Blog prijatelji:
Ostali Linkovi:
*
*
te reči
koje skupljaš
koje
toplim dlanovima
čuvaš
te reči
koje mi noćima
bisernim odblescima šalješ
te reči
koje
dodirima naših sazvežđa
u večnost pretvaraš
to su reči
kojma me držiš budnom
da bisere brojim
dok
me na nedra svoja
ne spustiš
i dlanom mi
obraz
na srce svoje
položiš
i tako
duši mojoj
u spokoju trena
utočište pružiš
*
*
Био је то један од лепих дана прошле недеље.Пре него што је захледнело и почела да дува ветруштина. Онај сунчани мирис јесени испуњавао је сваку пору. Пошли смо плацем дугачаким преко триста метара који се од пута протезао до Дунава.Сва лепота и снага реке видела се са висине испод сурдука, литице тако наобичне за равничарске пределе. Са тог места ширио се савршен поглед на околину све до ушћа Тисе у Дунав. Боје којима се оденуо и преливао свом ширином, у заласку сунца, биле су неописиве. На самој литици је мала, стара у маховину обрасла дрвена клупа. Време је оставило романтични траг на испуцалој дасци. Погледа полеглог по даљини, опијена мирисом воде и земље, слушала сам његове речи које су испуњавјући тишину лебделе около.Објашњавао ми је све што је поглед дотицао. То су они призори који се памте, заувек. Моменти који остају урезани у сећање свим чулима.
Дуж целог плаца су засађене воћке. Нећу их набрајати јер су ту скоро све врсте које расту на овом подручју. Међутим, једну ћу споменути. Ону коју до тада нисам видела. Пролазили смо између стабла која су већ била без лишћа.Само се неких дестак воћака као мала група бунтовника шепурило густим крошњама, тако необичним за одмаклу јесен, у огољеном воћњаку. Посматрала сам равномерно поређане листове и плодове.Плод личи на велики шипак.Непознат. Питам шта је то и он ми каже да је то мушмула и да сазрева са првим мразом. Била сам збуњена својом погрешном представом коју сам имала. Набрао ми је пуне шаке са доњих грана где је већ било зрелих плодова, показао како се једу и онда са уживањем посматрао мој задовољни осмех док сам исисавала, попут пекмеза помешаног од крушака, јабука и дуња, нови, прекрасан укус зрелог воћа...
H.Tran
*
Ima ljubavi kojima jednostavno ne možeš ništa. Pokušaš da je
zanemariš, pokušaš da je zaboraviš, da je oteraš, da je uvrediš.
Pokušaš u sve to sebe da ubediš, ali ne vredi. Ni ne završiš misao
kad evo nje opet. I šta tu da se radi? Prihvatiš je, zagrliš, voliš i
živiš sa njom kako umeš i možeš. Jer samo to znaš. Da voliš.
*
rAnita
Roland
*
Jedno od najlepših osjećanja kojim smo blagosloveni, ili koje nam je kao mogućnost stavljeno na raspolaganje jeste radost. Ona nije isto što i sreća, iako su neraskidivo povezane i ne mogu se javljati ni trajati jedna bez druge. Radost je trenutna sreća, ushićenje koje se pretvara u krilati vihor koji, u zanosu, razigra maštu i raspeva srce. Zbog takve erupcije zaboravljaju se svi oni jalovi mjeseci i godine čekanja i anonimnog postojanja. Ipak, radost nije samo nagrada za strpljenje nego, još više, nagrada za bezuslovnu ljubav koju drugima pružamo. Takvo davanje usloviće, vremenom, trajnije zadovoljstvo i potpunu sreću, jer, kao što kaže Tolstoj, onaj koji neprestano voli, neprestano će biti srećan.
Radost je jedna od najiskrenijih emocija, jer je iskreno sve što je prirodno i spontano. Ona je dostupna svima koji umiju da se raduju, odnosno onima koji pronalaze zadovoljstvo u sitnim djelićima, mrvicama života i onda kad im one nisu sasvim dovoljne. Sreća je zato relativna, jer nju čini mnoštvo malih radosti koje se sklapaju u mozaik jednog dubljeg i trajnijeg unutrašnjeg zadovoljstva. Stvarna i sigurna sreća mnogo je više dar misli i srca nego dar spoljašnjeg svijeta (Jozef Čapek); zato se kaže da nije srećan onaj koga okolnosti čine takvim, nego onaj koji za sebe misli da je srećan. Ta misao čovjeka puni pozitivnom energijom koju će on, kroz lično zadovoljstvo, prenostiti dalje, na druge ljude.
Radost češće navraća kod ljudi koji su, po prirodi, veseli i razdragani pa se stiče utisak da su oni hronično sretni. To ne treba biti razlog za zavist ili malodušje, jer čovjek nije nikada tako nesrećan kao što misli ni tako srećan kao što se nadao da će biti (La Rošfuko). Možda zbog toga uvijek mislimo da smo svoju iznenadnu sreću zaslužili i da nam ona bezrezervno pripada, a nesreću doživljavamo kao nepravednu i nezasluženu kaznu. Ako ste u stanju da se radujete samo zbog sopstvenog uspjeha, sigurno ćete veći dio života provesti u mrzovolji i gorčini, optužujući sudbinu za svoje promašaje. Ko nikad nije bio sretan zbog nečega što ga se lično ne tiče, nije ni dostojan toga da doživi istinsku radost.
Jedan minut čiste radosti koji doživimo ostaje u nama zauvijek, kao sjaj koji ne može ništa potamniti. Ti dragocjeni momenti imaju snagu da podignu život iz pepela i probude nadu u bolje sutra. Ne propuštajte nijedan takav trenutak i ne čekajte da se pojavi neka opšta, bezvremena radost, jer ona neće doći. Ona nije nikome ni obećana ni namijenjena, jer ta vasionska energija uobličena u jedno svijetlo i skladno osjećanje, nije namijenjena samo jednoj osobi.
Radost, pa i sreću, moguće je pronaći u svakom, ma i najmanjem, djeliću svemira u kome počinje stvaranje ili život, a to znači da je i svi mi u sebi nosimo. Upravo tom radošću može se mjeriti vrijednost svakog čovjeka, jer samo onaj ko je zadovoljan sobom i svojim životom moći će i druge usrećiti.
Ne uskraćujte sebi tu privilegiju bar u onolikoj mjeri koliko to od vas zavisi. Tako će vam osmijeh biti doživotno zagarantovan, a kad si srećan i sunce za tobom žuri (I. B. Mažuranić).
S.Tešić
*