Neverovatno je to koliko mi se ponekad uvučeš u misli i odbijaš da odeš iz njih.. Dođeš tako ne nenajavljeno.. Taman kada pomislim da je sve gotovo i da konačno mogu da nastavm dalje nešto se desi, nešto što sve promeni i sve ponovo vrati na početak.. Početak na kome se sećam svake tvoje reči, svakog tvog osmeha i svake šale kojoj smo se zajedno smejali.. Ponekad kada mi se čini da je sve u redu i da ponovo mogu da se smejem, a da stvarno mislim to, a ne da bih odglumila neku svoju ulogu, ponovo se pojaviš.. Onako tih i neprimetan se ponovo uvučeš u moje misli, bilo da si donet nekom pesmom, nekom rečju ili samo pokretom.. Onda opet iznova kreće sve, ponovo mi se sećanja vraćaju i ponovo se javi ona ista bol za koju sam mislila da je davno nestala.. Ponekad se zapitam šta si mi to toliko napravio da posle tebe ni jedan ne deluje tako stvaran i tako odgovarajući.. Čime si me to zarobio da sada više ni jedan nije dovoljno dobar, ne ne kažem da si ti najbolji, daleko od toga.. Ti si onaj koji to najmanje zaslužuje, pa zašto si onda i dalje prvi, i zašto si i dalje onaj koji me navodi da barem jednu noć u nedelji zaspim u suzama, onaj koji mi se uvuče u misli mnogo češće nego što bih to htela.. Možda kada bi sebe ubedila da si bio san, uspem nekako da nastavim daje.. Ako sebe ubedim da sam i dalje u krevetu i da sanjam san koji je tako živ da mi se čini da je stvaran život.. Možda jedino tako uspem i jednostavno se samo probudim,  i nastavim dalje, malo pod utiskom sna, ali samo tog dana.. Samo do te noći kada ću sledeći odsanjati i zaboraviti na prošli..

                                                                                                   MG 27.05.2011.