Rekoh ti jednom da srešćemo se pre ili kasnije u hodniku vremena. Govorio si da vreme ne postoji, a ja sam te pitala odakle onda ovoliko hodnika i lavirinta, odakle ovoliko izgubljenih ljudi koji lutaju i traže neiznudjeni osmeh, topao dlan i iskren pogled, makar i pun prezira. Ne bi Ti  ni poverovao u to da se danas nismo sudarili, sasvim slučajno očešali jedno o drugo i udarcima struje se trgli, po prvi put se spoznajući na taj način, na takvom jednom mestu u hodniku, koji je inače vrlo frekventan, a danas ipak, tako miran.

Nigde nikoga na vidiku. Ti i ja kao matador i bik, ja sa crvenim šalom oko vrata, ti sa željom u očima i ledenim dlanovima koji bez pitanja skliznuše ispod mog kaputa. Trazio si izvorište topline, a pronašao dva koja su pod pritiskom tvojih ruku iznudila ječanje moje duše i dubok udah pluća željinih malo vazduha. Zadržavam dah dok čekam novu destinaciju dovoljno primamljivu da maknu ti ruke sa mojih grudi. Širim....oči u neverici. Na sred smo hodnika! Može neko da naidje!

Okrećeš me prema zidu i pronalaziš vrat.

Ujedaš me.

A ja krenem da zavijam kao gladni kojot, zabacujući glavu unazad, gladna Tebe.