Ne postoji čovek koji nema želje.
Želje se same radjaju u nama, postoje u nama, traže svoje ispunjenje ili jednostavno otćute ceo ljudski vek slomljene demantovanjem.
Ja sam Tvoja Želja.
Živim u tebi vrlo uporno, ne smanjujem se, ne nestajem, ne pretvaram se u fantaziju, ne bolim, jednostavno sam tu bez ikakve želje da se preselim u nečije drugo telo, u nečije misli i srce. Osećam te.
Svakim udahom me pomeraš, uvećavaš, daješ mi širinu horizonta i jačinu letnje oluje, čuvaš me i neguješ svežinom planinskog vazduha i ukusom rose sa dlana.
Želiš da me Ispuniš.
Tačno osetim dane u kojima me intenzivno želiš, u kojima ne podnosiš činjenicu da ne možeš da me ispuniš. Osetim kako me oblikuješ geometrijskim oblicima jedne požude i onda se prepustim, uživam u tvojoj moći da jednu jednostavnost pretvoriš u raznobojnu komplikovanost, da jednu naivu pretvoriš u apstrakciju jarkih boja i mutnih oblika koji kristalno jasno prikazuju obrise moga tela u ekstazi.
Tačno osetim dane, obično su to tmurni dani koji prete kišom ili kišni dani koji prete potopom, kada me želiš mnogo jače i mnogo više, kada izoluješ u sebi Tri Želje koje spojene u celinu čine Mene.
I zažmuriš...
I maštaš...
I prepuštaš se...
I ispunjavaš me...
... sasvim polako, bez ikakve žurbe. Skriven na mestu  do koga je teško doći. Skriven od sopstvenih strahova, od  radoznalih pogleda, od pretnji Nemogućnosti, od svih i svega...dostupan samo zvucima frule izgubljenog pastira i mirisu šume okupanoj kišnim kapima, sa trunkom zavisti što ti nisi kap a ja list...ili trava. Ili tek iznikli cvet. Ili čak kamen pod vodopadom u čijem huku ponekad pokušaš da me izgubiš.
Ne vredi...
Drznem se da te zabolim, da te sklupčam na vlažnoj travi, da te zarobim svojom postojanošcu, da te izazovem da me Ispuniš. Deo po deo..dok sva tri dela Mene ne spojiš u celinu...
Prvo Poželiš da te prekrijem plavetnilom pod kojim se grčiš, u kome se gubiš, od koga zazireš; plavetnilo koje dodiruješ vrhovima prstiju svaki put kad dočekaš zoru, umornih očiju i teškog zadaha.
Poželiš da saznaš koju nijansu mi dobiju oči kada sam pospana, tužna, vesela, zaljubljena, kada te jako poželim u svojim rukama, na svome telu, u svim svojim suštinama koje zjape neispunjene kao ova tvoja prva želja...
Druga ti se želja sama namatne iako je odbijaš, ona pronadje put  do tvojih misli i nenadano ti zaposedne psihički prostor urlajući da je ispuniš. A ti ne možeš. Jednostavno ne možeš... Kako da objasniš svojoj potrebi da je druga želja teško ispunjiva jer su moje ruke jako daleko, jer je moje telo preosetljivi na lagane dodire boja kojim bi mi oslikao ledja. Skoro da možeš da vidiš svaki poru  i osetiš miris koji vrelina cedi iz mene. Čuješ me kako se smeškam dok me latica krina golica ispod leve plećke.
Zapališ cigaretu da odganaš miris svežine...
Treća želja je najčistija. Nju čuvaš izmedju redova jer veruješ da je tako sasvim dobro sakrivena od radoznalih pogleda i zabranjenosti koje vrebaju iz svakog ugla gledanja. Pišeš o njoj i ne tražiš ispunjenje jer ona ti se delimično ispuni svaki put kada me potražiš u raznim Formama u nepravilnim oblicima mraka, u precizno oblikovanim svitanjima, u dodiru hladnog vazduha, u zvezdanom nebu i mladom mesecu koji te ne otkriva...
Ne ispunjavaš me jer znaš da ćeš  žaliti za svakim trenutkom koji nisi proveo pored mene...
Odbijaš da me legalizuješ u sebi jer znaš da sam narkotik koji stvara ovisnost, znaš da sam zabranjenost koju ne možeš promeniti, znaš da sam sinonim nedostupnim prostorima koje si pokušavao da osvojiš. Znaš da sam daljina za koju ti je jedan život malo da je dosegneš, znaš da sam Želja posle koje drugu želju nemaš...
A život bez želja bi se pretvorio u banalnu prazninu koja bi te otudjila od samog sebe.
Ispuni me.