Život rascepljen poput debla pogodjenog gromom.
Ni jedan poptun, ni jedan pravi. Jedan drugog skrnave.
Kada se bol na pukotini razdora stvrdne učine se
trenuci lakog preživljavanja. Kao smola na kedru.
Ali kada sunce grane ona počne da se topi i vrela
prži nežne delove, ogoljene duše.
Kako ponovo napraviti celinu?
Spajanje rascepljenih delova je nemoguće.
Jedan treba odbaciti - zagadjen, bolestan
deo i dati šansu onom na kome rastu cvetovi,
da nastavi da se razvija, buja.
Ali misao, taj neprijatelj volje, želje i moći,
prožima sve, zaustavlja, okupira, zaslepljuje
i znatiželjom pohlepnog straca čačka po
raspadnutoj odumirućoj polovini.
Muči mozak, razapinje dušu, odumire telo.
Ona ne napušta taj lažima prožet deo
nego ga svojim nitima održava stvarajući
opsesiju neophodnosti postojanja.
Kako takvu misao zavedenu lažima odbaciti,
zaboraviti?
Kako se osloboditi opsesije?
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (8) | Pošalji komentar