Čudno je to...

Svaki put kad ispijam čaj preko puta tebe

ja mislim, pružices ruku...

A tvoje ruke ostanu mirne.

Svaki put kada sedneš do mene

ja mislim posegnućeš za mojom kožom,

nećes odoleti,

pustićeš osećaju da te povede,

a ti ostaneš miran.

Čudno je  to...

Svaki put kada odustanem,

kada rešim da odbacim sve

jer to SVE je jedno obično ništa,

kada shvatim besmislenost svega,

kada prihvatim bezizlaznost,

ja poželim da ponovo sediš preko puta mene.

Modrih očiju nemirnih, tek na trenutke fokusiranih

na nešto moje,

čujem ti misli kako odjekuju.

Prikrivaš želju, a ona ječi i zveči

kao para, bačena u limeni sud.

Što bi Zdravko reko,

"...sačuvaj me Bože, njene ljubavi
koja žive rane soli, koja kažnjava i boli"...

I onda žuriš kao po pravilu,

zakasnićeš ako ne kreneš tog trenutka,

pobegneš i ostaviš me da razmišljam

 Od čega to bežiš?