Bliskost, neznost, toplina, snovi u kojima me proganjaju aveti neostvarenog, nemoci koje me docekuju kad se probudim, promene koje se smeju i uzivaju u svojoj moci i nedodirljivosti, ceo jedan zivot ukalupljen nekim kalupom koji ja nisam oblikovala, koji ja nisam odobrila da mi se desava, citav splet karaktera koji igraju neku Ne ljuti se covece igru i sjajno se zabavljaju dok ja mirno posmatram prilike kako promicu, ljubavi kako odmicu, strasti koje se gase a nisu bile ni blizu svoje maksimalne uzarenosti...
  I pisem, ne bih li olaksala sebi citavo jedno nezadovoljstvo koje oblikovano knedlom, stoji i ne razgradjuje se ni vodom, ni cajem, ni bilo kakvom zestinom koju bih pokusala da saspem u sebe. Jednostavno stoji i dozvoljava da progutam tek dovoljno da ostanem prisutna u ovoj maskaradi...
  Zastrasujuca je i sama pomisao na Sta bi bilo Kad bi Bilo! Kada se samo drznem da pomislim u kakvom ludilu bih se pronasla ako bih oterala sve rezisere, scenografe, glumce i dive oko sebe, kada bih preuzela sve u svoje ruke i neobaziruci se na povredjene duse, razocarana srca i zlo koje bi pocelo odmazdu za mnom, sama rezirala svoj zivot.
  Kakva bi to akcija bila...ljubavna akcija.
  I samo Ti, kao Alfa i Omega Svega Sto mi je Potrebno...