Neobičan san sam noćas usnila. Sanjala sam da sam dečak.
Da sam radila sve ono što nisam, jer sam bila tiha, mirna i
poslušna devojčica. Bila sam tiha, dobra i poslušna devojčica.
A u ovom snu sam se popela (o) na na tavan, gde je deci bilo
zabranjeno i našla se medju milion stvari koje su zagolicale moju
maštu. Kako sam u snu bila dečak pažnju su mi privukli neki
bodeži ostavljeni ko zna od kada i ja sam ih bacala (ne mogu
da govorim u muškom rodu, a pokušaću) u obližnje grede bez
trunke straha da će se neko pojaviti i grditi me. Rukom sam
razvlačila paučinu, dodirnula neku poluraspadnutu ubuđalu vreću,
mahala starom metlom prema osinjaku izmedju crepa i grede i još
kojekave strašne stvari radila. Našla sam i jedno ogledalce za dame,
sa drškom i malim izrezbarenim okvirom i to strpala u džep
od pantalona za jednu devojčicu koja mi se sviđala. Zamišljala
sam, tako kao dečak, kako će se ona jedne noći iskrasti iz
svoje kuće i sa ogledalcetom sa kojim sam je očarao doći
u moje snove. A onda sam sanjao samo nju. Kada sam se
probudila u košmaru snova kojih bi bilo previše da bi se
nabrajali, nisam mogla da se osvestim šta je sad tu zbilja a
šta san. Budeći se sam shvatila da sam se na kraju sna
vratila u onu devojčicu koja se izšunjala iz kuće i otišla u snove
dečaku koji ju je prizivao.
Bilo je lepo, kao u bajci.
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (8) | Pošalji komentar