Bila je to ulica kestenova koja je vodila na reku.
Kad bi se uželela njegovog pogleda odlazila je
tamo i tražila ga u odsjaju koji je pravio zalazak
sunca na površini vode. Stajala bi mirno, osluškujući
reči koje joj je reka šaputala i neprimetno se smešila
nemo uzvraćajući šapat.
Čekala je.
I znala je.
Uvek je znala da će doći.
Znao je da će je u zalazak sunca tamo naći.
Uvek na isti način, prišao bi sasvim tiho i neprimetno
prislanjajući svoje tople dlanove na njeno lice.
Opipala bi njegove ruke, zatim njegovu kosu i samo
laganim dodirom usana pokazala mu da zna...
Objavio
Lady u 16:28 | kategorija: tekstove
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (8) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (8) | Pošalji komentar