Било је то у ово доба прошле године. Звррр на вратима. Отоврим.
Пружене руке.У њима нешто мало мрда. "Поред твог аута смо нашли ову
малу свраку која је испала из гнезда". Ја га гледам (одмах сам била сигурна
да је мушко па је зато и добио име Шк), узмем га у руке и почнем да смишљам
где да га ставим да покшум да га спасем да преживи. Голуждрав мали,
ни перја ни репа.И сетим се Цицијеве "корпе" за ветеринара где му направим
кућицу.
Распитам се шта једу свраке, погледам мало по нету и почнем да га храним.
За пар дана је дошао себи од повреда од пада из гнезда, а потом се кад је
ојачао јоши обезобразио и дерао се као луд чим не би добио оброк на време.
Хранила сам га пластичном кашикицом и прстима.
Потпуно се био навикао тако да ми је седео на рамену док сам читала, стајао на глави кад му се грицкала коса све док једног дана није био довољно снажан и винуо се пут велике крошње старог дрвета у близини.
Од тада један сврачак, а ја знам да је то Шк редовно долази када седим на тераси и пушта оне нетипичне звуке за свраку какве је и Шк пуштао кад је био мали. Знам да је то он и причам му да ми чује глас. А он се наставља...брбљивац један.
Objavio
Lady u 18:20 | kategorija: fotografije
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (10) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (10) | Pošalji komentar