Avgust, sedamnaesti, nedelja. Svako bi najradije bio na nekoj plaži ili bazenu ili već nešto slično. A ja sama kod kuće. Bol koji je počeo još prethodne večeri sve je jači i češći. Obećala sam sebi da mamu neću da zovem. Imala je tad visok pritisak i druge neke komplikacije sa zdravljem, nisam htela da je opterećujem. Sat vremena ranije bila sam kod njih na ručku i prećutala sam bolove, da je ne uznemiravam ako to nije to. Ali izgleda da jeste.
Nikog nema, moram sama da preduzmem nešto, a jedino što mogu je da zovem hitnu pomoć. Žena sa druge strane žice me pita imam li uput. Ne, nemam nikakav jebeni uput. A putni nalog? Nemam ni to. Pa šta imam? Imam bolove – vičem na nju i ona kaže da stižu kola za pet minuta. Pola sata kasnije već sam u bolnici. Bilo je tri popodne. Sestra na prijemnom mi kaže da sednem u hodnik na neku drvenu klupu. Pa ti nisi normalna, mislim se ja, kakvo sedenje, otkud mogu da sednem. Čekam u hodniku desetak minuta dok se neko ne udostoji da se pojavi i odvede me u sobu za pregled. I kad su me pogledali, zaprepašćeno su konstatovali da je to 'već gotovo'. Na brzinu su me ugurali u lift (dobro je, pa na onom krevetu, mada se ne bih čudila ni da je trebalo da idem peške), odvezli u salu i u 15:45 već sam u rukama držala mali smotuljak od tri kile koji je začuđeno gledao u mene svojim krupnim okama.
Moje čudo.
Danas, dvanaest godina kasnije, ima nešto malo više od tri kile, pušta kosu, sluša rock, gleda sa mnom filmove, ima profil na fb, zna da pliva, vozi bicikl, odličan je đak, sa četvorkama iz fizičkog, likovnog i tehničkog, (ne idu mu dobro stvari za koje je potrebna veština a ne pamet), ima svoju sobu u kojoj vlada fantastičan nered, tužan je jer će uskoro kraj raspusta i još svašta nešto. Nekad me strašno iznervira, svojom svojeglavošću i insistiranju da je pravu i kad nije. Nekad me prosto oduševi nekom pametnom rečenicom ili potezom, koje nikad ne bih očekivala od dvanestogodišnjaka. Ponekad ujutro dođe kod mene u krevet, da pričamo. A nekad ume da kaže – to su muške stvari, ti to ne razumeš. To me uvek nasmeje i podseti na bebče koje znalo ništa o životu i o svetu, a danas neke stvari zna bolje nego ja.
Promenio se, veoma, i još se menja. Jedino oči ostaju iste. I u njima ponekad ugledam istu onu iskricu začuđenosti kao tog trenutka kad me je pogledao prvi put...
Nikog nema, moram sama da preduzmem nešto, a jedino što mogu je da zovem hitnu pomoć. Žena sa druge strane žice me pita imam li uput. Ne, nemam nikakav jebeni uput. A putni nalog? Nemam ni to. Pa šta imam? Imam bolove – vičem na nju i ona kaže da stižu kola za pet minuta. Pola sata kasnije već sam u bolnici. Bilo je tri popodne. Sestra na prijemnom mi kaže da sednem u hodnik na neku drvenu klupu. Pa ti nisi normalna, mislim se ja, kakvo sedenje, otkud mogu da sednem. Čekam u hodniku desetak minuta dok se neko ne udostoji da se pojavi i odvede me u sobu za pregled. I kad su me pogledali, zaprepašćeno su konstatovali da je to 'već gotovo'. Na brzinu su me ugurali u lift (dobro je, pa na onom krevetu, mada se ne bih čudila ni da je trebalo da idem peške), odvezli u salu i u 15:45 već sam u rukama držala mali smotuljak od tri kile koji je začuđeno gledao u mene svojim krupnim okama.
Moje čudo.
Danas, dvanaest godina kasnije, ima nešto malo više od tri kile, pušta kosu, sluša rock, gleda sa mnom filmove, ima profil na fb, zna da pliva, vozi bicikl, odličan je đak, sa četvorkama iz fizičkog, likovnog i tehničkog, (ne idu mu dobro stvari za koje je potrebna veština a ne pamet), ima svoju sobu u kojoj vlada fantastičan nered, tužan je jer će uskoro kraj raspusta i još svašta nešto. Nekad me strašno iznervira, svojom svojeglavošću i insistiranju da je pravu i kad nije. Nekad me prosto oduševi nekom pametnom rečenicom ili potezom, koje nikad ne bih očekivala od dvanestogodišnjaka. Ponekad ujutro dođe kod mene u krevet, da pričamo. A nekad ume da kaže – to su muške stvari, ti to ne razumeš. To me uvek nasmeje i podseti na bebče koje znalo ništa o životu i o svetu, a danas neke stvari zna bolje nego ja.
Promenio se, veoma, i još se menja. Jedino oči ostaju iste. I u njima ponekad ugledam istu onu iskricu začuđenosti kao tog trenutka kad me je pogledao prvi put...
Nikola, srećan ti rođendan!!!
