Možda je i ovako najbolje, da sam tražila bolji kraj ne bih ga ni dobila. Da sam dobila drugu šansu verovatno bih se opet prevarila. Ovako. Pa ovako mi ostaje samo da budem srećna što se još jedno poglavlje završilo. Što se još jedna kula od karata prosula i ostavila karte za izgradnju nove. Ovog puta čini mi se mnogo bolje i stabilnije kule koju neću sama graditi nego zajedno sa još nekim.. Teško je kada se unište snovi, ali je još teže ako sanjaš nemoguće. To sam radila konstatno, sanjala i težila nečemu za šta sam znala da nikada neće postati stvarnost. Da li mi je to bio izazov, ili sam samo potajno mislila da će se sve to promeniti i kao u svakoj bajci svi imati srećan kraj. Samo sam zaboravila da ovo nije bajka, i da kraj ne mora uvek biti srećan.. Da život nisu ispisane stranice koje treba proživeti, nego prazne stranice koje treba ispuniti. Bilo padovima, bilo pobedama, gubicima, srećom ili tugom. To su stranice koje sa svakim tvojim slovom postaju jedno slovo manje, jedno mesto manje na papiru života, jedan dan izgubljen zauvek i koji nikada više neće da se varti, ali zato jedno iskustvo više i još jedna pouka.. Do sada sam bila nemi posmatrač života. Ostavila sam sudbini da me nosi kako ona hoće, čekala je da dođe i da mi donese sve ono što sam čekala. Donela je, ali istom brzinom i odnela. Onda sam shvatila da ako nešto želim za to se moram i ja potruditi da dobijem. Koja je svrha dobijanja nečega ako se nimalo nisi potrudio za to. Ne postoji ništa besplatno. A i ako naiđeš na nešto takvo čuvaj ga se, iza svega toga se krije nešto. Sada kada sam se suočila sa stvarima i ljudima, pitam se kako mi je nekada to moglo odgovarati, kako sam nekada mogla težiti tome i to tražiti. Pitam se da li sve to vredelo? Shvatam da nije, zahvalna sam na svim trenucima koje sam doživela, na pouci koju sam stekla. I na delima na koja nisam ponosna. Jer da nije njih ne bih znala koliko sam daleko spremna da odem. Ne bih znala koliko nisko mogu da padnem, prvenstveno u svojim očima. To je ono što mi najviše od svega smeta, ništa više. To je ono zbog čega osećam gorčinu u ustima kada se setim svega. To sam ja. Ja kao osoba koja sam postala u tom periodu. Ja bedna marioneta sa kojom je svako, ne.. Samo on mogao da upravlja kako je hteo i kada je hteo. Ja osoba koja nikada nije dozvoljavala da joj bilo ko nameće nešto, koja nije dozvoljavala da se bilo ko igra sa njom, i osoba koja je uvek držala do sebe. Postala sam ono od čega sam se najviše gradila, i ono što mi se najviše gadi, obična kurva, psić i igračkica. Osoba koja je spremna sve da prihvati samo da ima nešto, a ne ništa. Znam da je sada kasno da popravim tu sliku, ali i ne želim. Taj period pamtiću kao period sa večitom borbom sa sobom, u kojoj sam uvek bila podeljena na dva dela. Jedan koji me je vodio razumom i bio objektivan, i jedan koji ga je na trenutke slušao ali kao i svaki buntovnik odbijao da odradi ono što je najbolje. Pamtiću ga kao period gde sam mrzela sebe, gde sam izgubila sebe, i period u kojem sam pokušavala da pronađem sebe ponovo. Osoba koja mi je vratila samopouzdanje, koja mi je pokazala da vredim i koja me je naterala da se smejem, postala je osoba pored koje sam ja postala nešto što nisam, zbog koje sam nisko pala, i koja se pokazala drugačijom nego onom kojom se predstavljala. Osoba sa toliko maski na licu da više ne znaš ni koje je pravo, koje tako vešto koristi onda kada želi nešto, a isto tako kada to nešto dobije odbaci ga, kada više nije potrebno sa lakoćom. Da li su svi takvi, ili samo ja nailazim na konstantno iste osobe. Možda samo vidim najbolje u ljudima, i želim da izvučem najbolje od njih, a možda samo i tražim izazove i nemoguće. Bilo je šta je bilo, poglavlje završeno, pouka izvučena. A ožiljci još uvek vidljivi, slabost prisutna. Ali ima vremena i najjača kost može da pukne, i isto tako da se zaceli. Ali od nas samih zavisi da li će biti ponovo u funkciji i da li će toliko ojačati da će moći dići i podneti jače terete nego što je do sad. Samo za kraj ostaje reći hvala i oprostiti. Hvala za sve pouke, i za sve ono što sam pored tebe naučila. Hvala za divne trenutke i smeh od koga boli stomak. Hvala za ponovo nađeno samopouzdanje, i za osmeh na licu. Hvala na divnom letu i večeri na mesečini, hvala i za svaku sitnicu koja je naš odnos učinila takvim kakvim jeste. Hvala i za trenutke kada sam se osećala bedno, jer sada znam šta više neću da dozvolim. Hvala za svaki poljubac, pogled i za svaku reč. Hvala za majcu, ružu i školjku. Najviše hvala za uspomene. Prošlo je kako je poršlo, dalje od toga se ne ide. Stalo je tu gde je. I za kraj ostaje samo da kažem da opraštam sve. I još jednom hvala.. Tvoja Mačkica 22.12.2011.

Sedela je devojka na klupi jednog maglovitog dana.. Sedela je u tišini tog trenutka, ogrnuta maglom svuda oko sebe koja ju je čuvala od neželjenih pogleda.. Koja ju je čuvala od stranaca koliko i od poznatih ljudi, a najviše od svega želela je da je sačuva od same sebe.. Magla se spustila toga dana kao da je nošena njenih raspoloženjem, mutna i gusta svuda oko sebe razdvajala je ljude, ne dozvoljavajući im da se vide uopšte. Postala je još jedna besplatna maska u ovom svetu maskiranih ljudi. Hladno joj nije bilo uopšte, ušuškana u svoj svet sećanja grejalo ju je sunce, a topao vetar mrsio kosu. Nije videla ništa oko sebe i činilo joj se kao da sanja san.. San koji je nekada bio stvarnost. Videla je vodu, videla je sunce, i ljude bez maski.. Ljude sa istinskom srećom na svom licu, a ne prekrivenom tamom u očima.. Gledala je talase, i ribe koje traže po neku mrvicu iz vode.. Gledala je svoje telo koje je svake sekunde na suncu bivalo sve crnje, i davalo još veću razliku predletnjem i ovom sada već posleletnjem telu.. Dani su se nizali, a njoj nikada nije bilo teže da ode kući.. Nikada joj dan nije delovao kraći, a sekunda brža.. Gledala je ljude oko sebe i pitala se o čemu li oni sada razmišljaju, da li je i njima sada u mislima njihova specifična osoba, da li i oni sada razmišljaju o nekome sa istim žarom kao i ona.. Da li su i oni suočeni sa sudbinom, i sada se pitaju šta im je ona sledeće donela? Možda i jesu.. Zvuk serene je trgao devojku, vratio ju je u stvarnost isto kao onog dana kada je videla tu sliku.. Pre toga sve je delovalo kao bajka, a ona kao princeza u njoj.. Nikako joj nije bilo jasno čime je ona zaslužila sve to.. Šta je to uradila da bi bila pored njega, da bi je on pogledao, a kamoli poljubio.. Osećala se kao glavna glumica u filmu, i jedno vreme je i to bila.. Dok se nije pojavio nastavak.. Pitala se samo šta je život, da li niz događaja koji traju u jednom određenom periodu pa se kasnije premeštaju na neki drugi? Da li se osobe samo stapaju u jedno u jednom delu putovanja života i ne postoji ona osoba koja bi tu mogla ostati do kraja? Kod nje nijedna osoba nije ostala dovoljno dugo da bi je mogla zavoleti.. Ona je volela mnogo, al nju niko.. Uvek je bivala ostavljana i uvek joj je pokazivano koliko malo vredi.. Koliko je dobra u jednom delu putovanja, ali da druga osoba odgovara ostatku.. Suze su joj se skotrljale niz lice, sakrivena i obavijena maglom dozvolila je sebi da plače, dozvolila je sebi da pusti napolje nakupljene emocije. Da isplače još jedan neuspeh, da isplače još jedno završeno putovanje, da isplače sva pitanja zbog čega, kako i zašto.. želela je novi početak, nešto što će joj pomoći da zaboravi staro, a kada je to konačno našla.. sada joj je potrebno nešto što će i ovo novo zameniti, ali najveće pitanje od svega je da li to nešto novo postoji? 21.11.2011. MG

Verovao je da su njegove oci ulaznica za svaka vrata.. Da ima reci za svakoga I da svaki karakter lako cita.. Da svakog moze da razume I da ga niko ne moze prevariti.. Sve dok nije sreo nju.. Primetio ju je odmah cim je usla u klub.. Smejuci se sa svojim drugaricama I drzeci se za ruke sa njima.. Istog trenutka je znao da nijedna u toj prostoriji ne moze ni da joj bude ravna da nijedna to nije.. Vec je u sebi smislio kako je osvaja I stavlja na svoju zamisljenu policu trofeja kao jos jednu recku.. Igrala je cele veceri ne obracajuci paznju ni na koga sem na korake koje pravi.. Njihala se u ritmu muzike kao da je ona pustena samo za nju.. pravila pokrete koji su mu mamili osmeh na lice koliko I cudjenje.. Nikada do sada nije video devojku koja je tako slobodno igrala, ali ipak tako senzualno I opustajuce da to uopste nije delovalo ni vulgarno, a ni napadno.. Samo omamljujuce, tako omamljujuce da nije mogao da prestane da je gleda.. A tek njene usne.. Male, nimalo posebne ali na njenom licu su delovale tako zavodljivo dok je izgovarala teks pesama sa takvom preciznoscu da mu uopste nije trebala muzika da bi znao kako idu.. Celo vece ju je posmatrao I cekao priliku kada ce uspeti da joj pridje.. Cekao je svoj momenat da zapocne igru.. Cekao je svoj trenutak.. Posmatrao je I vagao.. Nekoliko puta je cak uspeo I da joj uhvati pogled, ali mu se cinilo kao da on nije imao nikakvog efekta na nju.. Zabrinuo se, po prvI put se pitao sta je poslo po zlu.. Poceo je da krivi svetlo, jer verovatno ga je ono stavilo u los polozaj, a posle mu je bila kriva I majca za koju je mislio da mu ne istice toliko oci koliko bi trebalo.. Toliko je bio u cudu da je na kraju poceo da se okrece po kaficu I da gleda da li postoji mozda neko drugi ko bi joj mozda zaokupio paznju vise nego on.. Odahnuo je kada je shvatio da nema niikoga ko bi to mogao uciniti.. ` Pokusavao je celo vece da uhvati njen pogled ponovo ili barem trenutak kada je bila sama da barem progovori sa njom, ali to je delovalo kao nemoguca misija.. Sve vreme je bila pored drugarica, I nije delovala kao da ce skoro da ostane sama.. Posto je bivao sve vise I vise nervozan, poceo je da trazi sledecu zrtvu.. Vec poljuljanog samopouzdanja jedna zrtva je bila malo.. Pored njega je stojala devojka koja se vise druzila sa flasom nego sa bilo kim te veceri, delovala je kao lak plen I imao je osecaj da ce samo jedna lepa lazna rec I neki kompliment biti dovoljni da dobije ono sto hoce, a njena pripijena haljina je govorila isto to.. Kao sto je I mislio tako je I bilo, posle deset minuta razgovora bila je spremna da uradi sve sto joj je trazio.. Ali to je bilo to, previse lako dobijeno I nedovoljno izazova za njega.. samo se okrenuo I nastavio da trazi dalje.. Ova je gotova.. cak se I pitao da li mozda da izadje sa njom napolje I sebi obezbedi jos malo zabave? Ne, shvatio je.. Ima jos ovde posla.. Poceo je da gleda dalje.. Ocima koje su dosta videle I dosta toga prosle, posebno sto se tice devojaka.. Cak je znao I da prepozna one koje su lako dostupne, samo medalje oko vrata, a znao je I za one tesko dostupne koje je stavljao na policu, prave pehare.. Mnogima je odmah istog trenutka zaboravljao imena, a mnoga se nije ni trudio da pamti.. Uvek su sve one za njega bile duse I srca.. To je bilo dovoljno njima da cuju, a njemu samo olaksavalo posao.. Nekoliko imena su cak ostala I urezana, ona malo duza.. Ona koja nisu bila samo za jednu noc, ali malo je takvih I cak mogu stati na jednu ruku.. Pogledom je pretrazuivao prostoriju I nekako opet mu se u vidik uvukla misteriozna devojka. Posmatrao ju je opet, ovog puta onako detaljno, svaku sitnicu.. Posmatrao joj je bokove dok se njihala u ritmu muzike, taj sklad pokreta I izvajanost njenog tela.. Posmatrao je duge noge u stiklama, ne mnogo velikim ali dovoljnim da joj ucini nogu elegantnijom.. Suknju koja nije bila ni kratka kakva je bila kod prethodne devojke, ali ni duga da bi bila monahinja, onako normalne duzine da zagolica mastu, ali ipak da pokaze da ima I sta da zagolica.. Pogled mu se naglo zaustavio.. Okrenuo je glavu I nije hteo vise da gleda, jer sto je vise gledao sve mu je teze bilo.. Bila je okrenuta ledjima tako da iz te perspektive je video sve sto je mogao.. Pitao se da li ce da je sretne ponovo, da li ce mu se posreciti da je opet sretne ovde I da pokusa jos jednom.. Jer on ne gubi, a ako je potrebno sve ce uraditi samo da je uvrsti u svoju kolekciju.. A ni malo ne sumnja da to nikako nece biti lako… Nasao je novu devojku, neku koja bi je mogla zameniti veceras, jer je smatrao da ce ona sutra biti njegova.. Neku ofarbanu plavusu koja mu je od kako je usao slala signale.. prisao joj je samouveren kakav je uvek bio progovorio nekoliko reci.. Ona se samo nasmejala, ustala dotakla mu ruku I krenula ka WC-u, jasno mu dajuci do znanja sta hoce.. Samo se nasmejao I okrenuo.. Ne nije mu to potrebno veceras, ne zeli to.. Dzabe da ode sa njom do WC-a kada su mu jos uvek u mislima pokreti misteriozne devojke.. Besan se javio drugu da je ispred I da pusi cigaru.. Izasao je I zapahnuo ga je vetar za koji nije ni znao da je poceo da duva.. Pokusao je da upali cigaru I posle nekog vremena je I uspeo.. Sa prvim dimom podigao je I pogled I susreo se sa mesecom I zvezdanim nebom.. Zamislio je ovo vece na nekom drugom mestu, na nekoj plazi na moru.. Kako zagrljen seta sa nekom devojkom, ali vrlo brzo mu je ta slika isparili iz glave.. Ne, romantika vise nije dozvoljena.. ne zeli uopste vise I da pomisli na nju.. Ne bi ni primetio da je neko tu dok mu se neki zenski glas nije obratio.. ‘’Mozes li molim te da se pomeris malo dim pravo ide na mene?’’, okrenuo se sa spremnim odgovorom, hteo je da obrusi da se onda pomeri ako joj smeta, ali zastao je u mestu kada je shvatio ko je tu.. Misteriozna devojka.. Sa sve svojim smedjim okicama, za koje se pitao cele veceri koje su boje.. Smedje oci mu nikada nisu bile zanimljive niti intrigantne, ali u ovom momentu su postale veoma zanimljive.. Pitao se sta da uradi u tom trenutku, da se samo pomeri I da joj moc ili da ostane tu I kaze joj da se ona pomeri.. resio je ugasi cigaretu.. 05,10,2011, MG

Autobusi prolaze, menjaju se i na svakih nekoliko minuta neki novi kreće, neki novi polazi u neko novo mesto, u neki novi grad, noseći sa sobom ljude, i sa njima njihov prtljag,u kome poneki ostavljaju za sobom ono što žele da zaborave, a poneki samo nose sa sobom ono što vole, dok drugi nose prazne torbe nadajući se da će ih napuniti nečim. Ja samo sedim ovde i posmatram ih, mladi, stari, sa ukusom, bez ukusa, sa različitim stilovima oblačenja, neki sa pirsingom i golim stomacima, neki sa rolkama i dugačkim suknjama, neki tužni, neki srećni, neki pomalo zbunjeni, neki začuđeni, neki plaču, neki se smeju, a neki samo uzdišu nemoćni da bilo šta drugo urade. Gledam porodice koje se grle, gledam nestašnu decu, gledam samca koji sedi zadubljen u novine, čoveka koji je možda nekom deka, posmatram trudnicu koja sa ljubavlju mazi svoj stomak, skitnuci koja traži da mu udele neku paru, gledam dete kako plače nad prosutim kokicama, ženu koja iznervirano traži svoju kartu, jedan par kako se ljubi, jednu devojku kako se svađa sa nekim preko telefona, jednog dečka kako sa napetim izrazom na licu pokušava da shvati nešto što mu je zapisano u svesci. Vetar duva noseći razne mirise, sa njima i razne zvukove. Zvukove grada, zvukove automobila, plača, pevanja, zvukove najavljivanja vožnje, smeh. Osećam mirise hrane, cveća iz obližnje cvećare. I tako se osećam živom, kao da pripadam ovom gradu, kao da sam deo njega, kao da sam i ja ovaj papir koji leži na ulici, ova cigla što se nalazi na zgradi, ovaj telefon u govornici, i ova sijalica na stanici, kao da sam ja jedan deo grada koji je sada njemu podčinjen i koji njemu pripada nemoćan da bilo gde pobegne. Autobusi se smenjuju i prolaze, a ja sedim ovde i posmatram ih posmatram ih i iščekujem, iščekujm da vidim to lice, to lice koje čekam ovde poslednjih pet godina, to lice koje se nadam da ću ugledati kako izlazi iz autobusa, koje mi trči u susret i ljubi me, grli me i vrti u krug. Koje mi šapuće da sam mu jedna jedina, i da ne postoji ni jedna druga. Sedim ovde i iskrivljujm vrat, autobus staje, vrata se otvaraju, a ja čekam iščekujem, tražim i očekujem, ali ništa i dalje nema, pokunjeno spuštam glavu i uzdišem, vadim iz torbe kalendar i sa uzdahom prežvrljavam još jedan dan, još jedan dan koji je prošao, još jedan dan koji sam izgubila, još jedan u nizu od već pet godina, ali ne posustajem, ne odustajem, jer je možda baš sutra taj dan kada će se vratiti.Ustajem i sa poslednjom nadom bacam pogled na autobus. Videvši da nema nikoga skrećem pogled i odlazim, okrećem mu leđa i nestajem. Autobus se okreće i odlazi u garažu, a iza njega stoji čovek, nečiji muž, traži nekoga gleda levo desno i očekuje. Sa nadom gleda okolo ne bi li video onu koja mu je jedna jedina, onu koju bi sačekao sa raširenim rukama, poljubio je i vrteo je u krug, onu kojoj bi šapnuo da mu je jedna jedina i da mu ni jedna druga nije potrebna. Gleda okreće se, ali nje nema. I sa uzdahom cepa poslednje pismo od nje. Napisano pre pet godina, okreće se i odlazi do šaltera, kupujući novu kartu krećući dalje, i sedajući u novi autobus koji kreće. Seda do prozora i posmatra taj grad koji mu je nekad bio dom, taj papir na ulici, ciglu na zgradi, telefon u govornici i sijalicu na stanici, i pita se da da li će ikada više videti to lice. I na trenutak pre nego što je zaspao, u poslednjem pogledu mu se učinilo da baš na tom semaforu gde stoji autobus stoji ona, njegova draga. Odmahnuo je glavom, zatvorio oči i nastavio da spava pomislivši da ponekad usnimo ono što želimo na javi. Ona je stojala na semaforu gledajući kako automobili prolaze, i po neki autobus, pogledavši ka njemu, učinilo joj se da je videla to lice tako joj dobro poznato i posle svih tih godina. Zeleno se upalilo i ona je prešla ulicu, pomislivši da ponekad umislimo ono što najviše želimo da se desi. 26.09.2010. MG

Knjiga koja je ostavila veoma jak utisak na mene.. I najlepše rečenice iz nje.. Možda ih ima malo više ali je svaka posebna na svoj način.. Možda neko posle čitanja ovih citata uzme knjigu da je pročita, a neko možda samo pronađe sebe u ovim rečenicama, dok će neko možda ko je već pročitao ovu knjigu ostaviti komentar o svojim utiscima.. Moji su odlični.. • Svaka nesreća napada lakoverne iz zasede, često, žestoko, baš kao i ljubav. • Isto kao trenutak između sna i jave, kada je sve tako nadrealno lepo i ništa nije telesno. Baš kao lebdenje prema savršenosti. • Na svega nekoliko kratkih i milih momenata mogao sam i da čujem, i da osetim miris, i da mislim, i dalje da pamtim, ali ništa da ne osećam. Što li ovo više ne boli? • Najteža stvar u vezi s pisanjem nije, kako sad otkrivam, samo sricanje rečenica. Više se radi o tome šta ubaciti i gde, a šta izbaciti. • Jedini način da ne propadnem u ovako usranom svetu bio je da maštam o boljem, pa sam čitao sve što mi je palo pod ruku. • Sanjao sam skulpturove ruke kako pomahnitalo klešu kamen. Sanjao sam upaljene strele kako naviru s neba. Sanjao sam vatrenu kišu. Sanjao sam staklo koje se rasršuje na sve strane. Sanjao sam bunovnog anđela zamrznutog u vodi. • Nikada ne znate šta je dosta dok ne saznate šta je više nego dosta. • Srcepaćujuća priča o ljudskoj pobedi: odlučnost, ljubav porodice i prijatelja i pozitivno razmišljanje! • Hoćemo da ščepamo tu lepotu, da čvrsto držimo našim pohlepnim rukama, da dobro i izistinski gospodarimo njome, da bude naša u celini. • Zastava poraza sažaljivo je pala, i u ovom činu gubitak i nije tako loš. Poraz sam po sebi znači biti poražen od samrtnog zagrljaja, a pobeda proždire smrt. • Oči me takođe teraju da se zbunim. Gorele su kao zelena srca onih koji se vole, a koji optužuju jedno drugo u ponoć. • Izraz lica bio mu je i sladak i tužan, čak, nekako, vrlo ljudski, kao nekog jadnika koji je proveo ceo svoj život zapadajući iz jedna male nedaće u drugu, sve dok ga nagomilane posledice svega nisu slomile pod teretom reči koje više nije bo u stanju da izgovara. • Izvesno je zato što je nemoguće. • Leđa joj uzdrhtaše, isto kao i moje srce. • Sve gori ako je plamen dovoljno jak. Svet nije ništa do sud za topljenje. • Ako je bila u stanju da me prihvati ovakvog kakav sam sada, verovatno je to zbog toga što nije imala sa čim da me poredi. • Nekog koga su premlatili za nauk može da se izmeša u gomili, ali ja ću uvek ostati kao nadgrobni spomenik, spaljen pesnicom ljudskog roda, što čini da se osećam kao pobednik u takmičenju koje, zapravo, ni ne postoji. • Bili su srećni. Ona je bila nežna. On odan. Šta još da ti kažem? • Umro je kao što je i živeo: u ljubavi. • Nekad sam znao da hodam u svom starom telu, a sada ću da naučim kako da hodam u novom, treba da se usresredim na prve korake, pre nego na put u celini. • Tvoja sudbina je u tvojim rukama. • Bojiš se, i ja te razumem. Znam da je teško, jer ti hoćeš da vidiš kraj, ali još ne vidiš ni početak. • Samo ako ne budeš ništa radio dokazaćeš mi ljubav. • Što je bilo dobro može biti još bolje, a što je bolje, može da postane najbolje. • Ono što je bolno, izoštrava nam ljubav. • Uvek mi se dešava da jučerašnje platno prepljavam današnjim kistom i pokrivam stvari koje me ispunjavaju kajanjem. • Jednog dana, moraćeš da naučiš da su ti velika usta ulazna vrata za svaku nesreću. • Ničega nije bilo. Samo beskrajno, usamljeno vodeno prostranstvo. Kao da je okean uklnonio sve tragove njegovog postojanja. • Skakaćete od sreće što ste uopšte živi, pa ćete onda padati tako nisko da ćete poželeti da ste mrtvi Tek ćete početi da mislite da ste prihvaćeni takvi kakvi se, samo i to se menja. Jer to što ste vi nije stalno. • Uloviš ženu tek tako, ni ne znaš šta si to uradio da bi je zaslužio. Samo se nadaš da se ne osvesti, pa se predomisli. • Veze se rastaju, to im je u prirodi. Svi smo to videli hiljadu puta, čak i kod paravo koji su bili ubeđeni ''da će uspeti''. • Ljubav je osteljiva stvar, koji treba razmaziti i zaštititi. Ljubav nije stamena i ljubav nije istrajna. Ljubav se ruši pod nekoliko grubih reči, ili se razbacuje po prostoru iz ruke pune nemara. • Samo čovek koji ne može a podnese stvaran svet oko sebe stvarao bi drugi u kojem bi se krio. • Teško je reći da li su bili uhićeni ili melanholični, prestravljeni ili nustrašivi, duševni ili bezdušni; možda još nisu poznavalai sami sebe. • Čim čovek počne da drži nečiju stranu u ratu, već je odabrao pogrešnu. • Najbolji ratnici znaju koje bitke ne treba vojevati. • Ako budeš pažljivo slušao vetar, moći ćeš da me čuješ kako šapućem svoju ljubav prema tebi. • ''Gotovo nemoguće'' nije isto što i ''Sasvim nemoguće''. • Sujeta je veliki pkretač i prevarant, a zamisao da se ostavi za sobom večna baština može da podstakne čak i najopreznije biće da postupa nepromišljeno. • Verovanje u bolju budućnos zadivljujuć je dar. • Moja anonimnost je zauvek izgubljena, jer sada sam izvanredan, u najbukvalnijem smislu te reči. • Kao i u svakom dobrom hororu, ono što morate da zamislite strašnije je od onog što zapravi vidite. • Kazna za svakog grešnika odgovara njegovom grehu. • Nedostatak dokaza nije dokaz nedostataka. • U to vreme nisam razumeo zašto sam se osećao baš tako, ali tokom meseci koji su prolazili sve više sam dolazio do spoznaje da to nije bilo zato što su mi se prsti prvi put susreli s njenim telom, već zbog toga što su se vratili na poznato mesto. • Zato sam se osećao ne kao da ležim pored osobe, već pored uspomene na osobu, ali istovremeno ta uspomena podvrgavala se preobražaju u nešto čak manje materijalno. • Kako si mogao da izbegneš prošlost koja je bila tako odlučna da te natera da platiš? • Uvek je zanimljivo slušati kako tvrde Pazar oni koji nemaju ništa da ponude. • Tek kada sam postao fizički odvratan, uspeo sam da sagledam mogućnosti koje pruža srce. • Nisam junak u duši i nikad to neću biti, ali bolji sam nego što sam bio. Ili, barem, tao govorim sebi; a za sada, to je dovoljno. • Kako se usuđuješ da misliš da poznaješ moje srce, kada ne razumeš čak ni svoje? • Svako ko misli da može da opiše ljubav, ne razume ništa od toga. • Ljubav je čin koji moraš neprekidno da ponavljaš. • Naučio sam da nije bitno koliko brzo se krećete ako nikuda ne stižete. • Pakao je izbor. • Ništa ne ide lako. • Da bih joj sve svoje vreme koje sam imao na raspolaganju, bez žurbe. • Slušaš svoje misli, a ućutkuješ sve ostalo. • Srce ti je uvek bilo nezavisno, tvoj nauzvišeniji i najprokletiji dar. • Naučila si da daješ srce nekom odveć celo, ali nisi naučila da deliš srce i drugima pored sebe i nekoga. • Bio je to delimičan povratak u život koji sam vodila pre nego što sam upoznala tebe, ali tvoja ljubav suviše me je promenila da bih mogla sasvim da vratim ono što sam nekad bila. • Svaki dan, suočavam se sa ovom činjenicom nekoliko trenutaka, ali toliko mogu da izdržim. Ponekad čak pokušavam da to napišem pre nego što mi izmakne, ali obično ruka počne da se trese pre nego što uspem da izbacim reči. • Svačija prošlost, nije ništa više nego skup uspomena koje odaberemo da se sećamo. • Ožiljci nas čine onima što jesmo. • Ja sam više od svojih ožiljaka. • Svakog Velikog petka, te utvrđene ali uvek promenljive godišnjice moje nesreće, odlazim na potok koji mi je spasao život, pa palim još jednu sveću. Zahvaljujem dvema činjenicama: što sam za godinu stariji i što sam godinu bliže smrti. I za kraj ostaje rečenica koja je obeležila ovu knjigu.. • Sa svakim parčetom kamena koji otpada sa mene, čujem glas Marijane Engel. Volim te. Aišiteru. Ego amo te. Ti amo. Jeh elska tih. Ih libe dih. To se prenosi kroz vreme, dopire do mene na svakom jeziku ovog sveta, i zvuči kao čista ljubav.

Od 1. juna ja učim svaki dan po malo.. Preslišavam se, učim nove rečenice.. Očekivala sam taj prijemni dosta dugo.. Marljivo se spremala za njega.. Dala skoro sve od sebe.. Spremila sam se odlicno.. Ne baš 100%, ali 95% jesam..

Došao je i taj dan.. 29-ti jun.. Prethodni dan knjigu nisam uzela u ruke, ništa nisam pogledala iz straha da mi se ne pomeša sve.. Ceo dan sam provela na netu, i gledala sam serije, spavala i čitala knjige.. Veče pred prijemni spavala sam kod RiaMa-e, zajedno smo se suočile sa tim nama veoma bitnim danom.. I ona će kao i ja da konkuriše samo na Ekonomskom fakultetu u Bg-u.. Ovo nam je jedan od najvažnijih dana što se tiče naše budućnosti.. Krenule smo ranije iz našeg grada čisto da budemo sigurne da ne zakasnimo na prijemni..

U busu smo srele još neke devojke koje upisuju isto što i mi.. One ponele neke silne hartije, knjige i ostale skripte da uče iz njih.. A nas dve.. Paa nas dve smo ponele.. Hmm.. Ljubavni horoskop.. I slatko se ismejale predstojećem periodu.. Knjige nismo ponele.. Samo papirić sa brojem i to je to.. Stavili su nas u različite hale, tako da nikakvih dogovora nije moglo ni da bude...

Imala sam malu tremu, ali ne zato što sam se plašila da nešto neću da znam, nego zato što sam shvatila kolika je konkurencija.. Ja sa 39.04 poena bila sam po uspehu 357 na listi.. Što je mnogo mnogo je, a na budžet primaju 570.. Što znači perfekcija potrebna na prijemnom da bih upala..

Završilo kako se završilo.. Izašla sam užasnuta.. Nisam bila sigurna da li sam dala tačan odgovor na jedno 9 pitanja, što je mnogo mnogo je.. Posle provere sa njom malo mi je bilo lakše.. Ali nedovoljno da mi srce ne lupa sledećih dva dana dok sam iščekivala rezultate..

Danas su izašli, a ja nisam smela da ih pogledam.. naterala sam mlađu sestru da pogleda umesto mene.. Dok sam žmurila i čekala da mi kaže rezultat kroz glavu su mi prolazile svakakve slike.. Moje učenje poslednjih dana, moji tako brižljivo sklopljeni planovi sa RiaMa-om o našem budućem životu u Bg-u kao cimerke.. Lupanje srca toliko jako kao nikada do sada..

Uhh koje olakšanje sam osetila kada sam podigla pogled i videla da sam 216, i da sam uspela da upišem budžet, da sam još jednom pokazala da mogu da ispunim svoj cilj i da uspem ono što želim.. Još sam srećnija bila kada sam videla da je i RiaMa upala isto.. Skakala sam po sobi, i odmah uzela telefon da svima javim.. Ipak je ovo moj trenutak slave. . :DDD

Неки се могу запитати због чега сам баш изабрала да пишем Хазарски речник Милорада Павића. Зашто баш то компликовано и замршено дело, у којем и после неколико читања опет проналазиш нешто што ниси пре.

            Пре свега изабрала сам ово дело јер је дело нашег писца, писца који долази из нашег краја и са којим сам, ако не по нечему више, барем сродна по језику. Његове речи ми се не морају преводити, читам их онако како их је он замислио у својој глави, онако како их је он пренео на свој папир, а касније и  укоричио у једно од многих издања ове књиге. Изабрала сам ову књигу не зато што га је прославила, не зато што је преведена на многе језике широм света, не зато што је обимна и има о чему да се пише – мој разлог је много једноставнији: ја сам се књигом одушевила. Одушевила сам се њеном композицијом, њеним ликовима и њеном радњом. Цео састав књиге ми је толико фасцинантан и стран, јер никада до сада нисам се сусрела са једном књигом која ми је омогућавала да је читам како хоћу, која ми је деловала тако једноставна за читање, а ипак је у себи скривала много веће ствари. Никад се нисам сусрела са једном књигом која ме је толико бунила, али и ипак на крају дала тако једноставно решење, која ме је водила кроз њене странице онако како је она желела и ако сам ја сама изабрала свој пут. Ово је књига која ме је натерала на размишљање и откривање ствари.

            Многе мистерије су преплетене у овој књизи, многе су нам познате и лако их откривамо, док су многе много више скривене и до њих је много теже доћи и многи их можда ни неће открити. Тако је у животу, неке ствари видимо и одмах су нам уочљиве и са њима лако можемо да се водимо, док су друге углавном скивене и морамо се мало више потрудити да би смо их сазнали. Књига нам, и ако прича о народу који је изгубљен и који је нестао у времену које је прошло, ипак на неки начин говори и о нама самима, о нашим тренутним животима и о ситуацијама у којима се и ми данас можемо наћи. Помоћу пуно метафоре и пуно легенди и митова, Павић покушава да нам приближи и каже оно што се и дан данас дешава, само што то нису више митови и легенде – ово је стварност. Покушава да нам каже колико је нешто много тешко видети и много тешко пронаћи, али да ако се има истрајности и истраје се до краја даће нам врло лако и једноставно решење. Баш као и у његовој књизи, ми сами бирамо путеве којим ћемо да се водимо кроз живот, али крај нам је увек свима исти.   

            Колико сам одушевљена овом књигом, толико се дивим човеку који је њене странице исписао. Павић је представио и подигао српску књижевност на виши и бољи ниво, колико у Европи, толико и у свету. Павић је успео да напише књигу која се може читати како год нас машта одвела, која ће нам дати све потребне информације, али нам сама неће сервирати решење, него се ми сами морамо потрудити да га пронађемо. Написао је књигу која је састављена са незамисливо много маште и са незамисливо много података, да ме на крају тера да се питам да ли је то он сам успео да састави – да је тако напише да на крају свака реч, сваки знак интерпукције и свако слово има своје значење и да стоји баш тамо где би требало да се налази, дајући нам још неки скривени смисао који до сада нисмо видели.

            Још један разлог зашто сам баш ову тему изабрала за свој рад је зато што сам желела да још више сазнам о овом делу. Хтела сам да пронађем људе и прочитам њихове критике да видим да ли су они доживели ово дело као што сам ја. Хтела сам да упоредим своје мишљење са њиховима, да се похвалим коју сам још тајну пронашла и да видим да ли су они исто то пронашли. Исто тако сам желела да нађем баш ту разлику коју је сам Павић напоменуо да постоји и сматрала сам да ћу поновним читањем књиге, али овог пута мушке верзије успети да је пронађем. Нисам имала много среће, али сам пронашла људе који су или успели да је нађу или су и сами чули од неког. Такође сам хтела и да сазнам нешто више о писцу који је створио ово дело, да сазнам где је живео, са ким је проводио време, одакле му сва ова инспирација коју нико до сада није имао. Желела сам да пронађем још неко његово дело које ће ме исто тако оборити са ногу као што је и ово.

            Уз много истраживања и много читања док сам писала ово дело ни у једном тренутку нисам осетила умор, осетила засићење или досаду, јер сваким новим прочитаним словом и сваким написаним ја сам на неки начин градила себе као што сам и градила ово дело. Сваким новим открићем осећала сам усхићење и жељу да што пре ставим то на папир и поделим са свима осталима, тако да овај рад за мене није био само школски рад, који треба да испуним да бих могла да кренем на следећи ниво школовања, није био рад само да бих добила одличну оцену, него је то за мене био рад који ми је на неки начин помогао да пронађем себе и да сазрем много више него што сам на почетку уопште очекивала да ћу моћи.

Maturski rad iz srpskog jezika..  Zakljucak..

Neverovatno je to koliko mi se ponekad uvučeš u misli i odbijaš da odeš iz njih.. Dođeš tako ne nenajavljeno.. Taman kada pomislim da je sve gotovo i da konačno mogu da nastavm dalje nešto se desi, nešto što sve promeni i sve ponovo vrati na početak.. Početak na kome se sećam svake tvoje reči, svakog tvog osmeha i svake šale kojoj smo se zajedno smejali.. Ponekad kada mi se čini da je sve u redu i da ponovo mogu da se smejem, a da stvarno mislim to, a ne da bih odglumila neku svoju ulogu, ponovo se pojaviš.. Onako tih i neprimetan se ponovo uvučeš u moje misli, bilo da si donet nekom pesmom, nekom rečju ili samo pokretom.. Onda opet iznova kreće sve, ponovo mi se sećanja vraćaju i ponovo se javi ona ista bol za koju sam mislila da je davno nestala.. Ponekad se zapitam šta si mi to toliko napravio da posle tebe ni jedan ne deluje tako stvaran i tako odgovarajući.. Čime si me to zarobio da sada više ni jedan nije dovoljno dobar, ne ne kažem da si ti najbolji, daleko od toga.. Ti si onaj koji to najmanje zaslužuje, pa zašto si onda i dalje prvi, i zašto si i dalje onaj koji me navodi da barem jednu noć u nedelji zaspim u suzama, onaj koji mi se uvuče u misli mnogo češće nego što bih to htela.. Možda kada bi sebe ubedila da si bio san, uspem nekako da nastavim daje.. Ako sebe ubedim da sam i dalje u krevetu i da sanjam san koji je tako živ da mi se čini da je stvaran život.. Možda jedino tako uspem i jednostavno se samo probudim,  i nastavim dalje, malo pod utiskom sna, ali samo tog dana.. Samo do te noći kada ću sledeći odsanjati i zaboraviti na prošli..

                                                                                                   MG 27.05.2011.

                                                           

Još jedno poglavlje mog života je završeno.. Neko je rekao da je ovo najveća prekretnica u mom životu, mesto gde mi se otvaraju mnogi putevi, i da sada treba da odaberem onaj kojim ću koračati u daljem životu. Ali ja se nešto i ne osećam spremnom da načinim taj korak.. Nekako sam mislila da ću se osećati odraslije, zrelije ili možda malo više ozbiljnije kada bude došao trenutak da napravim taj izbor..

            Na kraju osnovne škole su nam isto pričali, kako nam je još jedno razdoblje našeg života gotovo i da nam se otvaraju vrata ka novom.. Tada je bilo mnogo lakše, imao si još jednu priliku da popraviš stvar ako si pogrešno izabrao.. Imao si popravni.. Ali sada.. Sada je sve drugačije, a samim tim i teže..

            Sedim sad ovde za kompom i tek sada počinjem da shvatam da je stvarno kraj.. Prethodna noć će ostati nezaboravna i veoma upamćenja u mom srcu.. Nikada mi brže nije prošla neka noć i tako brzo svanulo jutro.. Kao da je malo pre bilo kada sam sređivala frizuru ili oblačila haljinu sa takvom pažnjom da nešto slučajno ne poremetim.. A tek šminkanje i silno slikanje, bilo kući bilo u Kumu.. Mada će sve slike biti iste.. I kod svakog po dve kopije istih, ali dobroo bitno je da si se slikao..

I dalje ne mogu da verujm da nećemo opet sesti u one klupe koje smo zajedno delili četiri duge godine, i da nećemo slušati predavanja bilo da su zanimljiva ili dosadna.. da nam razredna neće zameniti razredni čas za fiziku, ili da Stanka neće da pita jer neko spreman da odgovara.. Da Pajče neće da kaže ajde svi na oblačenje ili nas Hatidža pustiti ranije sa časa.. Da profesorka informatike neće više reći Ćutii ili Berićka održati neku priču iz svog života..

            Ehh toliko uspomena i toliko sitnica za popamtiti.. Toliko koraka zajedno načinjenih.. Noći provedenih u piću, ekskurzija u opijanju i druženju.. Žurki u igranju i pevanju.. Časova provedenih u bežanju i raznih izgovora bilo izmišljenih bilo istinitih.. Koliko svađa i svađica, koliko tajni sačuvanih i onih koje nisu, koliko ljubavi rođenih, koliko novih prijatelja pronađenih, i nekoliko izgubljenih.. I sve to za samo četiri godine..

            Vreme brzo prolazi kada se lepo provodiš, zato ja ne znam kada su proletele ove godine.. Kao da je juče bio početak, a evo nas sada na samom kraju.. I ono što nam ostaje je samo jedno obećanje koje znači nije kraj.. a skoro smo svi svesni toga da verovatno nećemo to obećanje ispuniti.. Ali da ćemo uspomene zadržati i pričati ih svojoj deci...

            Volim vas sve.. Vasa Gawrićka.. :***** <3 <3

                                                                                             24.05.2011.

Život se u samo jednom danu može promeniti tako da se na kraju zapitaš kako si mogao pre da živiš bez toga. Promeniš se i odjednom nisi više ista osoba, više nisi onaj devojčurak koji ne zna ko je, koji ne može pronaći sebe jer neki delovi stalno izmiču, neki delovi kojih se ne možeš da se setiš. Na kraju ih možda i sastaviš možda ih prilepiš lepkom, ali oni će uvek biti ranjivi na jače udarce.

            Tog dana sam se vraćala kući, zamišljena zbog loše ocene iz italijanskog jezika, razmišljala kako da je popravim. Padao je sneg sve je bilo zaleđeno, ulice, putevi, pa čak i moja kosa. Odjednom sam čula škripu kočnica i to je poslednje čega se sećam, ali nažalost ne i jedino.

            Ležim u bolničkom krevetu i slušam šta lekar govori mojim roditeljima. ''Možda  vas se neće sećati, možda se neće sećati ničega, to zavisi samo od nje. Neke delove, one najbolnije iz života će najverovatnije potisnuti, zaboraviti i može se desiti da se nekih ljudi ne seća.''

            Molim? Da se ne sećam mojih roditelja, šta oni misle da je njih tako lako zaboraviti? Tako lako izbrisati iz sećanja kao da nisu ni postojali? Za šta me smatra ovaj doktor? Nastavila sam da slušam. ''To je bio težak udarac glava će joj biti zavijena nekoliko dana i pošto se probudi. Nemojte da gubite nadu, trebalo bi uskoro da izađe iz kome, ipak je prošlo tri nedelje.''

            Tri nedelje? Nemoguće, mislim da je krajnje vreme da im se javim. Pokušavam nešto da kažem, ali ne uspevam, glasa nema. U pokušaju da dohvatim vrat obaram vazu i ona pada na pod i prelepe ruže polomljene i isikidane leže dole u vodi zajedno sa njom.

            Oni dolaze, moji roditelji, gledaju me, iščekuju. Smešim im se. '' Znam vas, znam ko ste, moji roditelji.'' Srećni i zadovoljni grle me. Dokotor polako izlazi napolje.

            Posle tri meseca oporavka evo me opet tu, opet pred ulazom u školu, treba da uđem unutra, ali ne smem, plašim se koga ću se sećati, koga ne. Da li ću gradivo znati i gde se koja učionica nalazi? Ona je tu, Ona je sa mnom, moja najbolja drugarica, Ona koje sam se setila i to odmah bez razmišljanja. Hrabri me, bodri me i ulazim unutra.

            Prilazi mi neko, neko zgodan, neko neodoljivo lep, neko koga ne znam. Ko je on? Novi učenik škole? Doselio se skoro u grad? Ali kako nisam čula za to? Ona mi steže šaku, pitam se zašto? Kao da mi daje neki znak. Koji ja ne razumem.

            Pruža mi ruku da se pozdravi, a ja, misleći da želi da se upozna sa mnom, izgovaram moje ime. Ukočio se, pogledao u nju pa opet u mene. Ona mu je odmahnula glavom i samo slegla ramenima. Ovu razmenu pokreta uopšte nisam razumela, nisam se ni trudila. Gledala sam njega, njegovo lice, sa onim detinjim interesovanje, kada proučava novu stvar. Toliko sam bila zaslepljena da nisam videla nju kako mu pokazuje da ćuti, da ništa ne kaže.

            Brzo se povratio i rekao mi je svoje ime. Od tada bio je svakodnevno sa mnom, pričao mi čime se bavi, šta voli u životu, sa kim živi, ali je meni sve to bilo strano. Pratio me je do kuće i ako mu nije bilo usput, donosio mi je svai dan po neku sitnicu, bilo to žvaka, bombona ili poneki cvet. Možda nisam ni želela da vidim, a možda nisam ni primetila, poglede drugih, njihova gurkanja kada prođemo pored njih i šaputanja iza leđa.

            Prolazili su dani, meni toliko brzo i toliko lepo, da sam želela da stavim ''stop'', da zaustavim vreme da ne teče više. Izašli smo nekoliko puta, onako drugarski prošetali gradom, popili piće, išli na picu. Ništa ozbiljno, ali moglo bi da bude.

            Te večeri kod nje na rođendanu, sedam meseci posle moje nesreće bio je i on. Sredila sam se, tj, Ona me je sredila, nikada nisam bila neki tip osobe za sređivanje. Obukla sam haljinu, baletanke i osećala sam se kao princeza.

            Došao je i on. Prelep kao i uvek, sređen i uglađen. Pozvao me je da prošetamo, napolje, u njenu baštu. Prihvatila sam, ali odgovorila da moram prvo da odem do toaleta. Nisam bila kod nje u kući od kada se desila nesreća, ali sam se sećala svakog dela kuće sem kupatila, tada nikako nisam mogla da se setim gde je. Upitala sam gde je i otišla.

            Otvorila sam vrata i vrisnula. Kao u nekom filmu sve mi se vratilo. On, On koji uopšte nije nepoznat koga sam dobro i to vrlo dobro znala i pre, čak sam i bila sa njim. On je na istoj ovoj žurci pre samo godinu dana prevario mene u istom onom kupatilu sa nekom nepoznatom devojkom. Vratilo mi se sve, moja patnja posle toga, moja depresija. Moje loše ocene, moja loša ocena  iz italijanskog je bila zbog njega, zbog njega nisam mogla da učim. On, On koga sam toliko volela, vratio mi je takvom merom. A što je najgore, poricao je sve, krivio je tu devojku, a ne sebe.

            Došli su svi, čuli su vrisak i videli mene uplakanu, opitali su se šta se desilo. Istrčala sam napolje. On me je nasmejan čekao sa ružom u ruci. Kada me je video uozbiljio se i pitao me da li sam dobro. Udarila sam mu šamar i rekla: ''Skote jedan, gadiš mi se! Svega sam se setila! Šta si hteo da postigneš, hteo si opet da me nasamariš, da me opet prevariš kao pre godinu dana. Zbogom!!'' Otišla sam nedozvolivši mu da bilo šta kaže.

            Opet sam tugovala, i opet patila, ali ovoga puta je bilo drugačije. Ovoga puta on me nije samo povredio, ovoga puta me je na neki način oporavio. I iskreno mislim da treba da mu pružim šansu da budemo prijatelji jer on je ipak bio tu, kraj nas, tu, kraj mene kada mi je bilo najpotrebnije.

                                                                        MG

 

Treći školki pismeni zadatak iz srpskog jezika i književnosti

Rađen: 19.02.2010.

 

Nekada se dese neki trenuci koji nam se zauvek zadržavaju u sećanju i kojih se i posle toliko godina sećaš toliko živo da imaš osećaj kao da sve to proživljavaš opet. Kao da ponovo čuješ te reči, osećaš taj vazduh i gledaš sve to.

            Kao da ponovo sve to vidim i ako gledam sada očima zrele žene, žene koja je dosta toga prošla i videla, ipak i dalje sve to ostavlja isti osećaj kod mene, budi ista osećanja kao i tada, kada sam bila na prelazu između devojke i žene. Ti dani, dani sreće i nemoguće radosti. Dani koji se se nizali jedni za drugim, ali uvek ispunjeni nekim lepim događajem koji je mnogo teško zaboraviti. I dalje se sećam tog pogleda , očiju koje su me gledale kao da mogu da prodru u samu moju dušu i pročitaju o čemu mislim, čemu se nadam i šta želim. Očiju koje su mi govorile o hiljadu neizgovorenih reči, i pored kojih se nikada nisam osećala ni manje vredna, ni usamljena, čak šta više oči koje su me gledale sa mnogo više pažnje i mnogo više ljubavi nego što sam ja uopšte i zasluživala.

            Sve je počelo tog leta, tog sunčanog dana koji uopšte nije nagoveštavao da će biti po bilo čemu drugačiji od bilo kog drugog predhodnog. Nisam ni sanjala koliko će taj jedan dan ostati urezan u mom sećanju. Sedela sam na pesku zadubljena u misli kojih danas ne sećam baš najbolje, ali to su bile misli osamnaestogodišnjakinje tako da se samo može pretostaviti o čemu sam mislila.. Iz tog sanjarenja prekinuo me je talas koji je tako daleko došao da je uspeo da mi pokvasi noge. Ustala sa i počela da skupljam stvari želeći da što pre stignem kući gde me je čekala spremljena večera i do pola pročitana knjiga. Još od kada sam mala bila leta sam provodila na ovom predivnom mestu. Mesece i mesece kupanja, sunčanja i uživanja obeležilo je ovo mesto, ali i dalje ne prođe dan, a da ne pogledam zalazak sunca koji me i posle svakog gledanja ostavlja bez daha kao da ga prvi put gledam. Kao i uvek, sunce se polako spuštalo na morskom horizontu, a ja sam kao opčinjena posmatrala galebove kako na narandžastom svetlu poslednji put pokušavaju da ulove neki plen. Posmatrala sam poneke zalutale plivače koji su još uvek ostali u vodi i sekli je svojim pokretima. Možda da je bio neki drugi dan ne bih primetila toj jednog plivača, možda da je bilo neko drugo vreme on mi ne bi zapao za oko, možda da sam bila starija ili mlađa on mi se ne bi svideo, ali baš tada u tom trenutku sve su se kockice sklopile baš onako kako je trebalo. Videla sam ga i on je video mene.

            Kako su dani prolazili, a ja ih sve više provodila na plaži naša viđenja su postajala češća, a naši su se pogledi više zadržavali jedni na drugima. Polako su počela prva javljanja, pa kasnije i prvi razgovori dok nije došlo do toga da nije prošao ni jedan jedini dan, a da mi nismo proveli zajedno razgovarajući o nekim samo nama bitnim i zanimljivim temama. Nikada mi leto brže nije prošlo i nikada nisam više žalila što je kraj tako blizu. Ubrzo smo postali par, a naša viđenja su sa dva sata dnevno prerasla u celodnevno uživanje, gde nam je čak i na rastanku uveče bilo krivo što se mora otići kući. Dani se prolazili mnogo brže nego što je iko od nas dvoje to želeo. Želeli smo da zarobimo vreme i ostanemo u tom trenutku dok nam ne dosadi, a to je tada značilo nikad, U očima jedne osamnaestogodišnjakinje to vreme se činilo kao bajka, ta ljubav se činila večna, a on kao princ na belom konju.

            Došao je i dan rastanka na kome niko nije znao šta da kaže, na kome niko nije znao kako da postupi ili reaguje. Sa mnogo suza, poljubaca i zagrljaja rastali smo se. Sela sam u auto ispunjenog srca, punog ali neizmerno tužnog, sa jednim brojem više u telefonu, jednom adresom više u adresaru, sa mnogim sećanjima više u svom do sada skromnom dnevniku i sa jednom još uvek do pola pročitanom knjigom u rancu.

            Čuli smo se svakog dana i ja sam imala osećaj kao da se nismo ni razdvojili, ali daljina je postojala. On je ostao u onom istom mestu gde smo nas dvoje proveli toliko vremena zajedno, a ja. Ja sam ovde u svom rodnom gradu gde me ništa ne može podsetiti na njega, ništa sem ispisanih stranica u dnevniku i sećanja koja su polako počela da blede.

            Kao i svih prethodnih dana ustala sam rano i spremila se da pođem u školu, da provedem vreme u njoj i da se vratim kući iščekujući poziv od njega, kao i svakog dana do sad. Ali ono što nisam znala kada sam ustala tog dana, da ovo nije još jedan običan dan. Nisam znala da će se od ovog dana sve promeniti i ništa više neće biti isto. Poziva nije bilo, samo je nem telefon stajao na stolu, ne oglašavajući se. Ništa nije prekidalo tišinu što se nadvila nad sobom. Tišina se nastavljala iz dana u dan. I svakim novim danom donosila bol i patnju. Mesec je prošao, a poziva nije bilo, Pokušavala sam da ga dobijem, pokušavala sam da dobijem odgovore koje je moje do sada povređeno srce iščekivalo sa nestrpljenjem. Ali njih nije bilo, telefon je ostao isključen i nedostupan, a jedini glas koji je kvario tišinu bio je mehanički glas žene koja me je obaveštavala da ne mogu da dobijem onog koga želim.

            Posle tog leta nisam više odlazila tamo, moji su prodali vikendicu posle osamnaest provedenih godina u njoj tokom letnjih dana. Nedugo nakon njegovog nejavljanja, posle dva meseca patnje i bola  i užasavajuće tišine čula sam razlog. Nije on sam izabrao da mi ne kaže poslednje ćao, nije on sam rešio da me ostavi u suzama i bez poslenjeg objašnjenja, nije on sam odlučio da ode iz mog života. Sudbina mu je to namenila. Tačnije, jedan talas koji se nije činio toliko snažan kao što je bio.

            Sada, posle toliko godina koje su prošle, sedim ovde na ovom istom mestu i istog dana kao i onog dana kada sam ga upoznala. Sedim sa nekom borom više na licu  i sa više iskustva u životu, ali i dalje sa istim onim pogledom zaljubljene osamnaestogodišnjakinje dok mi sećanja prolaze kroz glavu i dok moji unučići razbijaju tišinu oko mene na još jednom zalasku sunca.

                                                                                   MG

 

            Četvrti školski pismeni zadatak iz srpskog jezika i književnosti.

            Rađen: 05.04.2011.godine.

            Boje se mešaju. Neke zajedno čine savršenu novu nijansu, dok su neke, mnogo lepše izgledale dok su bile same. Ali svake dve svojim mešanjem daju novu nijansu bilo da je ona lepša ili lošija od predhodne.

            Ona je postojala i pre njega! I pre njega je istom ovom ulicom šetala i pored istih ovih izloga prolazila. Pored istih ovih koji joj sada bude sećanja koja su sada deo nje, koliko god se ona trudila da više ne budu. Seća se tog dana kada su šetali i kada su pričali, o svemu i svačemu. Kada su planirali sledeći dan i sledeće viđenje. Seća se dana kada je on sa svom svojom pažnjom slušao šta ona ima da kaže. Seća se kako ju je tog istog dana na nakom daljem mestu podigao sa zemlje i nosio je kao da uopšte nije teška i kao da je samo jakna koju je prebacio preko ramena. Seća se kako ju je tog dana na rastanku poljubio dva puta, ali ne u usta nego u obraz onako drugarski, ali malo bliže usnama nego što bi to priličilo drugovima.

            Seća se opet tog istog izloga i nekog sledećeg dana koji se po mnogo čemu razlikuje od onog koji je do sada boravio u njenim mislima. Seća se te hladne tišine za koju se ona postarala. Seća se hladnoće koja je zagospodarila njome. Hladnoće koju do sada nije osetila. Seća se besa koji joj je tada strujio telom. A najviše se seća svoje boli koja se sa svakim uzdahom činila sve većom. Seća se kako se tada osećala povređenom, prevarenom i izneverenom. Seća se koliko joj je dugo trebalo da se ponovo digne na noge koje su joj ponovo sada odsečene i ponovo bačene u ponor, baš tada kada je mislila da treba najmanje da se čuva,baš tada kada je mislila da je sigurna.

            I dalje joj taj grad stvara muke, nižući slike koje bole, bilo da su lepe ili ružne. Seća se šetnje i prvog izlaska za koji se tako brižno spremala jer je konačno mislila da je pronašla to što je tako dugo čekala. Seća se kako je srećna došla kući i zavrtela brata koje je stajao zbunjeno i posmatrao je. Seća se kako ju je mama gledala sa upitnim očima želeći da zna šta je to njenu ćerku navelo da se tako raduje.

            Seća se nekog sledećeg dana kada je umorna posle treninga šetala ovom ulcom sa drugaricom i kada je videla ono što nije želela, videla ono što je kidalo već njeno poljuljano srce. Videla kako joj polako klizi iz ruku ono što nikada nije ni bilo njeno, a što je ona tako silno želela da bude. Videla je kako to nešto prelazi u nečije druge ruke i to ne pod prinudom, ne pod pretnjom nego samovoljno, ostavljajući nju samu i uplakanu po ne zna koji put.

            Sada sama šetajući ovim gradom i dok se trudi da ne pusti suzu pred svim tim poznatim i nepoznatim ljudima oseća težinu kofera u svojoj ruci. Oseća je isto kao što je osećala bol u svojim grudima kada je videla i shvatila da on nikada neće želeti i videti nju kao što je ona njega. Da će ona uvek biti i ostati samo drugarica koja je tu samo kada zatreba.

            Polako i nesigurnim koracima stiže do stanice i ulazi u autobus, okreće se i gleda na peron, i sebi tek tada dozvoljava da pusti suzu, suzu koju tu niko ne može videti, niko je neće ispratiti jer u ovom gradu ona nema više nikoga sa kim bi se htela pozdraviti i reći mu da odlazi. Odlazi što dalje, misleći da će joj novi početak dati ono u šta je prestala da veruje. Misleći da će joj doneti ljubav i ovog puta pomešati boje tako da daju neku lepu nijansu..

                                                                    29.04.2011. MG

            Koliko ću puta još proliti suze zbog ljubavi? Koliko ću puta još dati mnogo onome ko ne zaslužuje ništa? Koliko ću još pogrešnih procena napraviti? Samo želim da znam dokle će sve ovo da traje? Dokle ću morati ponovo da se vraćam na put, da se ponovo dižem sa dna i smejem bez lažnim osmehom. Kada će ljudi prestati da me gledaju i kada ću moći bez strepnje da izađem u grad, bez straha da ću videti nešto što ne želim. Osećam se tako jadno, tako bedno i bezvredno. Toliko su me puta do sada ljudi bez imalo griže savesti gazili da ih se više plašim. Toliko da sada ne mogu bilo kome da verujem...

            Ljubav. Za mene neznan pojam. Toliko sam često čitala o njoj i njome hranila srce preko slova i znakova, toliko sam čitala o njoj i šta ona može da napravi od čoveka, da može da podigne sa dna i odvede ga negde gde ne postoje granice. Da može u njemu da probudi neka osećanja koja ni on sam nije znao da poseduje. Da može da ga natera da radi stvari koje možda ne bi uradio da nije nje.

            Sve sam to čitala, čak sam i o tome mnogo pisala, ali nisam svoje emocije unosila u tekst jer onda ne bih imala šta da napišem. Gledala sam čak i filmove, ali da li sam osetila? Nisam nikada do sad, nisam osetila onu neizmernu moć davanja nekom bez straha i bez ustezanja, jer mi se toliko puta desilo da sve ti dam, ali da na kraju ja ostanem kratkih rukava, da ja ostanem prazna i bez uzvraćenih osećanja, jer se te iste daju nekom drugom koji je očigledno mnogo vredniji od mene.

            Nije to ono što boli, nije to ono što me već mesecima izjeda. Nije to ono što me navodi da zaplačem skoro svake noći. Nije to ono što me tera da pokrijem svoju glavu jastukom i da se sklupčam tako da niko ne bi čuo moje jecaje. Nije to  to, već je to nepružena šansa. Ona koja mi do sada uopšte nije data. Koja mi je uvek bila uskraćivana. Večito sam ostavljana na pola puta do upoznavanja, na samom početku uopšte rađanja nečega. Bez mogućnosti da napravim sledeći korak i pokažem da možda imam više u sebi nego što se to stvarno čini. Ne ja to uopšte nisam dobila. I pre nego što sam uopšte i stigla da se pobunim stavljena sam pred svršen čin.

            Ali zašto? Zbog čega sam ja ta koja nikada nije bila dostojna toga da pokuša, da proba pa kako bude? Zašto je uvek neka druga bolja i dostojnija te uloge, a ja uvek opet iznova i iznova ostajem ona nebitna? Zašto večito sve to gledam sa strane i pitam se u čemu sam sada pogrešila??

                                                                                    25.04.2011. MG

Neverovatno je koliko nam je nekada mnogo teško da kažemo kako se osećamo. Bilo da je to zbog toga što ne verujemo osobi kojoj se obraćamo, bilo da je to zbog našeg ponosa, bilo da je to zato što možda ni mi sami ne znamo da se baš tako osećamo.

            Krugovi nastavljaju da se vrte. Ringišpil ne staje. Okreće se sve dok neko ne uhvati lutkicu koja je obešena pored. Nekome su ruke duge i ta lutkica mu je lako dostupna. Nekima nisu pa ne mogu ni da pomisle da je dohvate, pa zato lako odustaju, a nekima pak onim snalažljivima sa malim rukama to nije problem. Oni zajedno sa svojom drugaricom ili drugom sklapaju plan koji ih vodi do pobede. Na kraju tog kruga neko će ostati praznih ruku poražen, neko će sići uzdignute glave jer je dao sve od sebe, dok će neko nositi nagradu sa ponosom.

Sve to posmatra deka sa klupe blizu, kroz svoje naočare posmatra sva ta lica koja se smenjuju iz kruga u krug. Neka sa strahom u očima, da li zbog visine ili zbog moguće prve vožnje. Neka sa ushićenjem i onom detinjom srećom, ali svaka su usmerena ka jednom cilju da uhvate tu igračku. Tu nagradu koja donosi još jedan besplatan krug.

            Lica mlada, stara, izborana ili ona manje pune prazne ljuljaške i očekuju polazak. Neko osmatra publiku tražeći porodicu ili voljenu osobu, nekog dragog. Neko se okreće ka drugoj ljuljašci da bi rekao joše nešto što je zaboravio. Neko gleda u telefon dopisujući se sa ko zna kim sa onim smeškom koji govori da je nešto lepo stiglo. Neko gleda u svoja stopala nestrpljivo iščekujući polazak, dok neko čak gleda u zvezdano nebo nad njim. On ih sve posmatra sa svog mesta na klupici sa nadom i sa iščekivanjem da će mu neko uzvratiti pogled. Da će mu se neko nasmešiti ili udostojiti ga barem pogleda. Najviše od svega se nada daće u tom pogledu pronaći ono što je izgubio pre mnogo vremena. Da će pronaći te oči njemu tako znane u sećanju, ali dugo neviđene u stvarnosti. Nada se da možda iza sledećeg okreta, da se iza sledećeg kruga krije baš ona, da će se pojaviti kao i tog dana, samo iz jednog okreta ringišpila. Nada se da će opet osetiti isto ono što i onda. Onaj šok, onu pripadnost i onu sigurnost.

            Ringišpil se polako zaustavlja, a sa njim još jedna starčeva nada se gasi. Baca pogled na sat i vidi da je prošlo deset. Ustaje sa svoje klupice i uzima svoj šešir misleći u sebi ''Moja dama nikada sebi ne bi dozvolila da ostane ovako kasno napolju.''. Sa tim mislima odlazi kući gde će čekati sledeći dan sa puno nade  da je to baš taj kada će konačno na jednoj od ljuljaški pronaći ono što tako dugo očekuje. Nagradu mnogo vredniju od još jednog besplatnog kruga, malo ljubavi...

                                                                                   21.04.2011. MG

            100 stvari o meni koje možda znate, a možda I ne.. Jedna devojka na karikama mi je dala ideju da napišem i moram da priznam da je bilo vrlo zanimljivo.. :)

1. Priznajem da radim ovo zato što želim da vidim šta ću sve reći I čega ću se sve setiti.
2. Priznajem da mi jako nedostaju neki ljudi.
3. Priznajem da mi je nekada veoma teško da nekom kažem da je u pravu, ili da ja nisam u pravu.
4. Priznajem da volim da idem u školu samo zbog društva.
5. Priznajem da obožavam muziku, i da se drogiram njom u trenucima samoće.
6. Priznajem da sam jako usamljena.
7. Priznajem da se nikad nisam zaljubila, onako stvarno.
8. Priznajem da mrzim nafurane klince i klinkice.
9. Priznajem da mrzim narandžaste spobode.
10. Priznajem da volim da pevam, i ako je to bolno za slušanje.
11. Priznajem da obožavam da čitam i da pobegnem u svet nečije mašte.
12. Priznajem da sam veoma romantična.
13. Priznajem da sam bila povređivana nekoliko puta, ali da sam se svakog puta oporavila i postala jača.
14. Priznajem da mi je nekada vrlo teško da kažem kako se osećam.
15. Priznajem da mrzim kada me ljudi sažaljevaju.
16. Priznajem da sam mnogo ljubomorna.
17. Priznajem da obožavam svoju porodicu i ako bih ponekad volela da me samo ostave na miru.
18. Priznajem da mi nije jasno zašto se trudim oko osoba koje to ne zaslužuju.
19. Priznajem da mi vodolije ne leže.
20. Priznajem da mi nedostaje bezbrižno detinjstvo.
21. Priznajem da se plašim odlaska na fax.
22. Priznajem da sam ponekad otkačenija nego što bi to trebalo.
23. Priznajem da obožavam kišu, posebno da šetam po njoj kada sam tužna.
24. Priznajem da pišem dnevnik.
25. Priznajem da obožavam žurke.
26. Priznajem da obožavam tehno muziku, ali da najviše slušam tužne balade.
27. Priznajem da sam nekada neke osobe loše procenila.
28. Priznajem da sam veliki optimista, ali umem da budem još veći pesimista.
29. Priznajem da zavidim onim ljudima koji su pronašli i osetili ljubav.
30. Priznajem da mi je želja da odem da vidim Pariz.
31. Priznajem da ne volim momke kojim duoa treba da skupe hrabrost.
32. Priznajem da volim kada momak zna da igra sa mnom.
33. Priznajem da mrzim seljake, i osobe koje tako pričaju.
34. Priznajem da kada sam tužna,pustim još tužnije pesme i tako lagano ubijam sebe.
35. Priznajem da mi nedostaje odbojka.
36. Priznajem da mi je teško da se odreknem fb.
37. Priznajem da volim kada se zacenim od smeha i kada me samo i pokazani prst može nasmejati.
38. Priznajem da sam ponekad veoma lenja.
39. Priznajem da mi je žao što nisam nasledila mamine plave oči.
40. Priznajem da obožavam svog malog brata i da se veoma teško ljutim na njega.
41. Priznajem da mrzim politiku.
42. Priznajem da se savršeno pronalazim u nekim pesmama.
43. Priznajem da volim da maštam.
44. Priznajem da volim da pišem i da me to ispunjuje.
45. Priznajem da verujem u sudbinu.
46. Priznajem da imam svoje srećno lanče.
47. Priznajem da sam sujeverna.
48. Priznajem da mrzim da se poistovećujem da ostalima.
49. Priznajem da volim da budem drugačija.
50. Priznajem da nisam ušla u auto da vozim od kad sam dobila vozačku.
51. Priznajem da mrzim animal print.
52. Priznajem da bih volela da sada pričam sa nekim.
53. Priznajem da bih neke postupke u svom životu promenila.
54. Priznajem da me neki ljudi nerviraju iz neobjašnjivih razloga.
55. Priznajem da nikad nisam razumela ljude koji puše.
56. Priznajem da nekad volim mnogo da filozofiram.
57. Priznajem da sam navučena na neke serije.(ali ne španske)
58. Priznajem da i ako ne volim rejaliti šoue ima onih koje sam pratila
59. Priznajem da sam kao mala gledala španske serije, kojih se sada ježim.
60. Priznajem da volim da posmatram ljude i pitam se kakva je njihova priča.
61. Priznajem da ponekad pričam kada ne bi trebalo.
62. Priznajem da ponekad kažem nešto što nije trebalo.
63. Priznajem da sam mnogo brzopleta i impulsivna
64. Priznajem da sam previše osećajna.
65. Priznajem da nisam sposobna da se strpim što se nekih stvari tiče.
66. Priznajem da verujem u sve što mi ljudi kažu pa se posle prevarim.
67. Priznajem da idealizujem mnoge ljude.
68. Priznajem da sam vračara.
69. Priznajem da verujem u svoj loš predosećaj.
70. Priznajem da ga se plašim.
71. Priznajem da sam pogodila minut gola.
72. Priznajem da me u nekim trenucima ne drži mesto.
73. Priznajem da kada se navučem na neki pesmu slušam je nekoliko dana bez prestanka.
74. Priznajem da verujem u ljubav i u srećan kraj.
75. Priznajem da ponekad previše verujem nekim ljudima.
76. Priznajem da sam ponekad previše sebična, a nekad pak previše dajem.
77. Priznajem da se najviše smejem kada mi je najgore.
78. Priznajem da krijem svoju tugu od drugih ljudi.
79. Priznajem da znam da se obradujem i nasmejem malim stvarima.
80. Priznajem da sam se razočarala u neke ljude.
81. Priznajem da ne učim na svojim greškama, nego ih ponavljam iznova.
82. Priznajem da sam neke ljude povredila.
83. Priznajem da sam odličan lažov kada to želim.
84. Priznajem da obožavam kada me neko zagrli i ništa ne pita onda kada mi je to potrebno.
85. Priznajem da sam veoma srećna kada neko uvidi kako mi je i ako to nisam rekla.
86. Priznajem da obožavam leto, more i raspust.
87. Priznajem da obožavam Vince.
88. Priznajem da obožavam da igram
89. Priznajem da me smiruje gledanje u zvezde.
90. Priznajem da od problema bežim prepuštajući se fizičkom radu.
91. Priznajem da sam poslednjih nekoliko meseci izgubila sebe.
92. Priznajem da se ponekad čitajući svoje tekstove pitam da li sam ovo stvarno ja pisala.
93. Priznajem da mi je soba skoro konstantno u haosu.
94. Priznajem da nečije profile gledam po nekoliko puta na dan.
95. Priznajem da obožavam čokoladno mleko.
96. Priznajem da imam psa i da ponekad hoću da ga ubijem.
97. Priznajem da sam volela da se slikam.
98. Priznajem da sam nesigurnija u sebe od kada sam stavila protezu.
99. Priznajem da nemam sreće u ljubavi.

100. Priznajem da obožavam svoje drugarice.

                                                         13.04.2011. MG

            Ali, od toga dana nešto je počelo da se menja, nešto je puklo. Čule su se sve ređe, tako da onda i nisu imale toliko toga da kažu.

            Možda zato što se osećamo neprijatno kada pred prijateljem pokažemo slabost. Možda zato što stalno mislimo da je naš bol jedini, da se ne može opisati, kao i sve ono što se nas tiče.

            Niko ne može da voli kao što volimo mi, niko ne pati kao što patimo mi. Kada boli stomak, s pravom se kaže: 'Mene boli, a ne tebe'.

***

''Za mene se desilo ono što sam rekla. Step je nevin. Nema nikakve veze. Šta vi znate o tome kroz šta je prošao? Šta je osetio u tom trenutku. Vi ne umete da opravdavate, ne umete da praštate. Jedina stvar za koju ste u stanju jeste da sudite. Odlučujete o životu svoje dece na osnovu svojih želja, onoga što vi mislite. A ni najmanje ne znate šta mi mislimo. Za vas je život kao partija džina , sve ono što ne znate je jedna neodgovarajuća karta koju nikako niste hteli da izvučete. Ne znate šta ćete sa njom, boli vas dok vam je u rukama. Ali vi se ne pitate zašto je neko nasilan, zašto je neko drogiran; i ovako nije vaše dete, ne tiče se vas. Ali, ovog puta te zanima, mama, ovog puta je tvoja ćerka sa nekim ko ima problema, ko ne misli samo da ima GTI sa šesnaest ventila, Dejtoni, i da ide na Sardiniju. Nasilan je, tačno je, ali je možda takav zato što ne ume da objasni toliko stvari, zato što su mu rekli toliko laži, zato što je to jedini način da reaguje.''

''Ma šta to pričaš? Sve su to gluposti... pa zar ne razmišljaš? Kakva ćeš ispasti? Ti si jedna lažljivica. Slagala si pred svima.''

''Mene nije briga za tvoje prijatelje, za ono što misle, za šta me smatraju. Stalno govorite da su to ljudi koji su sve sami stekli, da su uspeli. Pa u čemu uspeli? Šta su stvorili? Samo novac. Ne razgovaraju sa decom. Nije ih briga šta stvarno rade, koliko pate. Za nas vas boli ku*ac.''

***

Ne, to se ne shvata. Ne može da se shvati. Kako se to desilo? Kako to da više nije tu? Kako može da bude sa nekim drugim? Ponovo vidi auto u toj sigurnoj vožnji. Zamišlja da su zajedno, zagrljeni.

U jedno je sam siguran. Neće moći da je voli kao što sam je voleo ja, neće moći da je obožava na taj način, neće umeti da primeti sve njene nežne pokrete, te male znakove na njenom licu. Kao da je samo njemu bilo dopušteno da vidi, upozna pravi ukus njenih poljubaca, stvarnu boju njenih očiju. Nijedan muškarac neće nikada moći da vidi ono što sam video ja. On, najmanje od svih. On, realan, sirov, beskoristan, materijalan. Tako ga zamišlja, nesposobnog da je voli, željnog samo njenog tela, nesposobnog da je stvarno sagleda, razume, poštuje. Njega neće zabavljati ti slatki hirovi. On neće voleti ni njenu malu ruku, njene izgrickane nokte, njena pomalo bucmasta stopala, taj mali skriveni mladež, uostalom i ne toliko sakriven. Možda će ga videti,da, kakva užasna patnja, ali nikada neće biti u stanju da ga voli. Ne na taj način. Tuga je zagospodarila njegovim očima.

***

''Ja mrzim siledžije, ako nastaviš da radiš kako ti se sviđa, nećemo više biti zajedno, kunem ti se.''

''U redu, promeniću se'', nabacio je.

A sada? Sada su se stvari promenile. Sada više nisu zajedno. Sada nema potrebe da se krije. Ne mora više da bude neko drugi. Može da bude ono što jeste, kako i kad poželi. Sada je slobodan. Nasilan i sam. Ponovo. Tema se zaustavlja ispred rampe. Čeka da se polako podigne, zatim izlazi kroz kapiju. Step pali motor i ubacuje u prvu. Brzo silazi sa trotoara i kreće za automobilom. Tip je sada sam i vozi brzo.Step daje gas. Ionako će morati da stane na STOP. Oko ulice Jaćini ima saobraćaja, automobili stoje u redovima. Kao i uvek. Tema staje. Step se smeje, staje pored auta. Kreće da silazi sa motora, ali u tom trenutku, shvata. Čemu bi poslužilo da ga udari u lice, da vidi njegovu krv, da čuje njegove jauke? Čemu bi poslužilo da ga išutira, razvali mu auto, slomi prozore tako što će mu kroz njih ugurati glavu? Da li bi možda tako povratio nove, srećne dane sa njom, njene zaljubljene oči, njeno oduševljenje? Jednostavno bi zadovoljno spavao te večeri. A možda ni to.. već mu se čini da čuje njene reči:

''Jesi li video? Nisam se prevarila u vezi sa tobom, ti si jedan siledžija! Nikad se nećeš promeniti!''

Onda daje gas, a da nije ni pogledao u automobil. Obilazi ga smiren, slobodan na svom motoru, vešt u saobraćaju tog prazničnog dana. Sam, bez znatiželje, bez besa.

Nastavlja da ubrzava, dok na licu oseća hladan vetar, ponoćni vazduh koji mu se uvlači pod jaknu.

Vidiš, Babi, nije tačno to što misliš. Promenio sam se. I uostalom, zna se, za Božić su svi bolji.

Mozda sam ja budala koja se svaki put nada da ce ovog puta biti drugacije.. Ali nee.. Uvek isto I svaki put nasednem I posle mi je kriv djavo kada ne ispadne onako kako sam se nadala. Besna.. toliko sam besna.. Vise nema sta da se povredi da bih bila povredjena.. Sve sto je moglo unisteno je, giodinama se kidao deo po deo.. I kada sam konacno mislila da su sve rane zarasle.. pojavile su se nove I unistile jos ono malo sto je ostalo nepovredjeno I sto je prezivelo..Ono sto je pokusavalo da jos veruje I da se nada.. sada nema ni toga.. sve je nestalo u magli kao sto su svi do sada nestajali.. tako sam nestala I ja.. Ostala je samo olupina.. prazna konzerva koja ne zna kuda bi I koja sada ne moze ni da oseca , koja sad ne moze ni da voli vise.. ne nada se vise jer nada ubija.. jer svaki put kada se ponadas I pocnes da gradis snove oni isto tako kako su se brzo izgradili kasnije padaju.. bez javljanja I bez bilo koje reci..

Mozda je tako I najbolje.. Mozda sada kada nemam sta vise da osecam kada sam toliko prazna I ispunjena besom, necu vise moci da ponovo budem povredjena.. Mozda sam sada pametnija I necu dozvoliti bilo kome da mi pridje dovoljno blizu da bi mogao da me povredi.. da mi udje u srce koje samo do sada zna za padove I za udarce, ne zna za ljubav I za lepe reci.. Ne, ono zna za njih ali to su uvek prazne price koje su se pricale samo da bi se oci zamazale, I naterale ih da zasjaje, a onda kasnije isto tako kako su ih namazali I naterali da sjaje svaki put kada se nesmejes , one se pune novim sjajem sjajem koje pravi odsjaja vode u njima, koje stvaraju suze koje samo sto nisu pale.. Kasnije taj sajaj poprima nov oblik, oblik koji tera dasamo kada ga pogledas ustuknes.. Pune se mrznjom I besom.. Besom koji samo ceka da se ispolji napolje..

Kako sada sebe vidim.. Vise ne trcim poljima objasana suncem I milujem travu rukama.. Ne, ne vidim se kao devojku koja sedi na stepenicama, I place sa glavom u rukama.. koju ne zanima ko ce da vidi ko ce da cuje te njene jecaje.. Ne vise nisam ta devojka.. sebe sada vidim kao osobu koja je toliko hladna I nepristupacna, da vise nista ne moze ni da je dotakne.. koja je netrala sebe da ne oseca, da zaboravi kako je to.. koja je naterala sebe da prestane da masta.. vidim osobu koja ponosno dize glavu.. Osobu koja je mnogo toga prezivela I koja je iza svega toga izasla visoko uzdignute glave, ne zaleci ni za cim.. cistog ali mnogo povredjenog srca, koje je sada isto kao I ona obavijeno stitovima od bilo kog upada..

MG 02.04.2011.

            Stajala je potpuno nema pred njim… Neznajući ni šta da kaže kako da postupi.. Da li da uradi ono što je tako čvrsto rešila ili samo da odustane od svoje odluke jer je tako mnogo lakše..Ne! Uspravila je leđa I rekla sama sebi. Nećeš više biti kukavica koja se plaši da se suoči sa stvarima..

 Nećeš se više plašiti onoga što će se kasnije desiti.. Jer šta se samo može desiti.. Ništa što će te potpuno uništiti. Može se samo desiti to da se prestane javljati I da izgubiš svaki kontakt sa njime.. E to je ono što se najgore može desiti.. A ti.. Ti si preživela mnogo više pa možeš I ovo sada.. Mnogo je lakše to nositi sa sobom.. Nego ostati I dalje mučiti sebe, jer su tvoja maštanja mnogo veća od realnosti, jer tvoja očekivanja prevazilaze mogućnosti koje su sada ispred tebe.. Ti želiš mnogo više nego što je on spreman da ti da.. Ti želiš mnogo više nego što on želi da ti da.. I zašto bi ostajala I dalje.. Pre si imala izgovore, još samo ovo da prođe.. Ipak si mu bila osoba kojoj može sve da kaže. Još samo da mu prođe ovaj loš period.. Samo da ne naudi sebi.. Ali sada.. Sada izgovora više nema za tvoje ostajanje.. Nisi više ta osoba koja mu pomaže da se oseća lakše.. Možda je našao neku novu, možda je naučio sam da se izbori sa sobom.. Šta god da je na tom polju mu više ne trebaš.. Pa šta ćeš tu onda više uopšte.. Želiš da opet ostaneš I posmatraš kako si druga I kako si manje vredna od neke tamo osbe koju nikad nisi ni upoznala, ili možda od neke nove.. Da te zavrće I da ti se javlja samo onda kada mu treba nešto ili kada nema nikog drugog da mu se javi pa zna da si ti uvek tu.. Zašto to sebi radiš? Spuštaš se na niži nivo nego što stvarno jesi.. Samu sebe ponižavaš dozvoljavajući da radi ono što radi, da te tretira kako te tretira… Da kaže jedno I da uradi drugo.. Ti ista da gledaš sve to rekla bi devojko ne radi to sebi, ne ponižavaj se mnogo više zaslužuješ od toga.. Mnogo više nego što ti on ne daje.. Ti zaslužuješ nekog ko će se isto tako ponašati prema tebi kao što se ti ponašaš prema njemu.. Zaslužuješ nekog ko će te gledati pravo u oči I to sa jednake visine, a ne nekog ko će te uvek gledati odozgo..

            Zašto dozvoljavaš sebi da popustiš, da se izgubiš, da izgubiš I samu sebe.. Da ne znaš više ni ko si, jer ti on ne dozvoljava da budeš ono što jesi.. A ti.. Ti mu dozvoljavaš da čini da se gubiš.. Znala si da ustaješ mnogo kasno samo da mu odgovoriš na poruku ili da se čuješ sa njim, zanemarujući svoj umor, zanemarujući to što sutra imaš školu I to što treba rano da ustaneš, zanemarujući to što ti od te iste škole posle zavisi budućnost.. Znala si ceo dan da čekaš da te pozove, da ceo dan izgubiš u čekanju, a toliko toga je trebalo uraditi, toliko toga što si mogla za to vreme završiti.. Učiti, pisati, čitati.. ne ti si sedela pored telefona I čekala.. Čekala šta? Samo mi kaži šta si na kraju dobila??? Ništa.. samo nerviranje I gubljenje sebe.. samo beznadežnu nadu I srušene snove.. Dobila si suze I svađe.. Ništa više.. I jedini način na koji I sada pokušavaš da ga spaseš, da ga izvadiš I opravdaš, I posle svega što ti je uradio ti I dalje nalaziš opravdanja za njega.. Navodiš da je izgovor taj što kažeš da ti je I on sam na početku rekao kako je.. Ali I on je isto tako moga da ode I da nestane kada je primetio da si počela da se zaljubljuješ u njega.. Mogao je isto tako da završi sa tim I da te pusti da odeš svih onih dana kada si bila spremna da to učiniš.. Ali ne.. Baš tada kada si ti rešavala da baš to učiniš, on se još više lepio za tebe I baš tada je pokazivao sve ono što si ti želela da vidiš.. I baš tada ti je davao novu nadu, I ponovo budi ono staro osećanje.. A ono loše.. Posle toga kao da se nije ni desilo.. Kao da nikada nije ni bio deo toga svega.. Idi devojko I nemoj se okretati.. Ne dozvoli da izgubiš još jedan mesec ili nedelju pored nekog koji jedva zaslužuje jedan dan.. Tvoja Gavricka…               

 

                                                                               MG 28.03.2011.