novu vibraciju u vazduhu, Mi se radujemo dugim nocima i uzivamo u jutrima.
Sedela sam na bedemu i posmatrala reku kojoj se tok ne moze zaustaviti. Moze nabujati od kise i snega ili se srozati na sramni status plicaka, ali ne moze stati i pretvoriti se u baru. Pozelim i ja tu karakteristiku, pozelim taj protok emocija u sebi, citavu bujicu reci, ponekad pad nivoa i inteziteta, ali nikako, nikako staticnost. Nikako jednolicnost koja je tako lako ostvariva u podrucju gde se navike postuju a promene osudjuju. Sasvim nenadano dobijem zelju da samoj sebi pogledam u oci ne bih li spazila promenu boje, rasirenost zenica ili sjaj koji se sve cesce pojavljuje bez ikakvog razloga.

sms: " Gde si? "

ja: " Neces mi verovati...na Bedemu? "

sms: " Ne mrdaj "...

Cekam da dodje i smeskam se. Lagala bih ako bih samo i pomislila da ce mi Njegovo prisustvo narusiti neko vanzemaljsko uzivanje u samoci. On zna da moze penetrirati u svaki sebicno uhvaceni trenutak prozivljavanja zivota. Da li cu disati vazduh ili Njega, sasvim je sve jedno - samo dok su obe opcije u ponudi.
Dolazi laganim korakom, doteran, pravo iz grada sa flasom piva u jednoj ruci i cigaretom u drugoj. Seda pored mene i mrmlja Dobro jutro sa osmehom. Gledamo zajedno u reku par sekundi koje bih tako rado prikucala za  Not Possible To Forget, ali znam da ce mi vremenom izbledeti miris njegove koze izmesan sa dahom piva, nikotina i orbita. Posmatram ga par sekundi i okrecem mu glavu...Ljubi me kao prvi put. Bez reci. Jednostavno sedimo pored reke dok svice i ljubimo se. A zajedno imamo 63 godine! Puknite dusebriznici, prespavacete jednu zabranjenost!
Jezik mu je gladak, kao da nema nijednu kvrzicu kojom bi osetio ponudjenost; neobjasnjiva slatkoca se sliva u mene i igra se. Igra se mojim usnama, igra se mojim jezikom, igra se mojim osecanjima. Ne dodiruje me. Ne zatvara oci. Ne prepusta se. Jednostavno me ljubi i izaziva reku da ga pozeli u sebi kao sto ga ja zelim. Testira Mene uporedo sa Majkom prirodom kojoj je on verovatno omiljeno dete, jer svaki je roditelj slab na skoro neprihvatljivu savrsenost.
Desnom rukom me hvata za vrat i preuzima apsolutnu kontrolu nad svim mojim zeljama. Nemece mi svoje zelje koje su tako prihvatljive da mogu osetiti bol do srzi kostiju dok prihvatam sve sto nudi. Ustaje i jednostavno se ukalupljuje izmedju mojih butina.
U samo jednoj jedinoj nanosekundi mi prolazi kroz glavu da smo u centru grada iako se cini da ceo grad spava, ali to je prekratko da bi se aktivirao bilo koji alarm u meni. On zna sta zeli tog trenutka, a ja ... ja sam tu da se povinujem Njegovim zeljama.
Dve lososti oblikovane u savrsenu uzarenu loptu koja leti kroz vreme, vazduh i krvotok, spojene spontanoscu koja je zabranjena pred svitanje, isprepletane strastima i zeljama i ovekovecene prvim zrakom sunca...ne mogu razdvojiti ko je vise bio U Kome tog trenutka, da li On u meni ili Ja u njemu, ali je cinjenica da ce se zadugo zadrzati ...
Znoj, slan i obilan, neshvatljivo iscedjen iz koze sasvim laganim pokretima i dugim dugim dugim pogledima, zadrzavanje vazduha a onda sapat koji razbija sve tisine ovog sveta:

" ...volim te "

" ...vise se necemo vidjati" ...

Odakle odjednom ova buka?