Želim da osetim nežnost u svoj svojoj dominaciji, dok težinom tela me preklapaš. Želim da zauvek ostavim u sebi onaj trenutak, kada lagano prilaziš svojim usnama ka mojim, preklapaš ih i darujesš mi ukus ljubavi. Želim da sve ove godine odjednom strpam  u unutrašnji dzep jakne koja će završiti na podu. Želim da sva sećanja stanu u taj dzep, tek dovoljan za mobilni telefon sa tvojim pseudonimom i možda pakovanje maramica sa mirisom mentola. Želim da osetim mentol na tvom jeziku, da me inhaliraš emocijom koji ćeš preneti iz nabora donje usne, na moju gornju. Želim da P o s l e ne bude važno onog trenutka kada shvatimo da je samo S a d a  sve ono što imamo i sve u čemu možemo da se imamo. Želim da Prošlost na trenutak nestane, da odbacimo sve komperacije, da se prepustimo i ne budemo svoji, samo par trenutaka. Želim da tih par trenutaka bude moja penzija, da mi ne skida osmeh sa lica kada ostanem ponovo sama u nekoj drugoj, dalekoj, zimskoj noći. Želim da na trenutak pomislim da si baš Ti onaj pravi, iako znam da ne možeš biti, jer  da jesi bili bi skupa na ničiju štetu. Ali dobro...šteta je već načinjena.

Pitam se ponekad, šta će ostati od nas ionako ruiniranih, posle svega ovoga što izazivamo? Šta će ostati kada još jedan deo duše pokidamo i otkinemo parče koje uvićemo po navici, u beli papir sa srebrnom mašnom ukrašen? Šta uopšte ostaje posle zabranjenih ljubavi? Praznina? Ne. Praznina ostaje samo prvi put, dok ne naučimo da se ogradimo od praznine. Svaki sledeći put ostane puno srce i prepuna duša kojekakvih djakonija koje na kvarno krali smo sa trpeze Ljubavi. Skladirali smo sve te djakonije u ostavu da bi kad nam srce zaveje sneg, imali čime da se hranimo. da ne pregladnimo. Krepamo. U ljudskoj je prirodi nagon za preživljavanjem. A ti i ja, smo ništa drugo do dvoje ljudi čije su su ostave skoro prazne...

I onda ...

...se probudim i shvatim da si mi prva misao. Da li si budan? Da li misliš na mene dok se okrećeš na desni bok ka prozoru tražeći pogledom najsvetliju nijansu sive, koju to jutro nudi...i onda se osmehnem. Nisu sve nijanse sive tmurne, a ostava se polako puni.Skladiram za sada reči, tek poneki pogled i u specijalnu, hermetički zatvorenu teglu, tvoj glas. Nema tog kamina koji bi tako zgrejao promrzle kosti, kao tvoj glas koji ćuti sve ono što će rukama govoriti.