"Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita,tako da Čovek mora da beŽi, dok ona plavi sve iza njegovih ledja,da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičga,dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna uskladjenost ,umor čula,nestvarna snaga sećanja i navika,koja nas štiti ,vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog daha.Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabana sećanja, koja više ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu,dok smo bežali napred , sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima cemo ga nazvati, ipak će biti beznadezno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu sto smo propustili."
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (10) | Pošalji komentar