Raširio je svoja široka krila, ovaj raskošni
jesenji dan, prigrlio me, toplinom milovao,
bojama ukrasio, u zenicu iskru radosti
stavio, senku mi napravio i šuštanjem lišća
šaputao:
"Ukrašcu tvoju senku, obući je na sebe i pokazivati svima. Bićes moj način odevanja svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe skidati. Na meni ćeš se raspasti. Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše. I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.
Zašivacu te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu sa tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom.
Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće."
M.Antić
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (17) | Pošalji komentar