Od 1. juna ja učim svaki dan po malo.. Preslišavam se, učim nove rečenice.. Očekivala sam taj prijemni dosta dugo.. Marljivo se spremala za njega.. Dala skoro sve od sebe.. Spremila sam se odlicno.. Ne baš 100%, ali 95% jesam..

Došao je i taj dan.. 29-ti jun.. Prethodni dan knjigu nisam uzela u ruke, ništa nisam pogledala iz straha da mi se ne pomeša sve.. Ceo dan sam provela na netu, i gledala sam serije, spavala i čitala knjige.. Veče pred prijemni spavala sam kod RiaMa-e, zajedno smo se suočile sa tim nama veoma bitnim danom.. I ona će kao i ja da konkuriše samo na Ekonomskom fakultetu u Bg-u.. Ovo nam je jedan od najvažnijih dana što se tiče naše budućnosti.. Krenule smo ranije iz našeg grada čisto da budemo sigurne da ne zakasnimo na prijemni..

U busu smo srele još neke devojke koje upisuju isto što i mi.. One ponele neke silne hartije, knjige i ostale skripte da uče iz njih.. A nas dve.. Paa nas dve smo ponele.. Hmm.. Ljubavni horoskop.. I slatko se ismejale predstojećem periodu.. Knjige nismo ponele.. Samo papirić sa brojem i to je to.. Stavili su nas u različite hale, tako da nikakvih dogovora nije moglo ni da bude...

Imala sam malu tremu, ali ne zato što sam se plašila da nešto neću da znam, nego zato što sam shvatila kolika je konkurencija.. Ja sa 39.04 poena bila sam po uspehu 357 na listi.. Što je mnogo mnogo je, a na budžet primaju 570.. Što znači perfekcija potrebna na prijemnom da bih upala..

Završilo kako se završilo.. Izašla sam užasnuta.. Nisam bila sigurna da li sam dala tačan odgovor na jedno 9 pitanja, što je mnogo mnogo je.. Posle provere sa njom malo mi je bilo lakše.. Ali nedovoljno da mi srce ne lupa sledećih dva dana dok sam iščekivala rezultate..

Danas su izašli, a ja nisam smela da ih pogledam.. naterala sam mlađu sestru da pogleda umesto mene.. Dok sam žmurila i čekala da mi kaže rezultat kroz glavu su mi prolazile svakakve slike.. Moje učenje poslednjih dana, moji tako brižljivo sklopljeni planovi sa RiaMa-om o našem budućem životu u Bg-u kao cimerke.. Lupanje srca toliko jako kao nikada do sada..

Uhh koje olakšanje sam osetila kada sam podigla pogled i videla da sam 216, i da sam uspela da upišem budžet, da sam još jednom pokazala da mogu da ispunim svoj cilj i da uspem ono što želim.. Još sam srećnija bila kada sam videla da je i RiaMa upala isto.. Skakala sam po sobi, i odmah uzela telefon da svima javim.. Ipak je ovo moj trenutak slave. . :DDD

Неки се могу запитати због чега сам баш изабрала да пишем Хазарски речник Милорада Павића. Зашто баш то компликовано и замршено дело, у којем и после неколико читања опет проналазиш нешто што ниси пре.

            Пре свега изабрала сам ово дело јер је дело нашег писца, писца који долази из нашег краја и са којим сам, ако не по нечему више, барем сродна по језику. Његове речи ми се не морају преводити, читам их онако како их је он замислио у својој глави, онако како их је он пренео на свој папир, а касније и  укоричио у једно од многих издања ове књиге. Изабрала сам ову књигу не зато што га је прославила, не зато што је преведена на многе језике широм света, не зато што је обимна и има о чему да се пише – мој разлог је много једноставнији: ја сам се књигом одушевила. Одушевила сам се њеном композицијом, њеним ликовима и њеном радњом. Цео састав књиге ми је толико фасцинантан и стран, јер никада до сада нисам се сусрела са једном књигом која ми је омогућавала да је читам како хоћу, која ми је деловала тако једноставна за читање, а ипак је у себи скривала много веће ствари. Никад се нисам сусрела са једном књигом која ме је толико бунила, али и ипак на крају дала тако једноставно решење, која ме је водила кроз њене странице онако како је она желела и ако сам ја сама изабрала свој пут. Ово је књига која ме је натерала на размишљање и откривање ствари.

            Многе мистерије су преплетене у овој књизи, многе су нам познате и лако их откривамо, док су многе много више скривене и до њих је много теже доћи и многи их можда ни неће открити. Тако је у животу, неке ствари видимо и одмах су нам уочљиве и са њима лако можемо да се водимо, док су друге углавном скивене и морамо се мало више потрудити да би смо их сазнали. Књига нам, и ако прича о народу који је изгубљен и који је нестао у времену које је прошло, ипак на неки начин говори и о нама самима, о нашим тренутним животима и о ситуацијама у којима се и ми данас можемо наћи. Помоћу пуно метафоре и пуно легенди и митова, Павић покушава да нам приближи и каже оно што се и дан данас дешава, само што то нису више митови и легенде – ово је стварност. Покушава да нам каже колико је нешто много тешко видети и много тешко пронаћи, али да ако се има истрајности и истраје се до краја даће нам врло лако и једноставно решење. Баш као и у његовој књизи, ми сами бирамо путеве којим ћемо да се водимо кроз живот, али крај нам је увек свима исти.   

            Колико сам одушевљена овом књигом, толико се дивим човеку који је њене странице исписао. Павић је представио и подигао српску књижевност на виши и бољи ниво, колико у Европи, толико и у свету. Павић је успео да напише књигу која се може читати како год нас машта одвела, која ће нам дати све потребне информације, али нам сама неће сервирати решење, него се ми сами морамо потрудити да га пронађемо. Написао је књигу која је састављена са незамисливо много маште и са незамисливо много података, да ме на крају тера да се питам да ли је то он сам успео да састави – да је тако напише да на крају свака реч, сваки знак интерпукције и свако слово има своје значење и да стоји баш тамо где би требало да се налази, дајући нам још неки скривени смисао који до сада нисмо видели.

            Још један разлог зашто сам баш ову тему изабрала за свој рад је зато што сам желела да још више сазнам о овом делу. Хтела сам да пронађем људе и прочитам њихове критике да видим да ли су они доживели ово дело као што сам ја. Хтела сам да упоредим своје мишљење са њиховима, да се похвалим коју сам још тајну пронашла и да видим да ли су они исто то пронашли. Исто тако сам желела да нађем баш ту разлику коју је сам Павић напоменуо да постоји и сматрала сам да ћу поновним читањем књиге, али овог пута мушке верзије успети да је пронађем. Нисам имала много среће, али сам пронашла људе који су или успели да је нађу или су и сами чули од неког. Такође сам хтела и да сазнам нешто више о писцу који је створио ово дело, да сазнам где је живео, са ким је проводио време, одакле му сва ова инспирација коју нико до сада није имао. Желела сам да пронађем још неко његово дело које ће ме исто тако оборити са ногу као што је и ово.

            Уз много истраживања и много читања док сам писала ово дело ни у једном тренутку нисам осетила умор, осетила засићење или досаду, јер сваким новим прочитаним словом и сваким написаним ја сам на неки начин градила себе као што сам и градила ово дело. Сваким новим открићем осећала сам усхићење и жељу да што пре ставим то на папир и поделим са свима осталима, тако да овај рад за мене није био само школски рад, који треба да испуним да бих могла да кренем на следећи ниво школовања, није био рад само да бих добила одличну оцену, него је то за мене био рад који ми је на неки начин помогао да пронађем себе и да сазрем много више него што сам на почетку уопште очекивала да ћу моћи.

Maturski rad iz srpskog jezika..  Zakljucak..

Neverovatno je to koliko mi se ponekad uvučeš u misli i odbijaš da odeš iz njih.. Dođeš tako ne nenajavljeno.. Taman kada pomislim da je sve gotovo i da konačno mogu da nastavm dalje nešto se desi, nešto što sve promeni i sve ponovo vrati na početak.. Početak na kome se sećam svake tvoje reči, svakog tvog osmeha i svake šale kojoj smo se zajedno smejali.. Ponekad kada mi se čini da je sve u redu i da ponovo mogu da se smejem, a da stvarno mislim to, a ne da bih odglumila neku svoju ulogu, ponovo se pojaviš.. Onako tih i neprimetan se ponovo uvučeš u moje misli, bilo da si donet nekom pesmom, nekom rečju ili samo pokretom.. Onda opet iznova kreće sve, ponovo mi se sećanja vraćaju i ponovo se javi ona ista bol za koju sam mislila da je davno nestala.. Ponekad se zapitam šta si mi to toliko napravio da posle tebe ni jedan ne deluje tako stvaran i tako odgovarajući.. Čime si me to zarobio da sada više ni jedan nije dovoljno dobar, ne ne kažem da si ti najbolji, daleko od toga.. Ti si onaj koji to najmanje zaslužuje, pa zašto si onda i dalje prvi, i zašto si i dalje onaj koji me navodi da barem jednu noć u nedelji zaspim u suzama, onaj koji mi se uvuče u misli mnogo češće nego što bih to htela.. Možda kada bi sebe ubedila da si bio san, uspem nekako da nastavim daje.. Ako sebe ubedim da sam i dalje u krevetu i da sanjam san koji je tako živ da mi se čini da je stvaran život.. Možda jedino tako uspem i jednostavno se samo probudim,  i nastavim dalje, malo pod utiskom sna, ali samo tog dana.. Samo do te noći kada ću sledeći odsanjati i zaboraviti na prošli..

                                                                                                   MG 27.05.2011.

                                                           

Još jedno poglavlje mog života je završeno.. Neko je rekao da je ovo najveća prekretnica u mom životu, mesto gde mi se otvaraju mnogi putevi, i da sada treba da odaberem onaj kojim ću koračati u daljem životu. Ali ja se nešto i ne osećam spremnom da načinim taj korak.. Nekako sam mislila da ću se osećati odraslije, zrelije ili možda malo više ozbiljnije kada bude došao trenutak da napravim taj izbor..

            Na kraju osnovne škole su nam isto pričali, kako nam je još jedno razdoblje našeg života gotovo i da nam se otvaraju vrata ka novom.. Tada je bilo mnogo lakše, imao si još jednu priliku da popraviš stvar ako si pogrešno izabrao.. Imao si popravni.. Ali sada.. Sada je sve drugačije, a samim tim i teže..

            Sedim sad ovde za kompom i tek sada počinjem da shvatam da je stvarno kraj.. Prethodna noć će ostati nezaboravna i veoma upamćenja u mom srcu.. Nikada mi brže nije prošla neka noć i tako brzo svanulo jutro.. Kao da je malo pre bilo kada sam sređivala frizuru ili oblačila haljinu sa takvom pažnjom da nešto slučajno ne poremetim.. A tek šminkanje i silno slikanje, bilo kući bilo u Kumu.. Mada će sve slike biti iste.. I kod svakog po dve kopije istih, ali dobroo bitno je da si se slikao..

I dalje ne mogu da verujm da nećemo opet sesti u one klupe koje smo zajedno delili četiri duge godine, i da nećemo slušati predavanja bilo da su zanimljiva ili dosadna.. da nam razredna neće zameniti razredni čas za fiziku, ili da Stanka neće da pita jer neko spreman da odgovara.. Da Pajče neće da kaže ajde svi na oblačenje ili nas Hatidža pustiti ranije sa časa.. Da profesorka informatike neće više reći Ćutii ili Berićka održati neku priču iz svog života..

            Ehh toliko uspomena i toliko sitnica za popamtiti.. Toliko koraka zajedno načinjenih.. Noći provedenih u piću, ekskurzija u opijanju i druženju.. Žurki u igranju i pevanju.. Časova provedenih u bežanju i raznih izgovora bilo izmišljenih bilo istinitih.. Koliko svađa i svađica, koliko tajni sačuvanih i onih koje nisu, koliko ljubavi rođenih, koliko novih prijatelja pronađenih, i nekoliko izgubljenih.. I sve to za samo četiri godine..

            Vreme brzo prolazi kada se lepo provodiš, zato ja ne znam kada su proletele ove godine.. Kao da je juče bio početak, a evo nas sada na samom kraju.. I ono što nam ostaje je samo jedno obećanje koje znači nije kraj.. a skoro smo svi svesni toga da verovatno nećemo to obećanje ispuniti.. Ali da ćemo uspomene zadržati i pričati ih svojoj deci...

            Volim vas sve.. Vasa Gawrićka.. :***** <3 <3

                                                                                             24.05.2011.

            Boje se mešaju. Neke zajedno čine savršenu novu nijansu, dok su neke, mnogo lepše izgledale dok su bile same. Ali svake dve svojim mešanjem daju novu nijansu bilo da je ona lepša ili lošija od predhodne.

            Ona je postojala i pre njega! I pre njega je istom ovom ulicom šetala i pored istih ovih izloga prolazila. Pored istih ovih koji joj sada bude sećanja koja su sada deo nje, koliko god se ona trudila da više ne budu. Seća se tog dana kada su šetali i kada su pričali, o svemu i svačemu. Kada su planirali sledeći dan i sledeće viđenje. Seća se dana kada je on sa svom svojom pažnjom slušao šta ona ima da kaže. Seća se kako ju je tog istog dana na nakom daljem mestu podigao sa zemlje i nosio je kao da uopšte nije teška i kao da je samo jakna koju je prebacio preko ramena. Seća se kako ju je tog dana na rastanku poljubio dva puta, ali ne u usta nego u obraz onako drugarski, ali malo bliže usnama nego što bi to priličilo drugovima.

            Seća se opet tog istog izloga i nekog sledećeg dana koji se po mnogo čemu razlikuje od onog koji je do sada boravio u njenim mislima. Seća se te hladne tišine za koju se ona postarala. Seća se hladnoće koja je zagospodarila njome. Hladnoće koju do sada nije osetila. Seća se besa koji joj je tada strujio telom. A najviše se seća svoje boli koja se sa svakim uzdahom činila sve većom. Seća se kako se tada osećala povređenom, prevarenom i izneverenom. Seća se koliko joj je dugo trebalo da se ponovo digne na noge koje su joj ponovo sada odsečene i ponovo bačene u ponor, baš tada kada je mislila da treba najmanje da se čuva,baš tada kada je mislila da je sigurna.

            I dalje joj taj grad stvara muke, nižući slike koje bole, bilo da su lepe ili ružne. Seća se šetnje i prvog izlaska za koji se tako brižno spremala jer je konačno mislila da je pronašla to što je tako dugo čekala. Seća se kako je srećna došla kući i zavrtela brata koje je stajao zbunjeno i posmatrao je. Seća se kako ju je mama gledala sa upitnim očima želeći da zna šta je to njenu ćerku navelo da se tako raduje.

            Seća se nekog sledećeg dana kada je umorna posle treninga šetala ovom ulcom sa drugaricom i kada je videla ono što nije želela, videla ono što je kidalo već njeno poljuljano srce. Videla kako joj polako klizi iz ruku ono što nikada nije ni bilo njeno, a što je ona tako silno želela da bude. Videla je kako to nešto prelazi u nečije druge ruke i to ne pod prinudom, ne pod pretnjom nego samovoljno, ostavljajući nju samu i uplakanu po ne zna koji put.

            Sada sama šetajući ovim gradom i dok se trudi da ne pusti suzu pred svim tim poznatim i nepoznatim ljudima oseća težinu kofera u svojoj ruci. Oseća je isto kao što je osećala bol u svojim grudima kada je videla i shvatila da on nikada neće želeti i videti nju kao što je ona njega. Da će ona uvek biti i ostati samo drugarica koja je tu samo kada zatreba.

            Polako i nesigurnim koracima stiže do stanice i ulazi u autobus, okreće se i gleda na peron, i sebi tek tada dozvoljava da pusti suzu, suzu koju tu niko ne može videti, niko je neće ispratiti jer u ovom gradu ona nema više nikoga sa kim bi se htela pozdraviti i reći mu da odlazi. Odlazi što dalje, misleći da će joj novi početak dati ono u šta je prestala da veruje. Misleći da će joj doneti ljubav i ovog puta pomešati boje tako da daju neku lepu nijansu..

                                                                    29.04.2011. MG

            Koliko ću puta još proliti suze zbog ljubavi? Koliko ću puta još dati mnogo onome ko ne zaslužuje ništa? Koliko ću još pogrešnih procena napraviti? Samo želim da znam dokle će sve ovo da traje? Dokle ću morati ponovo da se vraćam na put, da se ponovo dižem sa dna i smejem bez lažnim osmehom. Kada će ljudi prestati da me gledaju i kada ću moći bez strepnje da izađem u grad, bez straha da ću videti nešto što ne želim. Osećam se tako jadno, tako bedno i bezvredno. Toliko su me puta do sada ljudi bez imalo griže savesti gazili da ih se više plašim. Toliko da sada ne mogu bilo kome da verujem...

            Ljubav. Za mene neznan pojam. Toliko sam često čitala o njoj i njome hranila srce preko slova i znakova, toliko sam čitala o njoj i šta ona može da napravi od čoveka, da može da podigne sa dna i odvede ga negde gde ne postoje granice. Da može u njemu da probudi neka osećanja koja ni on sam nije znao da poseduje. Da može da ga natera da radi stvari koje možda ne bi uradio da nije nje.

            Sve sam to čitala, čak sam i o tome mnogo pisala, ali nisam svoje emocije unosila u tekst jer onda ne bih imala šta da napišem. Gledala sam čak i filmove, ali da li sam osetila? Nisam nikada do sad, nisam osetila onu neizmernu moć davanja nekom bez straha i bez ustezanja, jer mi se toliko puta desilo da sve ti dam, ali da na kraju ja ostanem kratkih rukava, da ja ostanem prazna i bez uzvraćenih osećanja, jer se te iste daju nekom drugom koji je očigledno mnogo vredniji od mene.

            Nije to ono što boli, nije to ono što me već mesecima izjeda. Nije to ono što me navodi da zaplačem skoro svake noći. Nije to ono što me tera da pokrijem svoju glavu jastukom i da se sklupčam tako da niko ne bi čuo moje jecaje. Nije to  to, već je to nepružena šansa. Ona koja mi do sada uopšte nije data. Koja mi je uvek bila uskraćivana. Večito sam ostavljana na pola puta do upoznavanja, na samom početku uopšte rađanja nečega. Bez mogućnosti da napravim sledeći korak i pokažem da možda imam više u sebi nego što se to stvarno čini. Ne ja to uopšte nisam dobila. I pre nego što sam uopšte i stigla da se pobunim stavljena sam pred svršen čin.

            Ali zašto? Zbog čega sam ja ta koja nikada nije bila dostojna toga da pokuša, da proba pa kako bude? Zašto je uvek neka druga bolja i dostojnija te uloge, a ja uvek opet iznova i iznova ostajem ona nebitna? Zašto večito sve to gledam sa strane i pitam se u čemu sam sada pogrešila??

                                                                                    25.04.2011. MG

            100 stvari o meni koje možda znate, a možda I ne.. Jedna devojka na karikama mi je dala ideju da napišem i moram da priznam da je bilo vrlo zanimljivo.. :)

1. Priznajem da radim ovo zato što želim da vidim šta ću sve reći I čega ću se sve setiti.
2. Priznajem da mi jako nedostaju neki ljudi.
3. Priznajem da mi je nekada veoma teško da nekom kažem da je u pravu, ili da ja nisam u pravu.
4. Priznajem da volim da idem u školu samo zbog društva.
5. Priznajem da obožavam muziku, i da se drogiram njom u trenucima samoće.
6. Priznajem da sam jako usamljena.
7. Priznajem da se nikad nisam zaljubila, onako stvarno.
8. Priznajem da mrzim nafurane klince i klinkice.
9. Priznajem da mrzim narandžaste spobode.
10. Priznajem da volim da pevam, i ako je to bolno za slušanje.
11. Priznajem da obožavam da čitam i da pobegnem u svet nečije mašte.
12. Priznajem da sam veoma romantična.
13. Priznajem da sam bila povređivana nekoliko puta, ali da sam se svakog puta oporavila i postala jača.
14. Priznajem da mi je nekada vrlo teško da kažem kako se osećam.
15. Priznajem da mrzim kada me ljudi sažaljevaju.
16. Priznajem da sam mnogo ljubomorna.
17. Priznajem da obožavam svoju porodicu i ako bih ponekad volela da me samo ostave na miru.
18. Priznajem da mi nije jasno zašto se trudim oko osoba koje to ne zaslužuju.
19. Priznajem da mi vodolije ne leže.
20. Priznajem da mi nedostaje bezbrižno detinjstvo.
21. Priznajem da se plašim odlaska na fax.
22. Priznajem da sam ponekad otkačenija nego što bi to trebalo.
23. Priznajem da obožavam kišu, posebno da šetam po njoj kada sam tužna.
24. Priznajem da pišem dnevnik.
25. Priznajem da obožavam žurke.
26. Priznajem da obožavam tehno muziku, ali da najviše slušam tužne balade.
27. Priznajem da sam nekada neke osobe loše procenila.
28. Priznajem da sam veliki optimista, ali umem da budem još veći pesimista.
29. Priznajem da zavidim onim ljudima koji su pronašli i osetili ljubav.
30. Priznajem da mi je želja da odem da vidim Pariz.
31. Priznajem da ne volim momke kojim duoa treba da skupe hrabrost.
32. Priznajem da volim kada momak zna da igra sa mnom.
33. Priznajem da mrzim seljake, i osobe koje tako pričaju.
34. Priznajem da kada sam tužna,pustim još tužnije pesme i tako lagano ubijam sebe.
35. Priznajem da mi nedostaje odbojka.
36. Priznajem da mi je teško da se odreknem fb.
37. Priznajem da volim kada se zacenim od smeha i kada me samo i pokazani prst može nasmejati.
38. Priznajem da sam ponekad veoma lenja.
39. Priznajem da mi je žao što nisam nasledila mamine plave oči.
40. Priznajem da obožavam svog malog brata i da se veoma teško ljutim na njega.
41. Priznajem da mrzim politiku.
42. Priznajem da se savršeno pronalazim u nekim pesmama.
43. Priznajem da volim da maštam.
44. Priznajem da volim da pišem i da me to ispunjuje.
45. Priznajem da verujem u sudbinu.
46. Priznajem da imam svoje srećno lanče.
47. Priznajem da sam sujeverna.
48. Priznajem da mrzim da se poistovećujem da ostalima.
49. Priznajem da volim da budem drugačija.
50. Priznajem da nisam ušla u auto da vozim od kad sam dobila vozačku.
51. Priznajem da mrzim animal print.
52. Priznajem da bih volela da sada pričam sa nekim.
53. Priznajem da bih neke postupke u svom životu promenila.
54. Priznajem da me neki ljudi nerviraju iz neobjašnjivih razloga.
55. Priznajem da nikad nisam razumela ljude koji puše.
56. Priznajem da nekad volim mnogo da filozofiram.
57. Priznajem da sam navučena na neke serije.(ali ne španske)
58. Priznajem da i ako ne volim rejaliti šoue ima onih koje sam pratila
59. Priznajem da sam kao mala gledala španske serije, kojih se sada ježim.
60. Priznajem da volim da posmatram ljude i pitam se kakva je njihova priča.
61. Priznajem da ponekad pričam kada ne bi trebalo.
62. Priznajem da ponekad kažem nešto što nije trebalo.
63. Priznajem da sam mnogo brzopleta i impulsivna
64. Priznajem da sam previše osećajna.
65. Priznajem da nisam sposobna da se strpim što se nekih stvari tiče.
66. Priznajem da verujem u sve što mi ljudi kažu pa se posle prevarim.
67. Priznajem da idealizujem mnoge ljude.
68. Priznajem da sam vračara.
69. Priznajem da verujem u svoj loš predosećaj.
70. Priznajem da ga se plašim.
71. Priznajem da sam pogodila minut gola.
72. Priznajem da me u nekim trenucima ne drži mesto.
73. Priznajem da kada se navučem na neki pesmu slušam je nekoliko dana bez prestanka.
74. Priznajem da verujem u ljubav i u srećan kraj.
75. Priznajem da ponekad previše verujem nekim ljudima.
76. Priznajem da sam ponekad previše sebična, a nekad pak previše dajem.
77. Priznajem da se najviše smejem kada mi je najgore.
78. Priznajem da krijem svoju tugu od drugih ljudi.
79. Priznajem da znam da se obradujem i nasmejem malim stvarima.
80. Priznajem da sam se razočarala u neke ljude.
81. Priznajem da ne učim na svojim greškama, nego ih ponavljam iznova.
82. Priznajem da sam neke ljude povredila.
83. Priznajem da sam odličan lažov kada to želim.
84. Priznajem da obožavam kada me neko zagrli i ništa ne pita onda kada mi je to potrebno.
85. Priznajem da sam veoma srećna kada neko uvidi kako mi je i ako to nisam rekla.
86. Priznajem da obožavam leto, more i raspust.
87. Priznajem da obožavam Vince.
88. Priznajem da obožavam da igram
89. Priznajem da me smiruje gledanje u zvezde.
90. Priznajem da od problema bežim prepuštajući se fizičkom radu.
91. Priznajem da sam poslednjih nekoliko meseci izgubila sebe.
92. Priznajem da se ponekad čitajući svoje tekstove pitam da li sam ovo stvarno ja pisala.
93. Priznajem da mi je soba skoro konstantno u haosu.
94. Priznajem da nečije profile gledam po nekoliko puta na dan.
95. Priznajem da obožavam čokoladno mleko.
96. Priznajem da imam psa i da ponekad hoću da ga ubijem.
97. Priznajem da sam volela da se slikam.
98. Priznajem da sam nesigurnija u sebe od kada sam stavila protezu.
99. Priznajem da nemam sreće u ljubavi.

100. Priznajem da obožavam svoje drugarice.

                                                         13.04.2011. MG

Neko je lep iznutra, neko nikada neće ni moći da bude. A ja.. Ja još uvek ne mogu da pronađem sebe, gde sam ko sam i čemu težim. Još uvek ne mogu da raščlanim šta je dobro, a šta ne. Po ko zna koji put opet padam u provaliju, i nikako da shvatim da to ne valja. Možda i znam, ali se tešim mišlju da ovaj put nije tako, da je ovaj put možda drugačije, ili će pak biti...
Pitanja mi se more po glavi i nikako da nađem odgovor. Imam ponuđene ali mi se ni jedan ne čini potpuno tačnim, ili možda pogrešnim. Možda je problem u meni jer sam navikla da sve vidim crno-belo, ali ne. Ovog puta ne mogu da pronađem sebe, jer sam se po prvi put našla na terenu gde je sve sivo. Ponekad se u toj sivoj boji više ispolje crne boje, ali ponekad bele. I to je ono najgore.. Da je sve vreme crno mnogo lakše bih došla do odgovora kao i kada bi sve bilo belo, a ovako.. Ovako je mnogo teže jer taman mi padne mrak na oči, i onda se nešto desi što sve promeni, kao da mi ne da da odem.
Ne mogu čak ni da vagam jer svako vaganje se vrti u krug, i svako moj pokušaj da odlučim biva osujećen, biva bačen u vrtlog gde se sve vreme vrte iste stvari, ali one tako bitne tebi da pokušavaš sve da ih pohvataš i da im ne dozvoliš da padnu dole, da se polome.. Ali ne možešš se to jer ćeš u tom pokušaju ti stradati, ti ćeš biti taj koji će biti polomljen na samom kraju, ti ćeš biti taj koji će teško pasti. Ipak sve vreme pokušavaš da spaseš to što se spasti može, jer ti sve izgleda mnogo bitnije od tebe.. A možda ne bi trebalo... Pitanje je sad..

Страх, брига, сва та осећања ме сад обузимају не дају ми мира, муче ме и изједају. Једног тренутка сам срећна и имам осећај као да могу да дотакнем небо, а већ следећег се тако брзо спустим на дно да ми се чини да никада нисам ни летела.

Да ли ми све ово треба, често себи постављам то питање, да ли је све то вредно мог мучења и изједања, непроспаваних ноћи и немогућности да се на било шта усресредим, на учење.

Онда са друге стране не могу да одем. Сувише сам се дубоко заглибила и сувише ушла у причу да једноставно сад не могу да нестанем и све то прекинем. Није то мој инат у питању, није мој понос, него страх да мој одлазак не начини још већу штету.

Можда ће то мени штетити, и можда ћу се ја ту много више нервирати, ја много више испаштати, много више изједати и још много пута плакати, али не могу сада да одем. Не могу сада да одем када сам му најпотребнија, када морам да будем ту.

 Не плашим се да ћу се касније кајати што сам то урадила, знам да нећу и знам да је то право. Али се питам само шта ја тиме добијам? А одговор је ништа, а то је оно најгоре од свега...

                                                                          14.02.2011. MG

Gedam ga i po prvi put od kako sam počela uopšte da se interesujem  za momke, ne smetaju mi njegove mane, ne smetaju mi njegove male sitne greščice, ne smetaju mi čak ni one velike, čak mi se čini da on uopšte ne bi bio ceo bez njih.. Po prvi put gledam i sviđa mi se ono što vidim, ne samo jedan deo, ne samo ono što sam sama sebi zacrtala u glavi, nego celokupna slika, baš sve. Gledam ga i smejem se, on uzvraća pogled, gledamo se.. Ljudi prolaze pored nas oko nas, između nas, ali nas to ne interesuje mi ne sklanjamo pogled, za nas kao da ne postoji ništa više.

Pitam se kako se sve ovo desilo, počelo je kao igra uopšte slučajno, ali sada kada pogledam možda je baš sve ovo moralo ovako da se desi, baš sve do poslenje sitnice, baš sve od reči pogleda i događaja.

Možda da me to veče nije boleo stomak, možda da nije bio baš njen brat, devojke koju ne podnosim, možda da nisam pomislila da su momak i devojka, možda da sam znala da su brat i sestra, sada se sve ovo ne bi ni dešavalo.Da, to veče sam htela da izigravam mačku, htela sam da vratim toj devojci što je povredila moju drugaricu, da joj stavim do znanja da uopšte nije smela to da uradi, da se drzne da je povredi. Htela sam da joj vratim tako što ću isto to njoj da uradim. Gledala sam je i videla da je došla sa dečkom, da mu sedi u krilu i ponaša se sva važna, i pomislila e pa nećeš. Možda i ne bih odigrala svoju igru do kraja, možda se ne bih tu toliko zadržala da me nije boleo stomak, da mi nije bilo muka od previše jela i igranja, ne od pića jer ne pijem..

Sela sam do njih, onako zasmejanih, i počela svoju igru u početku sam ga samo malo gledala čisto da bacim pogled da bi me primetio, kada je to i učinio, onda sam nastavila sa igrom. Htela sam da me gleda dok ona sedi u njegovom krilu, htela sam da se oseća kao što se moja drugarica osećala kada je gledala svog dečka i nju. Ali nju kao da to uopšte nije doticalo, kao da je sve to bilo normalno. On je nastavio da me gleda i malo po malo, počela sam da primećujem njega, ali ne kao njenog dečka, nego kao samo dečka koji ne da je lep nego i lepo izgleda.. Kako je vreme prolazilo, njegov pogled je sve više kretao na moju stranu, i sve se duže zadržavao tu, a ni moj nije bio bolji.

Verovatno bi se sve tu završilo da mi je bilo dobro, ali pošto nije ostala sam da sedim tu i ubijam vreme dok su se sve moje drugarice ludo provodile. Prišao mi je, ali ne sa nekom odvratnom žvakom nego me je sa zabrinutošću pitao da li mi treba čaša vode, bilo šta. Zahvalila sam mu se i rekla da sam ok.

Nastavili smo da pričamo, o nekim banalnim stvarima, totalno nebitnim.Vreme je prolazilo, i mi smo nastavili da pričamo, o svakojakim temama, ne obazirujući se na ostale. Dok nije ona došla, onako puna sebe rekla mu je da ide, i pitala ga da li ide sa njom, na šta joj je on odgovorio da on neće još i da čeka drugove pa posle sa njima ide dalje. Pitala sam se kakav je to njihov odnos kada se onda ona savila i poljubila ga u obraz!! Kasnije mi je on rekao da mu je samo sestra.. Uf koji razvoj događaja...

Kako su minuti prolazili i stapali se u sate, polako mi je bivalo bolje i polako sam počinjala da se opuštam, srela druga koji nam je bio zajednički prijatelj, pričali nas troje i tako to. Dok se nije pojavila jedna moja drugarica, ne neka od boljih ali pričale smo ponekad. Ponekad mi se čini da ona prosto mora da dokaže da može da ima sve, smatra da je najlepša i najbolja i to voli da dokazuje u svakom trenutku. Tako je i to veče pokušala. Ona zna njega još od pre, ona zna da ima sestru, ona zna sve, ali još bitnije je da i on zna nju.

 Prišla mu je i počela da trepeće onim njenim zelenim okicama, sela pored njega i počela da mu se smeje, trudeći se da me totalno isključi iz razgovora. Možda bi mi smetalo da mi je bilo dobro, možda bih joj i nešto rekla, ali tada mi je najbitnije bilo samo da stignem kući da se sklupčam i da me prođe stomak. Okupila sam društvo i krenula, a njemu sam samo mahnula i ostavila ga u njenom društvu, na šta se on samo nasmejao.. Mislila sam da sam završila sa tim, da neću više da ga vidim i da je to to.. Ali nisam ni sumnjala koliko nisam bila u pravu...

Prsla i to totalno.. da li je moguće da se kod mene ništa ne može normalno desiti. Da večito naiđem na neke osobe koje me navode da se jedem, da nemam mira i da se nerviram, zbog kojih pokušavam da zadržim suze jer znam da nisu vredni njih i zbog kojih me peče grlo. Na koje želim da vičem, ali znam da nema vajde jer će opet sutra da urade to isto. Osobe za koje znam da su takve ali uvek očekujem nešto više od njih, uvek očekujem da se promene i uvek se razočaram i uvek ostanem kratkih rukava. Šta mi treba to? Zanemarila sam školu, zanemarila sve, ni na šta ne mogu da se skoncetrišem. I onda kada napišem nešto i suprotstavim se tome, osećam se krivom, kao da to nisam trebala da uradim, a znam da sam u prvu. Svrbe me prsti da se izvinim za tuđa dela, i da preuzmem ja krivicu, a čak nisam ni kriva, jer se plašim da ću svojim ispadom da narušim ono što sam do sada imala. I ako sada zeznem, i ako sam u pravu opet ću da krivm sebe, i opet ću ja da budem ta koja je kriva što je tako ispalo, i što se tako završilo. Ne znam, ponekad pomislim da oni ljudi koji toliko priželjkuju nešto da baš to neće da se desi, da će svima ostalima oko njih to ići od ruke, a da će njih pratiti to neko prokletstvo koje im ne da da se završi kako treba. Samo ne znam zbog čega je tako. Šta sam ja to toliko uradila da tako ispadne. Šta sam skrivila da se sve ovako meni namešta, da prosto čim budem srećna, znam da će nešto užasno da se desi. Ponekad se i plašim svoje sreće. Plašim se da bilo šta kažem bilo kome jer mislim da ćemi to doneti neuspeh i krah. Ćutim o tome i ako želim svima da kažem, ali izgleda da ni to nije rešenje. Ne znam više ni šta je, ne znam više ni kako je, ali samo znam da se posle svakog razočarenja i posle svakog pada sve manje osećam dobro u svojoj koži, sve manje imam samopouzdanja u sebe. Čak mi ni proteza nije predstavljala toliki problem koliko mi ovo predstavlja. Plašim se da bilo šta kažem, jer mislim da neće da mu se svidi, plašim se da bilo šta uradim što znam da on ne voli, ali po prvi put to nisam radila, po prvi put sam se osećala dobro, i sad mislim da i to ne valja, da opet nešto ne valja, i da sam opet sve zasrala.. Samo želim da znam do kad će ovo da traje????