Možda je i ovako najbolje, da sam tražila bolji kraj ne bih ga ni dobila. Da sam dobila drugu šansu verovatno bih se opet prevarila. Ovako. Pa ovako mi ostaje samo da budem srećna što se još jedno poglavlje završilo. Što se još jedna kula od karata prosula i ostavila karte za izgradnju nove. Ovog puta čini mi se mnogo bolje i stabilnije kule koju neću sama graditi nego zajedno sa još nekim.. Teško je kada se unište snovi, ali je još teže ako sanjaš nemoguće. To sam radila konstatno, sanjala i težila nečemu za šta sam znala da nikada neće postati stvarnost. Da li mi je to bio izazov, ili sam samo potajno mislila da će se sve to promeniti i kao u svakoj bajci svi imati srećan kraj. Samo sam zaboravila da ovo nije bajka, i da kraj ne mora uvek biti srećan.. Da život nisu ispisane stranice koje treba proživeti, nego prazne stranice koje treba ispuniti. Bilo padovima, bilo pobedama, gubicima, srećom ili tugom. To su stranice koje sa svakim tvojim slovom postaju jedno slovo manje, jedno mesto manje na papiru života, jedan dan izgubljen zauvek i koji nikada više neće da se varti, ali zato jedno iskustvo više i još jedna pouka.. Do sada sam bila nemi posmatrač života. Ostavila sam sudbini da me nosi kako ona hoće, čekala je da dođe i da mi donese sve ono što sam čekala. Donela je, ali istom brzinom i odnela. Onda sam shvatila da ako nešto želim za to se moram i ja potruditi da dobijem. Koja je svrha dobijanja nečega ako se nimalo nisi potrudio za to. Ne postoji ništa besplatno. A i ako naiđeš na nešto takvo čuvaj ga se, iza svega toga se krije nešto. Sada kada sam se suočila sa stvarima i ljudima, pitam se kako mi je nekada to moglo odgovarati, kako sam nekada mogla težiti tome i to tražiti. Pitam se da li sve to vredelo? Shvatam da nije, zahvalna sam na svim trenucima koje sam doživela, na pouci koju sam stekla. I na delima na koja nisam ponosna. Jer da nije njih ne bih znala koliko sam daleko spremna da odem. Ne bih znala koliko nisko mogu da padnem, prvenstveno u svojim očima. To je ono što mi najviše od svega smeta, ništa više. To je ono zbog čega osećam gorčinu u ustima kada se setim svega. To sam ja. Ja kao osoba koja sam postala u tom periodu. Ja bedna marioneta sa kojom je svako, ne.. Samo on mogao da upravlja kako je hteo i kada je hteo. Ja osoba koja nikada nije dozvoljavala da joj bilo ko nameće nešto, koja nije dozvoljavala da se bilo ko igra sa njom, i osoba koja je uvek držala do sebe. Postala sam ono od čega sam se najviše gradila, i ono što mi se najviše gadi, obična kurva, psić i igračkica. Osoba koja je spremna sve da prihvati samo da ima nešto, a ne ništa. Znam da je sada kasno da popravim tu sliku, ali i ne želim. Taj period pamtiću kao period sa večitom borbom sa sobom, u kojoj sam uvek bila podeljena na dva dela. Jedan koji me je vodio razumom i bio objektivan, i jedan koji ga je na trenutke slušao ali kao i svaki buntovnik odbijao da odradi ono što je najbolje. Pamtiću ga kao period gde sam mrzela sebe, gde sam izgubila sebe, i period u kojem sam pokušavala da pronađem sebe ponovo. Osoba koja mi je vratila samopouzdanje, koja mi je pokazala da vredim i koja me je naterala da se smejem, postala je osoba pored koje sam ja postala nešto što nisam, zbog koje sam nisko pala, i koja se pokazala drugačijom nego onom kojom se predstavljala. Osoba sa toliko maski na licu da više ne znaš ni koje je pravo, koje tako vešto koristi onda kada želi nešto, a isto tako kada to nešto dobije odbaci ga, kada više nije potrebno sa lakoćom. Da li su svi takvi, ili samo ja nailazim na konstantno iste osobe. Možda samo vidim najbolje u ljudima, i želim da izvučem najbolje od njih, a možda samo i tražim izazove i nemoguće. Bilo je šta je bilo, poglavlje završeno, pouka izvučena. A ožiljci još uvek vidljivi, slabost prisutna. Ali ima vremena i najjača kost može da pukne, i isto tako da se zaceli. Ali od nas samih zavisi da li će biti ponovo u funkciji i da li će toliko ojačati da će moći dići i podneti jače terete nego što je do sad. Samo za kraj ostaje reći hvala i oprostiti. Hvala za sve pouke, i za sve ono što sam pored tebe naučila. Hvala za divne trenutke i smeh od koga boli stomak. Hvala za ponovo nađeno samopouzdanje, i za osmeh na licu. Hvala na divnom letu i večeri na mesečini, hvala i za svaku sitnicu koja je naš odnos učinila takvim kakvim jeste. Hvala i za trenutke kada sam se osećala bedno, jer sada znam šta više neću da dozvolim. Hvala za svaki poljubac, pogled i za svaku reč. Hvala za majcu, ružu i školjku. Najviše hvala za uspomene. Prošlo je kako je poršlo, dalje od toga se ne ide. Stalo je tu gde je. I za kraj ostaje samo da kažem da opraštam sve. I još jednom hvala.. Tvoja Mačkica 22.12.2011.