Био је то један од лепих дана прошле недеље.Пре него што је захледнело и почела да дува ветруштина. Онај сунчани мирис јесени испуњавао је сваку пору. Пошли смо плацем дугачаким преко триста метара који се од пута протезао до Дунава.Сва лепота и снага реке видела се са висине испод сурдука, литице тако наобичне за равничарске пределе. Са тог места ширио се савршен поглед на околину све до ушћа Тисе у Дунав. Боје којима се оденуо и преливао свом ширином, у заласку сунца, биле су неописиве. На самој литици је мала, стара у маховину обрасла дрвена клупа. Време је оставило романтични траг на испуцалој дасци. Погледа полеглог по даљини, опијена мирисом воде и земље, слушала сам његове речи које су испуњавјући тишину лебделе около.Објашњавао ми је све што је поглед дотицао. То су они призори који се памте, заувек. Моменти који остају урезани у сећање свим чулима.
Дуж целог плаца су засађене воћке. Нећу их набрајати јер су ту скоро све врсте које расту на овом подручју. Међутим, једну ћу споменути. Ону коју до тада нисам видела. Пролазили смо између стабла која су већ била без лишћа.Само се неких дестак воћака као мала група бунтовника шепурило густим крошњама, тако необичним за одмаклу јесен, у огољеном воћњаку. Посматрала сам равномерно поређане листове и плодове.Плод личи на велики шипак.Непознат. Питам шта је то и он ми каже да је то мушмула и да сазрева са првим мразом. Била сам збуњена својом погрешном представом коју сам имала. Набрао ми је пуне шаке са доњих грана где је већ било зрелих плодова, показао како се једу и онда са уживањем посматрао мој задовољни осмех док сам исисавала, попут пекмеза помешаног од крушака, јабука и дуња, нови, прекрасан укус зрелог воћа...
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (20) | Pošalji komentar