Prva mi je misao bila " zašto ga nisam sanjala?", pa tek onda " da li je toplije danas". Tužnog li života kad su prve misli o spoljašnjoj temperaturi. To je prvi znak da nešto nije u redu. Otvoriš oči, namrštiš se i posmisliš da li je bolje da preko pidzame obučeš pantalone ili je bolje hulahopke da natakneš , pa onda pantalone. Grejati telo hiljadama slojeva materijala, nikada nije dovoljno kao preventiva jeze i groznice u trenutku spajanja sa spoljašnjošću. U isto vreme dok ti prolaziš kroz turoban proces adaptacije na spoljašnji minus, iako zatrpana slojevima garderobe u kojima izgubiš i poslednju trunku ženstvenosti, negde na drugom kraju grada, države ili sveta, neka žena se mazno proteže, ljubi muškarca pored sebe i oblači tanke najlon čarape, suknju iznad, a čizme do kolena, kratki kaputić i par kapi parfema; izlazi napolje i nasmeje se mrazu u lice - ona je voljena.

Dodje svakako trenutak kada postaneš svesna problema, kada ti dojadi da se oblačiš na brzinu i oblikuješ se po nacrtima umišljenih modnih kreatora iz Novog Pazara, recimo; dodje trenutak kada se pobuni žena u tebi koja pod haotičnim plesom hormona, krene da te kritikuje, da traži da je istakneš, da je ne sramotiš više svojim šturim razmišljanjem o spoljašnjoj temperaturi umesto o temperaturi nečijeg tela pored tebe. Natera te jednog jutra, da ustaneš prazne glave i istuširaš se grubom rukavicom koja skinuće nataložene mrtve ćelije razbaškarene pod debelim materijalima. Onda ti komanduje da stojiš malo ispred ogledala, da se dobro pogledaš, da sagledaš svaku poru koja pročišcena pilingom, napokon diše; da izbrojiš nove bore, da se malo maziš pogledom, da se podsetiš lepih stvari na sebi, da se pomaziš, da se voliš. Zatim odabereš garderobu, a taj odabir će te svakako setiti da je krajnje vreme za šoping donjeg rublja i samolepljivih čarapa, obučeš se, izdigneš na štikle, zabaciš isfeniranu kosu i kaneš par kapi parfema koji koža žedno upije. Takva kročiš van iz stana i van iz ljušture. A žena u tebi se zadovoljno smeška. I onda pomisliš na njega. I ne treba ti bunda. Samouverenim korakom kreneš ka kolima, osećaš kako ti suknja mazi butine i kako čipka oko prepona zadovoljno prijanja još jače koži dok sedaš u ledeno sedište koje ti ježi kičmu. A ta jeza te podsti na nešto što ti je On rekao. I opet se nasmešiš; zajedno sa ženom u sebi.

Stigneš do grada, obično do svakodnevno posećenih mesta, ali sve bude drugačije. Osećaš puno pogleda na sebi, što muških, što ženskih, okreću se za tobom, udišu te, kradu pogledom crvenilo sa obraza, umivaju se onako krmeljivi, tvojim očima tako bistrim i sjajnim da jednostavno ne mogu da odole. Oni promrzli se uvijaju u tvojoj kosi, greju promrzle ruke bludnim mislima i ispraćaju te tužnim pogledima dok Ti koračaš, čvrsto kao general, apsolutno nesvesna divljenja oko sebe. Samo se smeškaš i razmišljaš o njegovom licu, kada te bude ugledao. Jer lepa si za Njega. Žena u tebi je probudjena.