Kada se prašnjavim putem udalji od oaze, u kojoj se nalazi kuća
tipična za to područje, prvo se zalazi u borovu šumu koja opija
mirisima i zaglušuje žagorom zrikavaca.Noge izvučene iz prašine
usporavaju ritam iako se kroz prekrasna stabla već nazire
kao ogledalo glatka, plava površina vode.Tako je svakog jutra.
Sem mene u tim ranim jutarnjim časovima niko ne narušava
sklad. Zato valjda i usporavam, da bih se uklopila u tu savršenu
prirodnu ravnotežu.Borova šuma u dodirima sa peščanom plažom
pravi jezičke hlada koji se vragolasto igraju šarajući senkama mirnu
površinu mora.Tako lagano idem da gotovo vidim njihovo pomeranje
koje prati lenjo jutarnje sunce. Na ivici šume i plaže nalazi se nisko
rastinje, žbunići u kojima cvetaju mali žuti cvetovi, neobično nežnih
latica koje odolevaju neverovatnoj jačini podnevnog sunca.
Iako ujutro potpuno mirno, u toku noći more izglača pesak i
ostavi po koju školjkicu da se na jutranjim zracima stidljivo sjaji.
Samo otisci mojih stopala u pesku su privremeni trag da sam tu bila.
Bez zastajanja, spuštajući stvari pored tela da se slobodno smeste
u pesku, ulazim u vodu, meku i toplu kao zagrljaj. Polako, da ne
poremetim mir osećajući vlažne dodire sve dok ne dođu do usana
i momenta kada moram da zaplivam. A onda se pustim u dubinu
da mi voda svojim nežnim prstima zamrsi kosu i obljubi lice.
Čarolija je to.
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (17) | Pošalji komentar