Некада је после буђења
довољан само поглед на речи
које саме од себе плету венце,
нежно поређаних мисли.
На крају пута, скривена багремима
шћућурила се кућица, а у њој
велики бели, штирком нашушурен
и босиљком намирисан "Јастук за двоје"
***
Ово је песма за твоја уста од вишања
И поглед црн.
Заволи ме
Кад јесен дува у пијане мехове.
Ја умем у свакој капији
Да направим јун.
И немам обичне среће
И немам обичне грехове.
Поделићу са тобом све болести
и здравља.
Заволи моју сенку
што се тетура низ мокри дан.
Сутра нас могу срести понори
или узглавља.
Свеједно: лепо је немати план.
Заволи траг мог осмеха на рубу чаше,
на цигарети,
и блатњав ход дуж улица
које сигурно некуда воде.
Чак и кад ти се чини
да их ми некуд водимо,
оне се смешкају благо
и некуда нас воде.
Бићемо тамо негде
можда сувише вољени,
потпуно неприметни,
или јавно проклети.
Буди уз мене кад одем.
М.Антић
Objavio
Lady u 08:05 | kategorija: poeziju
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (17) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (17) | Pošalji komentar