PESMA O KERUŠI
Ovo je tužna Jesenjinova pesma, ali ja imam
lep dogadjaj koji me je na nju asocirao.I da ne bude
tako.U blizini vikendice prijatelja, Vukica, keruša
koja je inače bila debeljuca, oštenila sedam kučica.
Nije ničija i svačija je. Idemo da je hranimo i mlade
čuvamo. Da epilog bude lep.
Jutros u košari, gdje sja, šuška
niz rogoza žućkastih i krutih,
sedmoro je oštenila kučka,
oštenila sedmoro je žutih.
Do u sumrak grlila ih nježno,
i lizala niz dlaku što rudi,
i slivao se mlak sok neizbežno
it tih toplih materinskih grudi
A uveče kad živina juri,
da zauzme motke, il prut jak
izašao je tad domaćin tmuri
i svu štenad potrpo u džak
A ona je za tragom trčala,
stizala ga, kao kad uhode...
I dugo, je dugo drhtala
ne zamrzla površina vode
Pri povratku vukuć se po tmini,
i ližući znoj s bedara lenih,
mesec joj se nad izbom,
učini kao jedno od kučića njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki,
zavijala bolno za svojima,
a mjesec se kotrljo tanki
i skrio se za hum u poljima.
Nemo, ko od milosti il sreće
kad joj bace kamičak niz breg,
pale su i njene oči pseće
kao zlatni sjaj zvezda u sneg.
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (5) | Pošalji komentar