Došla sam sa mora. Sa upalom pluća, polomljenim noktom na palcu leve noge, sa par stotina evra manje u džepu i bez mojih omiljenih ljubičanstvenih papuča.

Čudo je kako se ljudi nekad godinama znaju, a da se u stvari zapravo ne poznaju. Javljaju se na ulici jedni drugima i misle ko zna šta, a nemaju pojma ko je zaista ona druga osoba. E, tako je bilo i sa mnom. Kad sam čula koja učiteljica ide sa nama na more, samo sam prevrnula očima. U fazonu – e samo mi je ona falila. A i ona je učinila isto zbog mene. Međutim, za deset dana provedenih u istoj sobi obe smo shvatile koliko smo pogrešile i imale potpuno krivu sliku jedna o drugoj. Ispostavilo se da je zaista fantastična. Zapravo, toliko mi se svidela da sam joj poslednjeg dana poklonila svoje papučice (koje su se njoj svidele)... Eto... kad biste znali koliko ja obožavam svu svoju obuću, (a papuče i sandale posebno) shvatili biste da mi se žena zaista zaista svidela... Uglavnom – šetale su Vojvodinom, Bosnom, Crnom Gorom... dosta im je... od mene toliko, sad nek šetaju po školi, kad već ne mogu ja ;)

Inače – uživala sam sa dvadeset klinaca koji su me zvali pedagogicom :)))))))) Navikavam se polako...

E, da, htedoše da me udaju, za nekog Crnogorca, kršnoga đetića dva metra visokog i sto kila teškog (otprilike)... vlasnika restorana u kom smo ručali... veoma prijatnog i nasmejanog kad razgovara sa gostima, ali zaista groznog u ophođenju sa radnicima. Ma hajte molim vas, ne volim takve ljude. Pa čak ni ako su lepi, zgodni i puni para...

Znam šta su oni hteli – hteli su da me udaju, pa da dogodine besplatno letuju... e neće moći ;) Šalim se, naravno... Ali ozbiljno – odlučila sam definitivno (rekoh već u prošlom postu da moram prestati da mislim na muškarce i nameravam da tako i bude) – apstiniram dok ne diplomiram... E tako – pa šta mi pre dosadi ;)))

Najvažnije od svega – pocrnela sam!!!