Ускрс је увек био обавијен посебним велом радости.
Првенствено зато што је све било везано за зеку, а
не за неког брадатог, па и помало страшног човека
у црвеном оделу. Божић се славио свечано, а Ускрс
весело. Сваке године бих у другом углу собе направила
гнездо од свеже набране траве и жељно исшчекивала
поклоне.Неколико дана пред Ускрс бих се посебно
трудила да будем добра, не би ли зека за то чуо и
обрадовао ме, баш по мојим жељама. По правилу
је и било тако. Гнездо пуно шаренхих играчака,
бонбоница и чоколада. Али једна година је била
посебна. Наравно, да чим бих се пробудила, још
буновна бих трупкала према гнезду да видим
остварење својих жеља. Те године, онако, још
издалека учинило ми се да је гнездо празно.
То су моментки када срце од страха поскочи,
па застане, очи се разрогаче, а уста осуше. Све
у једном моменту. Трену разочарања. Направила
сам корак ближе да се уверим у неверицу и
потпуно остала без даха. Сасвим ушушукан у
траву, са полегнутим ушима и округлим црвеним
очима, вирио је мали, прави зека. Не знам ко
је од нас двоје више био забезекнут или
препаднут али је то био моменат који
оставио успомену на срце преплављено
радошћу и срећом. Узела сам га у руке, а он
није бежао. Није се ни опирао. Шћућурио се
на мојим недрима и малим рукама, као да је
одувек био ту. Тако смо ми почели наш
заједнички живот, пун дивних тренутака,
који је трајао неколико година.
Мој Мишко и ја.
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (16) | Pošalji komentar