29/7/2007
Jutro Posle Noći Punog Meseca
Blink.
Probuđena.
5.55h.
Jutarnja poruka.
Usnivam ponovo sa njom...
*
Sedi.
Ne tu.
Preko puta.
Moram te videti.

Ne, ne prekidaj me.

Ćuti.

Pusti me da ti kažem
ono što sam već trebala reći.

Kad trebaš doći, bojim se tvog dolaska.
Zbog nedolaska.
Jer,
ako kasniš samo pet minuta
srce mi je u dlanu
i moja me ljubav ili možda strah
boli.

I zato ne smem kasniti.
Vec sutra moze biti kasno.
A nisam ti još rekla
kako i koliko te volim.

Volim te telom, pokretima, pogledom, dodirima, rečima.
Volim te smehom i suzama.
Volim te tugom i brigama.

Ne. Ne gledaj me zastrašeno.
Ljubav, ma kakva bila:
neispunjena, sretna, lakomislena i površna
prava i zauvek...

Boli.

Kad dolazim, pitam se čekaš li me.
Bojim se da jednog dana više ne otvoriš vrata.
Bojim se praznog stubišta bez mirisa, bez zvuka,
svetla.

A nisam ti rekao:
najviše se bojim vremena koje ne čeka.
A ja kasnim.

Volim te.
I volim sve sto si ti.

Tvoje oči pitajuće.
Tvoj smešak opraštajući.
Tvoj korak ohrabrujući.

Volim tvoju nesigurnost.
I moja je najčešća.

Bore na tvom licu i moje su.

I u tom trajanju ne znam da li sam učinio sve za tebe
ljubavi moja.

I.Tanodi
Objavio Lady u 12:05 | kategorija: poeziju
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (12) | Pošalji komentar