Boje se mešaju. Neke zajedno čine savršenu novu nijansu, dok su neke, mnogo lepše izgledale dok su bile same. Ali svake dve svojim mešanjem daju novu nijansu bilo da je ona lepša ili lošija od predhodne.

            Ona je postojala i pre njega! I pre njega je istom ovom ulicom šetala i pored istih ovih izloga prolazila. Pored istih ovih koji joj sada bude sećanja koja su sada deo nje, koliko god se ona trudila da više ne budu. Seća se tog dana kada su šetali i kada su pričali, o svemu i svačemu. Kada su planirali sledeći dan i sledeće viđenje. Seća se dana kada je on sa svom svojom pažnjom slušao šta ona ima da kaže. Seća se kako ju je tog istog dana na nakom daljem mestu podigao sa zemlje i nosio je kao da uopšte nije teška i kao da je samo jakna koju je prebacio preko ramena. Seća se kako ju je tog dana na rastanku poljubio dva puta, ali ne u usta nego u obraz onako drugarski, ali malo bliže usnama nego što bi to priličilo drugovima.

            Seća se opet tog istog izloga i nekog sledećeg dana koji se po mnogo čemu razlikuje od onog koji je do sada boravio u njenim mislima. Seća se te hladne tišine za koju se ona postarala. Seća se hladnoće koja je zagospodarila njome. Hladnoće koju do sada nije osetila. Seća se besa koji joj je tada strujio telom. A najviše se seća svoje boli koja se sa svakim uzdahom činila sve većom. Seća se kako se tada osećala povređenom, prevarenom i izneverenom. Seća se koliko joj je dugo trebalo da se ponovo digne na noge koje su joj ponovo sada odsečene i ponovo bačene u ponor, baš tada kada je mislila da treba najmanje da se čuva,baš tada kada je mislila da je sigurna.

            I dalje joj taj grad stvara muke, nižući slike koje bole, bilo da su lepe ili ružne. Seća se šetnje i prvog izlaska za koji se tako brižno spremala jer je konačno mislila da je pronašla to što je tako dugo čekala. Seća se kako je srećna došla kući i zavrtela brata koje je stajao zbunjeno i posmatrao je. Seća se kako ju je mama gledala sa upitnim očima želeći da zna šta je to njenu ćerku navelo da se tako raduje.

            Seća se nekog sledećeg dana kada je umorna posle treninga šetala ovom ulcom sa drugaricom i kada je videla ono što nije želela, videla ono što je kidalo već njeno poljuljano srce. Videla kako joj polako klizi iz ruku ono što nikada nije ni bilo njeno, a što je ona tako silno želela da bude. Videla je kako to nešto prelazi u nečije druge ruke i to ne pod prinudom, ne pod pretnjom nego samovoljno, ostavljajući nju samu i uplakanu po ne zna koji put.

            Sada sama šetajući ovim gradom i dok se trudi da ne pusti suzu pred svim tim poznatim i nepoznatim ljudima oseća težinu kofera u svojoj ruci. Oseća je isto kao što je osećala bol u svojim grudima kada je videla i shvatila da on nikada neće želeti i videti nju kao što je ona njega. Da će ona uvek biti i ostati samo drugarica koja je tu samo kada zatreba.

            Polako i nesigurnim koracima stiže do stanice i ulazi u autobus, okreće se i gleda na peron, i sebi tek tada dozvoljava da pusti suzu, suzu koju tu niko ne može videti, niko je neće ispratiti jer u ovom gradu ona nema više nikoga sa kim bi se htela pozdraviti i reći mu da odlazi. Odlazi što dalje, misleći da će joj novi početak dati ono u šta je prestala da veruje. Misleći da će joj doneti ljubav i ovog puta pomešati boje tako da daju neku lepu nijansu..

                                                                    29.04.2011. MG