U suptilnoj tami, slušam reski zvuk poruke. Čitam, a volela bih da sam neuka. Jecam, a volela bih da sam nema. Razmišljam, a volela bih da sam te opcije lišena. Potreba za posmatranjem samo jedne tačke na zidu, veća je od telesne potrebe da nisam u svom krevetu. Sama. I dopuštam kapima da orose mi lice, da spuste se tiho niz obraz do usne, da razbije ih brazda na usni i prihvati suvi jezik. Dopuštam slabosti da posle dugo vremena, likuje, neka je, ne shvata da je koristim da bih olakšala duši. Ponekad je čak divno prepustiti se slabosti, dopustiti joj da te zaposedne i iscedi iz tebe sve , do poslednje kapi likvida predvidjenog za naplakivanje prošlosti. A prošlost, nikad žedna nije. Živi tako nepromenjena i prihvata neke nove trenutke, neke nove ljude, nove radosti i tuge, skladira ih i čuva. Za ne daj Bože. Važno je da se nešto dešava, razmišlja.

A onda zaspim i usnijem najlepši san. Apsolutno fantastično haotičan. San koji je za sobom ostavio osmeh, osušio lice i hidrirao usne. Pljuvačne žlezde su ponovo u funkciji i slatkasti nektar mi se razliva po ustima. Rehabilitovane duše ustajem, protežem se i pomislim, kako je divna magla napolju. Krajnje je vreme da krenem na put. Da ne zakasnim na ručak sa modrim očima iz mog sna. Možda me i preko stola pogledaju isto onako, kao u snu. Možda čak i posegne za mojim obrazom, isto onako ...kao u snu. Možda se čuda stvarno dešavaju ...