Неком забрањују звезде.
Некоме крила.
И ласте.
Ја не забрањујем ништа.
Сме се све што се не сме.
Ал само једно те молим:
одлучи да не порастеш
ни мрву,
за инат свима,
до краја ове песме.
У тој песми живи
слободно,
лепо
и лудо.
Можеш да измишљаш...
Машташ...
Да хоћеш све наопако.
У њој и највеће чудо престаје да буде чудо
јер све што пожелиш,
кад зажмуриш,
остаће заувек тако.
Истури храбро и дивно пркосе детињасте
и лажи макар и себе.
Сме се све што се не сме.
И сме се више од свега!
Једино немој да растеш
за инат и теби и мени до краја ове песме.
И сваки пут кад те сломе,
па мораш нов сан да ствараш,
не сањај га у мраку.
Дотрчи ближе зори.
На прагу ове песме тако се лепо бори
и кад намигнеш само и осмехнеш се полако.
Изброј у себи до десет
и то у вечност претвори.
И све што жмурећи смислиш
остаће за увек тако.
***
Мирослав Антић
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (17) | Pošalji komentar