Nikada proleće nije vladalo mojim srcem.
Nikada se moja duša nije igrala samo kad je proleće.
Nikada se moje misli nisu rojile samo s proleća.
Ali ono ipak ponese.
Zavede.
Već čežnjiva za mirisima i bojama,
odlepršala bih i ja gde vidim da drugi jure.
A onda bih zastala.
Baš kao sada.
I oslušnula nežni šapat svoje duše,
tihe otkucaje ranjenog srca
i uvek nestrpljive i užurbane misli.
Misli smirujem,
a dušu i srce puštam.
I znam.
To proleće kao sinonim ljubavi
u svakom godišnjem dobu stanuje.
I ova kiša je lepa,
kada u srcu ima ljubavi.
Objavio
Lady u 16:50 | kategorija: tekstove
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (14) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (14) | Pošalji komentar