Tog leta imala sam vetar u nogama.
Penjala sam se po raširenim, raskošnim,
nekako raspuštenim granama stogodišnje
masline koja se rasprostrla,
od stena zapljuskivanih penušavim talasima
do gornjeg placa koji se graničio magistralom.
Zbog sunca koje je propuštala kroz
svoje razmaknute skute, trava je nesmetano
rasla i poput tepiha nudila mekani ležaj.
Dole sa stena, čuo se šum talasa
koji su svoj put zavrašavali baš tu ispod
stogodišnje kraljice.
Osvežena i slana, kože nabrekle od sunca
i zategnute tankom skramom soli,
osušene posle kupanja, gotovo da sam letela
s grane na granu koje kao da je projektovao
Gaudi i na svakoj nudio zasebni dom.
Nisam znala gde da se zaustavim
od ushićenja lepotom, koju mi je tren ranije
more darivalo, do ovoga što je terasasti
plato na kom su se grane širile nudio.
Ukus mora, miris masline, obližnjih borova,
boja neba i terakote, praćeni udaljenim
cvrkutom čitavog jata lasta, ispunio me je
trajnom uspomenom.
Osećam miris mora, maslina i borovih iglica.
Greje me pomisao na morsko sunce.
Vidim plavetnilo neba i talasa kako
mešaju svoje boje na horizontu.
Kroz trepavice slutim treptaje zvezda
i sjaj meseca na pučini...
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (13) | Pošalji komentar