-Да ли знаш које је боје небо

 кад  звезде падају?

-Знам.

-Немој ником да кажеш!

-Нећу.

-А да ли знаш да се тада чује

 музика?

-Не знам.

-Онда шшш и слушај...

Свети Никола Чудотворац

19. децембар

Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана.

Још као дијете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.

Када Николи помријеше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог насљедства помагати сиротињу, дијелећи милостињу и удавајући сироте дјевојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се увјерили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мир-ликијског.

Као архиепископ Никола је поучавао народ у вјери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком мјесту. Младић је савјетовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тјешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.

Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати на своју архиепископску столицу.

Када је после тога цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вјери, ударио је Арију шамар.

Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света мјеста. И Никола је обишао сва света мјеста. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ навезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмијавали су Николу што говори о стварима које неразуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бјесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запјенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, вјетар преста и бура се утиша.

Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола их подсјети на погодбу и да му чине неправду, али они му запријетише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, гдје се Никола искрца.

Има много прича како је Никола помагао људима у бједи и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.

Никола је био и вјешт политичар. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројцу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, гдје су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина. Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Контантину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.

Никола се појављивао и на мјестима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: "Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви".

Мало је познато да је Никола помагајући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човјек који је имао три прелијепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посјетио човјека и поред ћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увијек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне дјеци.

Тако је Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дјела. Умро је 19. децембра 345. године. Његово тијело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије.

Много година је његово тијело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посјећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради изљечења. Отуда се може објаснити зашто је Св. Никола толико омиљен код Срба.

У једанестом вијеку Турци су освојили цијелу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бјежали од стравичних злостављања.

1096. године, Св. Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посјети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однијели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи изљечење, јер је Никола и по томе био познат. Након три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Стрфан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.

Спомен на дан смрти Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару и тај дан се зове зимски Свети Никола. 22. маја (09.маја), слави се љетњи Свети Никола у знак захвалности ради пријеноса моштију у Бари.

Као што су од паганских богова улогу господара громова Срби предали Св.Илији, тако су улогу господара мора предали Св.Николи, јер он је многе бродаре од невремена спасавао. На Светога Николу, сви морепловци су у 4 сата поподне бацали сидро у знак сјећања на тог светитеља и отпочињали славље. Пловидба се настављала тек следећег дана. И Српско паробродско друштво је славило Светог Николу.

***

Свима који данас славе  СРЕЋНА  СЛАВА.

Juče sam na TV čula priču vezanu za izložbu

i takmičenje golubova koje je  održano u Šapcu.

Vlasnik goluba pobednika, reprezentativca u

kavezu, je ponosno ispričao kako je njegov

miljenik brzo preleteo 600 km  i prvi stigao

na cilj. Naime, pre takmičenja u kavez  gde

je bila pobednikova golubica stavio je drugog

mužjaka, što je očigledno bio motiv da ovaj

golub obori sve rekorde i stigne što pre do

svoje  golubice. Nije mi se to svidelo, kao što

mi se nisu  svideli snimci golubova u kavezima.  

Ovim "mojima",  na slobodi, je bolje.

Samo se iznenada pojavila na vratima, za razliku

od ranijih dolazaka kada se uvek najvljivala. Zagrlila

me i okačila mi je oko vrata. Ovakvu. Kao na slici.

Pravu. I poljubila u obraz.Toplo, meko i nežno.

*

Bila je to jedna od onih teških godina kada su se

dinari računali u bilionima i sličnim numeričkim

vredostima.Kada više ništa nije imalo normalnu

merljivu vrednost. Došla je i pitala da li da ode.

Da ima ponudu. Priliku. Mogla bi da bude sjajna,

a isto tako i obrnuto.Iz situacije u kojoj smo se svi

nalazili učinilo mi se nekako nemarno ne pokušati.

Tako sam i rekla. Ako je to trebalo da bude savet,

bio je. Ako je trebala da bude podrška, bila je.

Ako je trebalo da u nevolji budem utočište,

ponudila sam. I tako je otišla. Svi su otišli.

Porodično. A sreća ih je pomilovala. Svojim

mekim, toplim, blagodatnim dlanom za odvažnost,

vrednoću, za dane strepnje, za hrabrost...

Na njihovu i na moju radost.

Još je bila noć kada je krenula. Znala je da će sresti zoru i maglu.

Žuti farovi jedva da su probijali nekoliko metara gustu zavesu.

Činilo se da iz tog testa nikada neće izaći. Preko reke je bilo najgore.

Ali ubrzo posle mosta počela je uzbrdica i kao da je tu sunce pronašlo

sve pukotine i obasjalo put. Bio je to momenat kao kad slavuj

jutrom budi. Cvrkut prirode predstavljen sjajem jutarnjeg buđenja.

Krajolik je zablistao zaostalim  ukrasima jeseni. Prizor koji zaustavlja

dah i istovremeno povećava rizik, jer odvraća pažnju od puta i kontrole

nad volanom. Sve je ličilo na maestra koji svojim gudalom izvodi

najdivnije tonove. Serpentine su vrludale romatičnim uvijanjem i

vukle je levo, pa desno, a pogled je u divljenju zaostajao iznad brda.

I tada je izgubila kontrolu nad volanom. Auto je išao od jedne

do druge ograde na autoputu i toliko se naginjao da je imala

utisak da se vozi, na smenu, na dva desna pa na dva leva točka.

Kola kao da su imala senzore i pre udara o bočne zaštitinike bi

se usmerila na drugu  stranu. Skinula je nogu sa gasa i nije kočila

da se ne prevrne, a auto je polako počeo da gubi na brzini. Tada je

opet uspela da preuzme kontrolu. Nebo joj je bilo naklonjeno.

Stigla je...Vredelo je.

Isečenog lica,

klečim.

Iz posekotina

kaplje krv.

Ubila sam te.

Dlanovi u toploj lokvi.

Crvenoj.

Lepljivim prstima

sklanjam

crveni pramen.

Da užasnuta

bolje vidim

svoje delo.

Ali mrak je

u kom se ne vidi,

ništa.

Samo je prostor

ispunjen

sladunjavim mirisom gvožđa.

Ne dišem,

samo mirišim.

Po mirisu sam uvek sve znala.

Po mirisu volim.

Ili ne volim.

Tu si negde.

Ležiš nepomično,

u mraku.

Ubila sam te.

Mislim.

A onda se odjednom

uspravljaš.

I ja znam

da se približavaš.

Znam da moraš.

I ne mrdam.

Čekam.

Puštam.

Grliš me

i podižeš.

Stiskaš na grudi.

Prste mi zavlačiš

u kosu.

Mrsiš.

I dišeš je.

Crvenu i upletenu.

Vidaš mi rane

na licu.

Jezikom.

A zatim,

sasvim nežno

usne spuštaš

na vrat.

I ljubiš.

I piješ.

Ispijaš.

Do zadnje kapi.

Dok ponovo

nismo postali

jedno.