..::Prokleto prokleta::..

Opro�taj za kraj.. M

Thu, 29 Dec 2011 12:04:00 +0100

Mo�da je i ovako najbolje, da sam tra�ila bolji kraj ne bih ga ni dobila. Da sam dobila drugu �ansu verovatno bih se opet prevarila. Ovako. Pa ovako mi ostaje samo da budem sre�na �to se jo� jedno poglavlje zavr�ilo. �to se jo� jedna kula od karata prosula i ostavila karte za izgradnju nove. Ovog puta �ini mi se mnogo bolje i stabilnije kule koju ne�u sama graditi nego zajedno sa jo� nekim.. Te�ko je kada se uni�te snovi, ali je jo� te�e ako sanja� nemogu�e. To sam radila konstatno, sanjala i te�ila ne�emu za �ta sam znala da nikada ne�e postati stvarnost. Da li mi je to bio izazov, ili sam samo potajno mislila da �e se sve to promeniti i kao u svakoj bajci svi imati sre�an kraj. Samo sam zaboravila da ovo nije bajka, i da kraj ne mora uvek biti sre�an.. Da �ivot nisu ispisane stranice koje treba pro�iveti, nego prazne stranice koje treba ispuniti. Bilo padovima, bilo pobedama, gubicima, sre�om ili tugom. To su stranice koje sa svakim tvojim slovom postaju jedno slovo manje, jedno mesto manje na papiru �ivota, jedan dan izgubljen zauvek i koji nikada vi�e ne�e da se varti, ali zato jedno iskustvo vi�e i jo� jedna pouka.. Do sada sam bila nemi posmatra� �ivota. Ostavila sam sudbini da me nosi kako ona ho�e, �ekala je da do�e i da mi donese sve ono �to sam �ekala. Donela je, ali istom brzinom i odnela. Onda sam shvatila da ako ne�to �elim za to se moram i ja potruditi da dobijem. Koja je svrha dobijanja ne�ega ako se nimalo nisi potrudio za to. Ne postoji ni�ta besplatno. A i ako nai�e� na ne�to takvo �uvaj ga se, iza svega toga se krije ne�to. Sada kada sam se suo�ila sa stvarima i ljudima, pitam se kako mi je nekada to moglo odgovarati, kako sam nekada mogla te�iti tome i to tra�iti. Pitam se da li sve to vredelo? Shvatam da nije, zahvalna sam na svim trenucima koje sam do�ivela, na pouci koju sam stekla. I na delima na koja nisam ponosna. Jer da nije njih ne bih znala koliko sam daleko spremna da odem. Ne bih znala koliko nisko mogu da padnem, prvenstveno u svojim o�ima. To je ono �to mi najvi�e od svega smeta, ni�ta vi�e. To je ono zbog �ega ose�am gor�inu u ustima kada se setim svega. To sam ja. Ja kao osoba koja sam postala u tom periodu. Ja bedna marioneta sa kojom je svako, ne.. Samo on mogao da upravlja kako je hteo i kada je hteo. Ja osoba koja nikada nije dozvoljavala da joj bilo ko name�e ne�to, koja nije dozvoljavala da se bilo ko igra sa njom, i osoba koja je uvek dr�ala do sebe. Postala sam ono od �ega sam se najvi�e gradila, i ono �to mi se najvi�e gadi, obi�na kurva, psi� i igra�kica. Osoba koja je spremna sve da prihvati samo da ima ne�to, a ne ni�ta. Znam da je sada kasno da popravim tu sliku, ali i ne �elim. Taj period pamti�u kao period sa ve�itom borbom sa sobom, u kojoj sam uvek bila podeljena na dva dela. Jedan koji me je vodio razumom i bio objektivan, i jedan koji ga je na trenutke slu�ao ali kao i svaki buntovnik odbijao da odradi ono �to je najbolje. Pamti�u ga kao period gde sam mrzela sebe, gde sam izgubila sebe, i period u kojem sam poku�avala da prona�em sebe ponovo. Osoba koja mi je vratila samopouzdanje, koja mi je pokazala da vredim i koja me je naterala da se smejem, postala je osoba pored koje sam ja postala ne�to �to nisam, zbog koje sam nisko pala, i koja se pokazala druga�ijom nego onom kojom se predstavljala. Osoba sa toliko maski na licu da vi�e ne zna� ni koje je pravo, koje tako ve�to koristi onda kada �eli ne�to, a isto tako kada to ne�to dobije odbaci ga, kada vi�e nije potrebno sa lako�om. Da li su svi takvi, ili samo ja nailazim na konstantno iste osobe. Mo�da samo vidim najbolje u ljudima, i �elim da izvu�em najbolje od njih, a mo�da samo i tra�im izazove i nemogu�e. Bilo je �ta je bilo, poglavlje zavr�eno, pouka izvu�ena. A o�iljci jo� uvek vidljivi, slabost prisutna. Ali ima vremena i najja�a kost mo�e da pukne, i isto tako da se zaceli. Ali od nas samih zavisi da li �e biti ponovo u funkciji i da li �e toliko oja�ati da �e mo�i di�i i podneti ja�e terete nego �to je do sad. Samo za kraj ostaje re�i hvala i oprostiti. Hvala za sve pouke, i za sve ono �to sam pored tebe nau�ila. Hvala za divne trenutke i smeh od koga boli stomak. Hvala za ponovo na�eno samopouzdanje, i za osmeh na licu. Hvala na divnom letu i ve�eri na mese�ini, hvala i za svaku sitnicu koja je na� odnos u�inila takvim kakvim jeste. Hvala i za trenutke kada sam se ose�ala bedno, jer sada znam �ta vi�e ne�u da dozvolim. Hvala za svaki poljubac, pogled i za svaku re�. Hvala za majcu, ru�u i �koljku. Najvi�e hvala za uspomene. Pro�lo je kako je por�lo, dalje od toga se ne ide. Stalo je tu gde je. I za kraj ostaje samo da ka�em da opra�tam sve. I jo� jednom hvala.. Tvoja Ma�kica 22.12.2011.

Magla

Mon, 21 Nov 2011 00:15:00 +0100

Sedela je devojka na klupi jednog maglovitog dana.. Sedela je u ti�ini tog trenutka, ogrnuta maglom svuda oko sebe koja ju je �uvala od ne�eljenih pogleda.. Koja ju je �uvala od stranaca koliko i od poznatih ljudi, a najvi�e od svega �elela je da je sa�uva od same sebe.. Magla se spustila toga dana kao da je no�ena njenih raspolo�enjem, mutna i gusta svuda oko sebe razdvajala je ljude, ne dozvoljavaju�i im da se vide uop�te. Postala je jo� jedna besplatna maska u ovom svetu maskiranih ljudi. Hladno joj nije bilo uop�te, u�u�kana u svoj svet se�anja grejalo ju je sunce, a topao vetar mrsio kosu. Nije videla ni�ta oko sebe i �inilo joj se kao da sanja san.. San koji je nekada bio stvarnost. Videla je vodu, videla je sunce, i ljude bez maski.. Ljude sa istinskom sre�om na svom licu, a ne prekrivenom tamom u o�ima.. Gledala je talase, i ribe koje tra�e po neku mrvicu iz vode.. Gledala je svoje telo koje je svake sekunde na suncu bivalo sve crnje, i davalo jo� ve�u razliku predletnjem i ovom sada ve� posleletnjem telu.. Dani su se nizali, a njoj nikada nije bilo te�e da ode ku�i.. Nikada joj dan nije delovao kra�i, a sekunda br�a.. Gledala je ljude oko sebe i pitala se o �emu li oni sada razmi�ljaju, da li je i njima sada u mislima njihova specifi�na osoba, da li i oni sada razmi�ljaju o nekome sa istim �arom kao i ona.. Da li su i oni suo�eni sa sudbinom, i sada se pitaju �ta im je ona slede�e donela? Mo�da i jesu.. Zvuk serene je trgao devojku, vratio ju je u stvarnost isto kao onog dana kada je videla tu sliku.. Pre toga sve je delovalo kao bajka, a ona kao princeza u njoj.. Nikako joj nije bilo jasno �ime je ona zaslu�ila sve to.. �ta je to uradila da bi bila pored njega, da bi je on pogledao, a kamoli poljubio.. Ose�ala se kao glavna glumica u filmu, i jedno vreme je i to bila.. Dok se nije pojavio nastavak.. Pitala se samo �ta je �ivot, da li niz doga�aja koji traju u jednom odre�enom periodu pa se kasnije preme�taju na neki drugi? Da li se osobe samo stapaju u jedno u jednom delu putovanja �ivota i ne postoji ona osoba koja bi tu mogla ostati do kraja? Kod nje nijedna osoba nije ostala dovoljno dugo da bi je mogla zavoleti.. Ona je volela mnogo, al nju niko.. Uvek je bivala ostavljana i uvek joj je pokazivano koliko malo vredi.. Koliko je dobra u jednom delu putovanja, ali da druga osoba odgovara ostatku.. Suze su joj se skotrljale niz lice, sakrivena i obavijena maglom dozvolila je sebi da pla�e, dozvolila je sebi da pusti napolje nakupljene emocije. Da ispla�e jo� jedan neuspeh, da ispla�e jo� jedno zavr�eno putovanje, da ispla�e sva pitanja zbog �ega, kako i za�to.. �elela je novi po�etak, ne�to �to �e joj pomo�i da zaboravi staro, a kada je to kona�no na�la.. sada joj je potrebno ne�to �to �e i ovo novo zameniti, ali najve�e pitanje od svega je da li to ne�to novo postoji? 21.11.2011. MG

Misteriozna devojka

Sat, 29 Oct 2011 01:53:00 +0200

Verovao je da su njegove oci ulaznica za svaka vrata.. Da ima reci za svakoga I da svaki karakter lako cita.. Da svakog moze da razume I da ga niko ne moze prevariti.. Sve dok nije sreo nju.. Primetio ju je odmah cim je usla u klub.. Smejuci se sa svojim drugaricama I drzeci se za ruke sa njima.. Istog trenutka je znao da nijedna u toj prostoriji ne moze ni da joj bude ravna da nijedna to nije.. Vec je u sebi smislio kako je osvaja I stavlja na svoju zamisljenu policu trofeja kao jos jednu recku.. Igrala je cele veceri ne obracajuci paznju ni na koga sem na korake koje pravi.. Njihala se u ritmu muzike kao da je ona pustena samo za nju.. pravila pokrete koji su mu mamili osmeh na lice koliko I cudjenje.. Nikada do sada nije video devojku koja je tako slobodno igrala, ali ipak tako senzualno I opustajuce da to uopste nije delovalo ni vulgarno, a ni napadno.. Samo omamljujuce, tako omamljujuce da nije mogao da prestane da je gleda.. A tek njene usne.. Male, nimalo posebne ali na njenom licu su delovale tako zavodljivo dok je izgovarala teks pesama sa takvom preciznoscu da mu uopste nije trebala muzika da bi znao kako idu.. Celo vece ju je posmatrao I cekao priliku kada ce uspeti da joj pridje.. Cekao je svoj momenat da zapocne igru.. Cekao je svoj trenutak.. Posmatrao je I vagao.. Nekoliko puta je cak uspeo I da joj uhvati pogled, ali mu se cinilo kao da on nije imao nikakvog efekta na nju.. Zabrinuo se, po prvI put se pitao sta je poslo po zlu.. Poceo je da krivi svetlo, jer verovatno ga je ono stavilo u los polozaj, a posle mu je bila kriva I majca za koju je mislio da mu ne istice toliko oci koliko bi trebalo.. Toliko je bio u cudu da je na kraju poceo da se okrece po kaficu I da gleda da li postoji mozda neko drugi ko bi joj mozda zaokupio paznju vise nego on.. Odahnuo je kada je shvatio da nema niikoga ko bi to mogao uciniti.. ` Pokusavao je celo vece da uhvati njen pogled ponovo ili barem trenutak kada je bila sama da barem progovori sa njom, ali to je delovalo kao nemoguca misija.. Sve vreme je bila pored drugarica, I nije delovala kao da ce skoro da ostane sama.. Posto je bivao sve vise I vise nervozan, poceo je da trazi sledecu zrtvu.. Vec poljuljanog samopouzdanja jedna zrtva je bila malo.. Pored njega je stojala devojka koja se vise druzila sa flasom nego sa bilo kim te veceri, delovala je kao lak plen I imao je osecaj da ce samo jedna lepa lazna rec I neki kompliment biti dovoljni da dobije ono sto hoce, a njena pripijena haljina je govorila isto to.. Kao sto je I mislio tako je I bilo, posle deset minuta razgovora bila je spremna da uradi sve sto joj je trazio.. Ali to je bilo to, previse lako dobijeno I nedovoljno izazova za njega.. samo se okrenuo I nastavio da trazi dalje.. Ova je gotova.. cak se I pitao da li mozda da izadje sa njom napolje I sebi obezbedi jos malo zabave? Ne, shvatio je.. Ima jos ovde posla.. Poceo je da gleda dalje.. Ocima koje su dosta videle I dosta toga prosle, posebno sto se tice devojaka.. Cak je znao I da prepozna one koje su lako dostupne, samo medalje oko vrata, a znao je I za one tesko dostupne koje je stavljao na policu, prave pehare.. Mnogima je odmah istog trenutka zaboravljao imena, a mnoga se nije ni trudio da pamti.. Uvek su sve one za njega bile duse I srca.. To je bilo dovoljno njima da cuju, a njemu samo olaksavalo posao.. Nekoliko imena su cak ostala I urezana, ona malo duza.. Ona koja nisu bila samo za jednu noc, ali malo je takvih I cak mogu stati na jednu ruku.. Pogledom je pretrazuivao prostoriju I nekako opet mu se u vidik uvukla misteriozna devojka. Posmatrao ju je opet, ovog puta onako detaljno, svaku sitnicu.. Posmatrao joj je bokove dok se njihala u ritmu muzike, taj sklad pokreta I izvajanost njenog tela.. Posmatrao je duge noge u stiklama, ne mnogo velikim ali dovoljnim da joj ucini nogu elegantnijom.. Suknju koja nije bila ni kratka kakva je bila kod prethodne devojke, ali ni duga da bi bila monahinja, onako normalne duzine da zagolica mastu, ali ipak da pokaze da ima I sta da zagolica.. Pogled mu se naglo zaustavio.. Okrenuo je glavu I nije hteo vise da gleda, jer sto je vise gledao sve mu je teze bilo.. Bila je okrenuta ledjima tako da iz te perspektive je video sve sto je mogao.. Pitao se da li ce da je sretne ponovo, da li ce mu se posreciti da je opet sretne ovde I da pokusa jos jednom.. Jer on ne gubi, a ako je potrebno sve ce uraditi samo da je uvrsti u svoju kolekciju.. A ni malo ne sumnja da to nikako nece biti lako� Nasao je novu devojku, neku koja bi je mogla zameniti veceras, jer je smatrao da ce ona sutra biti njegova.. Neku ofarbanu plavusu koja mu je od kako je usao slala signale.. prisao joj je samouveren kakav je uvek bio progovorio nekoliko reci.. Ona se samo nasmejala, ustala dotakla mu ruku I krenula ka WC-u, jasno mu dajuci do znanja sta hoce.. Samo se nasmejao I okrenuo.. Ne nije mu to potrebno veceras, ne zeli to.. Dzabe da ode sa njom do WC-a kada su mu jos uvek u mislima pokreti misteriozne devojke.. Besan se javio drugu da je ispred I da pusi cigaru.. Izasao je I zapahnuo ga je vetar za koji nije ni znao da je poceo da duva.. Pokusao je da upali cigaru I posle nekog vremena je I uspeo.. Sa prvim dimom podigao je I pogled I susreo se sa mesecom I zvezdanim nebom.. Zamislio je ovo vece na nekom drugom mestu, na nekoj plazi na moru.. Kako zagrljen seta sa nekom devojkom, ali vrlo brzo mu je ta slika isparili iz glave.. Ne, romantika vise nije dozvoljena.. ne zeli uopste vise I da pomisli na nju.. Ne bi ni primetio da je neko tu dok mu se neki zenski glas nije obratio.. ��Mozes li molim te da se pomeris malo dim pravo ide na mene?��, okrenuo se sa spremnim odgovorom, hteo je da obrusi da se onda pomeri ako joj smeta, ali zastao je u mestu kada je shvatio ko je tu.. Misteriozna devojka.. Sa sve svojim smedjim okicama, za koje se pitao cele veceri koje su boje.. Smedje oci mu nikada nisu bile zanimljive niti intrigantne, ali u ovom momentu su postale veoma zanimljive.. Pitao se sta da uradi u tom trenutku, da se samo pomeri I da joj moc ili da ostane tu I kaze joj da se ona pomeri.. resio je ugasi cigaretu.. 05,10,2011, MG

Samo deo

Thu, 27 Oct 2011 21:49:00 +0200

Autobusi prolaze, menjaju se i na svakih nekoliko minuta neki novi kre�e, neki novi polazi u neko novo mesto, u neki novi grad, nose�i sa sobom ljude, i sa njima njihov prtljag,u kome poneki ostavljaju za sobom ono �to �ele da zaborave, a poneki samo nose sa sobom ono �to vole, dok drugi nose prazne torbe nadaju�i se da �e ih napuniti ne�im. Ja samo sedim ovde i posmatram ih, mladi, stari, sa ukusom, bez ukusa, sa razli�itim stilovima obla�enja, neki sa pirsingom i golim stomacima, neki sa rolkama i duga�kim suknjama, neki tu�ni, neki sre�ni, neki pomalo zbunjeni, neki za�u�eni, neki pla�u, neki se smeju, a neki samo uzdi�u nemo�ni da bilo �ta drugo urade. Gledam porodice koje se grle, gledam nesta�nu decu, gledam samca koji sedi zadubljen u novine, �oveka koji je mo�da nekom deka, posmatram trudnicu koja sa ljubavlju mazi svoj stomak, skitnuci koja tra�i da mu udele neku paru, gledam dete kako pla�e nad prosutim kokicama, �enu koja iznervirano tra�i svoju kartu, jedan par kako se ljubi, jednu devojku kako se sva�a sa nekim preko telefona, jednog de�ka kako sa napetim izrazom na licu poku�ava da shvati ne�to �to mu je zapisano u svesci. Vetar duva nose�i razne mirise, sa njima i razne zvukove. Zvukove grada, zvukove automobila, pla�a, pevanja, zvukove najavljivanja vo�nje, smeh. Ose�am mirise hrane, cve�a iz obli�nje cve�are. I tako se ose�am �ivom, kao da pripadam ovom gradu, kao da sam deo njega, kao da sam i ja ovaj papir koji le�i na ulici, ova cigla �to se nalazi na zgradi, ovaj telefon u govornici, i ova sijalica na stanici, kao da sam ja jedan deo grada koji je sada njemu pod�injen i koji njemu pripada nemo�an da bilo gde pobegne. Autobusi se smenjuju i prolaze, a ja sedim ovde i posmatram ih posmatram ih i i��ekujem, i��ekujm da vidim to lice, to lice koje �ekam ovde poslednjih pet godina, to lice koje se nadam da �u ugledati kako izlazi iz autobusa, koje mi tr�i u susret i ljubi me, grli me i vrti u krug. Koje mi �apu�e da sam mu jedna jedina, i da ne postoji ni jedna druga. Sedim ovde i iskrivljujm vrat, autobus staje, vrata se otvaraju, a ja �ekam i��ekujem, tra�im i o�ekujem, ali ni�ta i dalje nema, pokunjeno spu�tam glavu i uzdi�em, vadim iz torbe kalendar i sa uzdahom pre�vrljavam jo� jedan dan, jo� jedan dan koji je pro�ao, jo� jedan dan koji sam izgubila, jo� jedan u nizu od ve� pet godina, ali ne posustajem, ne odustajem, jer je mo�da ba� sutra taj dan kada �e se vratiti.Ustajem i sa poslednjom nadom bacam pogled na autobus. Videv�i da nema nikoga skre�em pogled i odlazim, okre�em mu le�a i nestajem. Autobus se okre�e i odlazi u gara�u, a iza njega stoji �ovek, ne�iji mu�, tra�i nekoga gleda levo desno i o�ekuje. Sa nadom gleda okolo ne bi li video onu koja mu je jedna jedina, onu koju bi sa�ekao sa ra�irenim rukama, poljubio je i vrteo je u krug, onu kojoj bi �apnuo da mu je jedna jedina i da mu ni jedna druga nije potrebna. Gleda okre�e se, ali nje nema. I sa uzdahom cepa poslednje pismo od nje. Napisano pre pet godina, okre�e se i odlazi do �altera, kupuju�i novu kartu kre�u�i dalje, i sedaju�i u novi autobus koji kre�e. Seda do prozora i posmatra taj grad koji mu je nekad bio dom, taj papir na ulici, ciglu na zgradi, telefon u govornici i sijalicu na stanici, i pita se da da li �e ikada vi�e videti to lice. I na trenutak pre nego �to je zaspao, u poslednjem pogledu mu se u�inilo da ba� na tom semaforu gde stoji autobus stoji ona, njegova draga. Odmahnuo je glavom, zatvorio o�i i nastavio da spava pomisliv�i da ponekad usnimo ono �to �elimo na javi. Ona je stojala na semaforu gledaju�i kako automobili prolaze, i po neki autobus, pogledav�i ka njemu, u�inilo joj se da je videla to lice tako joj dobro poznato i posle svih tih godina. Zeleno se upalilo i ona je pre�la ulicu, pomisliv�i da ponekad umislimo ono �to najvi�e �elimo da se desi. 26.09.2010. MG

Endru Dejvidson - Poslednji an�eo

Tue, 12 Jul 2011 23:27:00 +0200

Knjiga koja je ostavila veoma jak utisak na mene.. I najlep�e re�enice iz nje.. Mo�da ih ima malo vi�e ali je svaka posebna na svoj na�in.. Mo�da neko posle �itanja ovih citata uzme knjigu da je pro�ita, a neko mo�da samo prona�e sebe u ovim re�enicama, dok �e neko mo�da ko je ve� pro�itao ovu knjigu ostaviti komentar o svojim utiscima.. Moji su odli�ni.. � Svaka nesre�a napada lakoverne iz zasede, �esto, �estoko, ba� kao i ljubav. � Isto kao trenutak izme�u sna i jave, kada je sve tako nadrealno lepo i ni�ta nije telesno. Ba� kao lebdenje prema savr�enosti. � Na svega nekoliko kratkih i milih momenata mogao sam i da �ujem, i da osetim miris, i da mislim, i dalje da pamtim, ali ni�ta da ne ose�am. �to li ovo vi�e ne boli? � Najte�a stvar u vezi s pisanjem nije, kako sad otkrivam, samo sricanje re�enica. Vi�e se radi o tome �ta ubaciti i gde, a �ta izbaciti. � Jedini na�in da ne propadnem u ovako usranom svetu bio je da ma�tam o boljem, pa sam �itao sve �to mi je palo pod ruku. � Sanjao sam skulpturove ruke kako pomahnitalo kle�u kamen. Sanjao sam upaljene strele kako naviru s neba. Sanjao sam vatrenu ki�u. Sanjao sam staklo koje se rasr�uje na sve strane. Sanjao sam bunovnog an�ela zamrznutog u vodi. � Nikada ne znate �ta je dosta dok ne saznate �ta je vi�e nego dosta. � Srcepa�uju�a pri�a o ljudskoj pobedi: odlu�nost, ljubav porodice i prijatelja i pozitivno razmi�ljanje! � Ho�emo da ��epamo tu lepotu, da �vrsto dr�imo na�im pohlepnim rukama, da dobro i izistinski gospodarimo njome, da bude na�a u celini. � Zastava poraza sa�aljivo je pala, i u ovom �inu gubitak i nije tako lo�. Poraz sam po sebi zna�i biti pora�en od samrtnog zagrljaja, a pobeda pro�dire smrt. � O�i me tako�e teraju da se zbunim. Gorele su kao zelena srca onih koji se vole, a koji optu�uju jedno drugo u pono�. � Izraz lica bio mu je i sladak i tu�an, �ak, nekako, vrlo ljudski, kao nekog jadnika koji je proveo ceo svoj �ivot zapadaju�i iz jedna male neda�e u drugu, sve dok ga nagomilane posledice svega nisu slomile pod teretom re�i koje vi�e nije bo u stanju da izgovara. � Izvesno je zato �to je nemogu�e. � Le�a joj uzdrhta�e, isto kao i moje srce. � Sve gori ako je plamen dovoljno jak. Svet nije ni�ta do sud za topljenje. � Ako je bila u stanju da me prihvati ovakvog kakav sam sada, verovatno je to zbog toga �to nije imala sa �im da me poredi. � Nekog koga su premlatili za nauk mo�e da se izme�a u gomili, ali ja �u uvek ostati kao nadgrobni spomenik, spaljen pesnicom ljudskog roda, �to �ini da se ose�am kao pobednik u takmi�enju koje, zapravo, ni ne postoji. � Bili su sre�ni. Ona je bila ne�na. On odan. �ta jo� da ti ka�em? � Umro je kao �to je i �iveo: u ljubavi. � Nekad sam znao da hodam u svom starom telu, a sada �u da nau�im kako da hodam u novom, treba da se usresredim na prve korake, pre nego na put u celini. � Tvoja sudbina je u tvojim rukama. � Boji� se, i ja te razumem. Znam da je te�ko, jer ti ho�e� da vidi� kraj, ali jo� ne vidi� ni po�etak. � Samo ako ne bude� ni�ta radio dokaza�e� mi ljubav. � �to je bilo dobro mo�e biti jo� bolje, a �to je bolje, mo�e da postane najbolje. � Ono �to je bolno, izo�trava nam ljubav. � Uvek mi se de�ava da ju�era�nje platno prepljavam dana�njim kistom i pokrivam stvari koje me ispunjavaju kajanjem. � Jednog dana, mora�e� da nau�i� da su ti velika usta ulazna vrata za svaku nesre�u. � Ni�ega nije bilo. Samo beskrajno, usamljeno vodeno prostranstvo. Kao da je okean uklnonio sve tragove njegovog postojanja. � Skaka�ete od sre�e �to ste uop�te �ivi, pa �ete onda padati tako nisko da �ete po�eleti da ste mrtvi Tek �ete po�eti da mislite da ste prihva�eni takvi kakvi se, samo i to se menja. Jer to �to ste vi nije stalno. � Ulovi� �enu tek tako, ni ne zna� �ta si to uradio da bi je zaslu�io. Samo se nada� da se ne osvesti, pa se predomisli. � Veze se rastaju, to im je u prirodi. Svi smo to videli hiljadu puta, �ak i kod paravo koji su bili ube�eni ''da �e uspeti''. � Ljubav je osteljiva stvar, koji treba razmaziti i za�tititi. Ljubav nije stamena i ljubav nije istrajna. Ljubav se ru�i pod nekoliko grubih re�i, ili se razbacuje po prostoru iz ruke pune nemara. � Samo �ovek koji ne mo�e a podnese stvaran svet oko sebe stvarao bi drugi u kojem bi se krio. � Te�ko je re�i da li su bili uhi�eni ili melanholi�ni, prestravljeni ili nustra�ivi, du�evni ili bezdu�ni; mo�da jo� nisu poznavalai sami sebe. � �im �ovek po�ne da dr�i ne�iju stranu u ratu, ve� je odabrao pogre�nu. � Najbolji ratnici znaju koje bitke ne treba vojevati. � Ako bude� pa�ljivo slu�ao vetar, mo�i �e� da me �uje� kako �apu�em svoju ljubav prema tebi. � ''Gotovo nemogu�e'' nije isto �to i ''Sasvim nemogu�e''. � Sujeta je veliki pkreta� i prevarant, a zamisao da se ostavi za sobom ve�na ba�tina mo�e da podstakne �ak i najopreznije bi�e da postupa nepromi�ljeno. � Verovanje u bolju budu�nos zadivljuju� je dar. � Moja anonimnost je zauvek izgubljena, jer sada sam izvanredan, u najbukvalnijem smislu te re�i. � Kao i u svakom dobrom hororu, ono �to morate da zamislite stra�nije je od onog �to zapravi vidite. � Kazna za svakog gre�nika odgovara njegovom grehu. � Nedostatak dokaza nije dokaz nedostataka. � U to vreme nisam razumeo za�to sam se ose�ao ba� tako, ali tokom meseci koji su prolazili sve vi�e sam dolazio do spoznaje da to nije bilo zato �to su mi se prsti prvi put susreli s njenim telom, ve� zbog toga �to su se vratili na poznato mesto. � Zato sam se ose�ao ne kao da le�im pored osobe, ve� pored uspomene na osobu, ali istovremeno ta uspomena podvrgavala se preobra�aju u ne�to �ak manje materijalno. � Kako si mogao da izbegne� pro�lost koja je bila tako odlu�na da te natera da plati�? � Uvek je zanimljivo slu�ati kako tvrde Pazar oni koji nemaju ni�ta da ponude. � Tek kada sam postao fizi�ki odvratan, uspeo sam da sagledam mogu�nosti koje pru�a srce. � Nisam junak u du�i i nikad to ne�u biti, ali bolji sam nego �to sam bio. Ili, barem, tao govorim sebi; a za sada, to je dovoljno. � Kako se usu�uje� da misli� da poznaje� moje srce, kada ne razume� �ak ni svoje? � Svako ko misli da mo�e da opi�e ljubav, ne razume ni�ta od toga. � Ljubav je �in koji mora� neprekidno da ponavlja�. � Nau�io sam da nije bitno koliko brzo se kre�ete ako nikuda ne sti�ete. � Pakao je izbor. � Ni�ta ne ide lako. � Da bih joj sve svoje vreme koje sam imao na raspolaganju, bez �urbe. � Slu�a� svoje misli, a u�utkuje� sve ostalo. � Srce ti je uvek bilo nezavisno, tvoj nauzvi�eniji i najprokletiji dar. � Nau�ila si da daje� srce nekom odve� celo, ali nisi nau�ila da deli� srce i drugima pored sebe i nekoga. � Bio je to delimi�an povratak u �ivot koji sam vodila pre nego �to sam upoznala tebe, ali tvoja ljubav suvi�e me je promenila da bih mogla sasvim da vratim ono �to sam nekad bila. � Svaki dan, suo�avam se sa ovom �injenicom nekoliko trenutaka, ali toliko mogu da izdr�im. Ponekad �ak poku�avam da to napi�em pre nego �to mi izmakne, ali obi�no ruka po�ne da se trese pre nego �to uspem da izbacim re�i. � Sva�ija pro�lost, nije ni�ta vi�e nego skup uspomena koje odaberemo da se se�amo. � O�iljci nas �ine onima �to jesmo. � Ja sam vi�e od svojih o�iljaka. � Svakog Velikog petka, te utvr�ene ali uvek promenljive godi�njice moje nesre�e, odlazim na potok koji mi je spasao �ivot, pa palim jo� jednu sve�u. Zahvaljujem dvema �injenicama: �to sam za godinu stariji i �to sam godinu bli�e smrti. I za kraj ostaje re�enica koja je obele�ila ovu knjigu.. � Sa svakim par�etom kamena koji otpada sa mene, �ujem glas Marijane Engel. Volim te. Ai�iteru. Ego amo te. Ti amo. Jeh elska tih. Ih libe dih. To se prenosi kroz vreme, dopire do mene na svakom jeziku ovog sveta, i zvu�i kao �ista ljubav.

Rezultati prijemnog ispita

Fri, 01 Jul 2011 19:15:00 +0200

Od 1. juna ja u�im svaki dan po malo.. Preslišavam se, u�im nove re�enice.. O�ekivala sam taj prijemni dosta dugo.. Marljivo se spremala za njega.. Dala skoro sve od sebe.. Spremila sam se odlicno.. Ne baš 100%, ali 95% jesam..

Došao je i taj dan.. 29-ti jun.. Prethodni dan knjigu nisam uzela u ruke, ništa nisam pogledala iz straha da mi se ne pomeša sve.. Ceo dan sam provela na netu, i gledala sam serije, spavala i �itala knjige.. Ve�e pred prijemni spavala sam kod RiaMa-e, zajedno smo se suo�ile sa tim nama veoma bitnim danom.. I ona �e kao i ja da konkuriše samo na Ekonomskom fakultetu u Bg-u.. Ovo nam je jedan od najva�nijih dana što se ti�e naše budu�nosti.. Krenule smo ranije iz našeg grada �isto da budemo sigurne da ne zakasnimo na prijemni..

U busu smo srele još neke devojke koje upisuju isto što i mi.. One ponele neke silne hartije, knjige i ostale skripte da u�e iz njih.. A nas dve.. Paa nas dve smo ponele.. Hmm.. Ljubavni horoskop.. I slatko se ismejale predstoje�em periodu.. Knjige nismo ponele.. Samo papiri� sa brojem i to je to.. Stavili su nas u razli�ite hale, tako da nikakvih dogovora nije moglo ni da bude...

Imala sam malu tremu, ali ne zato što sam se plašila da nešto ne�u da znam, nego zato što sam shvatila kolika je konkurencija.. Ja sa 39.04 poena bila sam po uspehu 357 na listi.. Što je mnogo mnogo je, a na bud�et primaju 570.. Što zna�i perfekcija potrebna na prijemnom da bih upala..

Završilo kako se završilo.. Izašla sam u�asnuta.. Nisam bila sigurna da li sam dala ta�an odgovor na jedno 9 pitanja, što je mnogo mnogo je.. Posle provere sa njom malo mi je bilo lakše.. Ali nedovoljno da mi srce ne lupa slede�ih dva dana dok sam iš�ekivala rezultate..

Danas su izašli, a ja nisam smela da ih pogledam.. naterala sam mla�u sestru da pogleda umesto mene.. Dok sam �murila i �ekala da mi ka�e rezultat kroz glavu su mi prolazile svakakve slike.. Moje u�enje poslednjih dana, moji tako bri�ljivo sklopljeni planovi sa RiaMa-om o našem budu�em �ivotu u Bg-u kao cimerke.. Lupanje srca toliko jako kao nikada do sada..

Uhh koje olakšanje sam osetila kada sam podigla pogled i videla da sam 216, i da sam uspela da upišem bud�et, da sam još jednom pokazala da mogu da ispunim svoj cilj i da uspem ono što �elim.. Još sam sre�nija bila kada sam videla da je i RiaMa upala isto.. Skakala sam po sobi, i odmah uzela telefon da svima javim.. Ipak je ovo moj trenutak slave. . :DDD

Hazarski recnik

Fri, 03 Jun 2011 11:08:00 +0200

Неки се могу запитати због чега сам баш изабрала да пишем Хазарски речник Милорада Павића. Зашто баш то компликовано и замршено дело, у којем и после неколико читања опет проналазиш нешто што ниси пре.

Пре свега изабрала сам ово дело јер је дело нашег писца, писца који долази из нашег краја и са којим сам, ако не по нечему више, барем сродна по језику. Његове речи ми се не морају преводити, читам их онако како их је он замислио у својој глави, онако како их је он пренео на свој папир, а касније и укоричио у једно од многих издања ове књиге. Изабрала сам ову књигу не зато што га је прославила, не зато што је преведена на многе језике широм света, не зато што је обимна и има о чему да се пише – мој разлог је много једноставнији: ја сам се књигом одушевила. Одушевила сам се њеном композицијом, њеним ликовима и њеном радњом. Цео састав књиге ми је толико фасцинантан и стран, јер никада до сада нисам се сусрела са једном књигом која ми је омогућавала да је читам како хоћу, која ми је деловала тако једноставна за читање, а ипак је у себи скривала много веће ствари. Никад се нисам сусрела са једном књигом која ме је толико бунила, али и ипак на крају дала тако једноставно решење, која ме је водила кроз њене странице онако како је она желела и ако сам ја сама изабрала свој пут. Ово је књига која ме је натерала на размишљање и откривање ствари.

Многе мистерије су преплетене у овој књизи, многе су нам познате и лако их откривамо, док су многе много више скривене и до њих је много теже доћи и многи их можда ни неће открити. Тако је у животу, неке ствари видимо и одмах су нам уочљиве и са њима лако можемо да се водимо, док су друге углавном скивене и морамо се мало више потрудити да би смо их сазнали. Књига нам, и ако прича о народу који је изгубљен и који је нестао у времену које је прошло, ипак на неки начин говори и о нама самима, о нашим тренутним животима и о ситуацијама у којима се и ми данас можемо наћи. Помоћу пуно метафоре и пуно легенди и митова, Павић покушава да нам приближи и каже оно што се и дан данас дешава, само што то нису више митови и легенде – ово је стварност. Покушава да нам каже колико је нешто много тешко видети и много тешко пронаћи, али да ако се има истрајности и истраје се до краја даће нам врло лако и једноставно решење. Баш као и у његовој књизи, ми сами бирамо путеве којим ћемо да се водимо кроз живот, али крај нам је увек свима исти.

Колико сам одушевљена овом књигом, толико се дивим човеку који је њене странице исписао. Павић је представио и подигао српску књижевност на виши и бољи ниво, колико у Европи, толико и у свету. Павић је успео да напише књигу која се може читати како год нас машта одвела, која ће нам дати све потребне информације, али нам сама неће сервирати решење, него се ми сами морамо потрудити да га пронађемо. Написао је књигу која је састављена са незамисливо много маште и са незамисливо много података, да ме на крају тера да се питам да ли је то он сам успео да састави – да је тако напише да на крају свака реч, сваки знак интерпукције и свако слово има своје значење и да стоји баш тамо где би требало да се налази, дајући нам још неки скривени смисао који до сада нисмо видели.

Још један разлог зашто сам баш ову тему изабрала за свој рад је зато што сам желела да још више сазнам о овом делу. Хтела сам да пронађем људе и прочитам њихове критике да видим да ли су они доживели ово дело као што сам ја. Хтела сам да упоредим своје мишљење са њиховима, да се похвалим коју сам још тајну пронашла и да видим да ли су они исто то пронашли. Исто тако сам желела да нађем баш ту разлику коју је сам Павић напоменуо да постоји и сматрала сам да ћу поновним читањем књиге, али овог пута мушке верзије успети да је пронађем. Нисам имала много среће, али сам пронашла људе који су или успели да је нађу или су и сами чули од неког. Такође сам хтела и да сазнам нешто више о писцу који је створио ово дело, да сазнам где је живео, са ким је проводио време, одакле му сва ова инспирација коју нико до сада није имао. Желела сам да пронађем још неко његово дело које ће ме исто тако оборити са ногу као што је и ово.

Уз много истраживања и много читања док сам писала ово дело ни у једном тренутку нисам осетила умор, осетила засићење или досаду, јер сваким новим прочитаним словом и сваким написаним ја сам на неки начин градила себе као што сам и градила ово дело. Сваким новим открићем осећала сам усхићење и жељу да што пре ставим то на папир и поделим са свима осталима, тако да овај рад за мене није био само школски рад, који треба да испуним да бих могла да кренем на следећи ниво школовања, није био рад само да бих добила одличну оцену, него је то за мене био рад који ми је на неки начин помогао да пронађем себе и да сазрем много више него што сам на почетку уопште очекивала да ћу моћи.

Maturski rad iz srpskog jezika.. Zakljucak..

Samo san...

Fri, 27 May 2011 22:32:00 +0200

Neverovatno je to koliko mi se ponekad uvu�eš u misli i odbijaš da odeš iz njih.. Do�eš tako ne nenajavljeno.. Taman kada pomislim da je sve gotovo i da kona�no mogu da nastavm dalje nešto se desi, nešto što sve promeni i sve ponovo vrati na po�etak.. Po�etak na kome se se�am svake tvoje re�i, svakog tvog osmeha i svake šale kojoj smo se zajedno smejali.. Ponekad kada mi se �ini da je sve u redu i da ponovo mogu da se smejem, a da stvarno mislim to, a ne da bih odglumila neku svoju ulogu, ponovo se pojaviš.. Onako tih i neprimetan se ponovo uvu�eš u moje misli, bilo da si donet nekom pesmom, nekom re�ju ili samo pokretom.. Onda opet iznova kre�e sve, ponovo mi se se�anja vra�aju i ponovo se javi ona ista bol za koju sam mislila da je davno nestala.. Ponekad se zapitam šta si mi to toliko napravio da posle tebe ni jedan ne deluje tako stvaran i tako odgovaraju�i.. �ime si me to zarobio da sada više ni jedan nije dovoljno dobar, ne ne ka�em da si ti najbolji, daleko od toga.. Ti si onaj koji to najmanje zaslu�uje, pa zašto si onda i dalje prvi, i zašto si i dalje onaj koji me navodi da barem jednu no� u nedelji zaspim u suzama, onaj koji mi se uvu�e u misli mnogo �eš�e nego što bih to htela.. Mo�da kada bi sebe ubedila da si bio san, uspem nekako da nastavim daje.. Ako sebe ubedim da sam i dalje u krevetu i da sanjam san koji je tako �iv da mi se �ini da je stvaran �ivot.. Mo�da jedino tako uspem i jednostavno se samo probudim, i nastavim dalje, malo pod utiskom sna, ali samo tog dana.. Samo do te no�i kada �u slede�i odsanjati i zaboraviti na prošli..

MG 27.05.2011.

Nije ovo kraj, ovo je samo jo� jedan po�etak

Wed, 25 May 2011 10:01:00 +0200

Još jedno poglavlje mog �ivota je završeno.. Neko je rekao da je ovo najve�a prekretnica u mom �ivotu, mesto gde mi se otvaraju mnogi putevi, i da sada treba da odaberem onaj kojim �u kora�ati u daljem �ivotu. Ali ja se nešto i ne ose�am spremnom da na�inim taj korak.. Nekako sam mislila da �u se ose�ati odraslije, zrelije ili mo�da malo više ozbiljnije kada bude došao trenutak da napravim taj izbor..

Na kraju osnovne škole su nam isto pri�ali, kako nam je još jedno razdoblje našeg �ivota gotovo i da nam se otvaraju vrata ka novom.. Tada je bilo mnogo lakše, imao si još jednu priliku da popraviš stvar ako si pogrešno izabrao.. Imao si popravni.. Ali sada.. Sada je sve druga�ije, a samim tim i te�e..

Sedim sad ovde za kompom i tek sada po�injem da shvatam da je stvarno kraj.. Prethodna no� �e ostati nezaboravna i veoma upam�enja u mom srcu.. Nikada mi br�e nije prošla neka no� i tako brzo svanulo jutro.. Kao da je malo pre bilo kada sam sre�ivala frizuru ili obla�ila haljinu sa takvom pa�njom da nešto slu�ajno ne poremetim.. A tek šminkanje i silno slikanje, bilo ku�i bilo u Kumu.. Mada �e sve slike biti iste.. I kod svakog po dve kopije istih, ali dobroo bitno je da si se slikao..

I dalje ne mogu da verujm da ne�emo opet sesti u one klupe koje smo zajedno delili �etiri duge godine, i da ne�emo slušati predavanja bilo da su zanimljiva ili dosadna.. da nam razredna ne�e zameniti razredni �as za fiziku, ili da Stanka ne�e da pita jer neko spreman da odgovara.. Da Paj�e ne�e da ka�e ajde svi na obla�enje ili nas Hatid�a pustiti ranije sa �asa.. Da profesorka informatike ne�e više re�i �utii ili Beri�ka odr�ati neku pri�u iz svog �ivota..

Ehh toliko uspomena i toliko sitnica za popamtiti.. Toliko koraka zajedno na�injenih.. No�i provedenih u pi�u, ekskurzija u opijanju i dru�enju.. �urki u igranju i pevanju.. �asova provedenih u be�anju i raznih izgovora bilo izmišljenih bilo istinitih.. Koliko sva�a i sva�ica, koliko tajni sa�uvanih i onih koje nisu, koliko ljubavi ro�enih, koliko novih prijatelja prona�enih, i nekoliko izgubljenih.. I sve to za samo �etiri godine..

Vreme brzo prolazi kada se lepo provodiš, zato ja ne znam kada su proletele ove godine.. Kao da je ju�e bio po�etak, a evo nas sada na samom kraju.. I ono što nam ostaje je samo jedno obe�anje koje zna�i nije kraj.. a skoro smo svi svesni toga da verovatno ne�emo to obe�anje ispuniti.. Ali da �emo uspomene zadr�ati i pri�ati ih svojoj deci...

Volim vas sve.. Vasa Gawri�ka.. :***** <3 <3

24.05.2011.

Tu, kraj nas

Tue, 17 May 2011 19:06:00 +0200

�ivot se u samo jednom danu mo�e promeniti tako da se na kraju zapitaš kako si mogao pre da �iviš bez toga. Promeniš se i odjednom nisi više ista osoba, više nisi onaj devoj�urak koji ne zna ko je, koji ne mo�e prona�i sebe jer neki delovi stalno izmi�u, neki delovi kojih se ne mo�eš da se setiš. Na kraju ih mo�da i sastaviš mo�da ih prilepiš lepkom, ali oni �e uvek biti ranjivi na ja�e udarce.

Tog dana sam se vra�ala ku�i, zamišljena zbog loše ocene iz italijanskog jezika, razmišljala kako da je popravim. Padao je sneg sve je bilo zale�eno, ulice, putevi, pa �ak i moja kosa. Odjednom sam �ula škripu ko�nica i to je poslednje �ega se se�am, ali na�alost ne i jedino.

Le�im u bolni�kom krevetu i slušam šta lekar govori mojim roditeljima. ''Mo�da vas se ne�e se�ati, mo�da se ne�e se�ati ni�ega, to zavisi samo od nje. Neke delove, one najbolnije iz �ivota �e najverovatnije potisnuti, zaboraviti i mo�e se desiti da se nekih ljudi ne se�a.''

Molim? Da se ne se�am mojih roditelja, šta oni misle da je njih tako lako zaboraviti? Tako lako izbrisati iz se�anja kao da nisu ni postojali? Za šta me smatra ovaj doktor? Nastavila sam da slušam. ''To je bio te�ak udarac glava �e joj biti zavijena nekoliko dana i pošto se probudi. Nemojte da gubite nadu, trebalo bi uskoro da iza�e iz kome, ipak je prošlo tri nedelje.''

Tri nedelje? Nemogu�e, mislim da je krajnje vreme da im se javim. Pokušavam nešto da ka�em, ali ne uspevam, glasa nema. U pokušaju da dohvatim vrat obaram vazu i ona pada na pod i prelepe ru�e polomljene i isikidane le�e dole u vodi zajedno sa njom.

Oni dolaze, moji roditelji, gledaju me, iš�ekuju. Smešim im se. '' Znam vas, znam ko ste, moji roditelji.'' Sre�ni i zadovoljni grle me. Dokotor polako izlazi napolje.

Posle tri meseca oporavka evo me opet tu, opet pred ulazom u školu, treba da u�em unutra, ali ne smem, plašim se koga �u se se�ati, koga ne. Da li �u gradivo znati i gde se koja u�ionica nalazi? Ona je tu, Ona je sa mnom, moja najbolja drugarica, Ona koje sam se setila i to odmah bez razmišljanja. Hrabri me, bodri me i ulazim unutra.

Prilazi mi neko, neko zgodan, neko neodoljivo lep, neko koga ne znam. Ko je on? Novi u�enik škole? Doselio se skoro u grad? Ali kako nisam �ula za to? Ona mi ste�e šaku, pitam se zašto? Kao da mi daje neki znak. Koji ja ne razumem.

Pru�a mi ruku da se pozdravi, a ja, misle�i da �eli da se upozna sa mnom, izgovaram moje ime. Uko�io se, pogledao u nju pa opet u mene. Ona mu je odmahnula glavom i samo slegla ramenima. Ovu razmenu pokreta uopšte nisam razumela, nisam se ni trudila. Gledala sam njega, njegovo lice, sa onim detinjim interesovanje, kada prou�ava novu stvar. Toliko sam bila zaslepljena da nisam videla nju kako mu pokazuje da �uti, da ništa ne ka�e.

Brzo se povratio i rekao mi je svoje ime. Od tada bio je svakodnevno sa mnom, pri�ao mi �ime se bavi, šta voli u �ivotu, sa kim �ivi, ali je meni sve to bilo strano. Pratio me je do ku�e i ako mu nije bilo usput, donosio mi je svai dan po neku sitnicu, bilo to �vaka, bombona ili poneki cvet. Mo�da nisam ni �elela da vidim, a mo�da nisam ni primetila, poglede drugih, njihova gurkanja kada pro�emo pored njih i šaputanja iza le�a.

Prolazili su dani, meni toliko brzo i toliko lepo, da sam �elela da stavim ''stop'', da zaustavim vreme da ne te�e više. Izašli smo nekoliko puta, onako drugarski prošetali gradom, popili pi�e, išli na picu. Ništa ozbiljno, ali moglo bi da bude.

Te ve�eri kod nje na ro�endanu, sedam meseci posle moje nesre�e bio je i on. Sredila sam se, tj, Ona me je sredila, nikada nisam bila neki tip osobe za sre�ivanje. Obukla sam haljinu, baletanke i ose�ala sam se kao princeza.

Došao je i on. Prelep kao i uvek, sre�en i ugla�en. Pozvao me je da prošetamo, napolje, u njenu baštu. Prihvatila sam, ali odgovorila da moram prvo da odem do toaleta. Nisam bila kod nje u ku�i od kada se desila nesre�a, ali sam se se�ala svakog dela ku�e sem kupatila, tada nikako nisam mogla da se setim gde je. Upitala sam gde je i otišla.

Otvorila sam vrata i vrisnula. Kao u nekom filmu sve mi se vratilo. On, On koji uopšte nije nepoznat koga sam dobro i to vrlo dobro znala i pre, �ak sam i bila sa njim. On je na istoj ovoj �urci pre samo godinu dana prevario mene u istom onom kupatilu sa nekom nepoznatom devojkom. Vratilo mi se sve, moja patnja posle toga, moja depresija. Moje loše ocene, moja loša ocena iz italijanskog je bila zbog njega, zbog njega nisam mogla da u�im. On, On koga sam toliko volela, vratio mi je takvom merom. A što je najgore, poricao je sve, krivio je tu devojku, a ne sebe.

Došli su svi, �uli su vrisak i videli mene uplakanu, opitali su se šta se desilo. Istr�ala sam napolje. On me je nasmejan �ekao sa ru�om u ruci. Kada me je video uozbiljio se i pitao me da li sam dobro. Udarila sam mu šamar i rekla: ''Skote jedan, gadiš mi se! Svega sam se setila! Šta si hteo da postigneš, hteo si opet da me nasamariš, da me opet prevariš kao pre godinu dana. Zbogom!!'' Otišla sam nedozvolivši mu da bilo šta ka�e.

Opet sam tugovala, i opet patila, ali ovoga puta je bilo druga�ije. Ovoga puta on me nije samo povredio, ovoga puta me je na neki na�in oporavio. I iskreno mislim da treba da mu pru�im šansu da budemo prijatelji jer on je ipak bio tu, kraj nas, tu, kraj mene kada mi je bilo najpotrebnije.

Tre�i školki pismeni zadatak iz srpskog jezika i knji�evnosti

Ra�en: 19.02.2010.

Ti�ina

Mon, 16 May 2011 15:45:00 +0200

Nekada se dese neki trenuci koji nam se zauvek zadr�avaju u se�anju i kojih se i posle toliko godina se�aš toliko �ivo da imaš ose�aj kao da sve to pro�ivljavaš opet. Kao da ponovo �uješ te re�i, ose�aš taj vazduh i gledaš sve to.

Kao da ponovo sve to vidim i ako gledam sada o�ima zrele �ene, �ene koja je dosta toga prošla i videla, ipak i dalje sve to ostavlja isti ose�aj kod mene, budi ista ose�anja kao i tada, kada sam bila na prelazu izme�u devojke i �ene. Ti dani, dani sre�e i nemogu�e radosti. Dani koji se se nizali jedni za drugim, ali uvek ispunjeni nekim lepim doga�ajem koji je mnogo teško zaboraviti. I dalje se se�am tog pogleda , o�iju koje su me gledale kao da mogu da prodru u samu moju dušu i pro�itaju o �emu mislim, �emu se nadam i šta �elim. O�iju koje su mi govorile o hiljadu neizgovorenih re�i, i pored kojih se nikada nisam ose�ala ni manje vredna, ni usamljena, �ak šta više o�i koje su me gledale sa mnogo više pa�nje i mnogo više ljubavi nego što sam ja uopšte i zaslu�ivala.

Sve je po�elo tog leta, tog sun�anog dana koji uopšte nije nagoveštavao da �e biti po bilo �emu druga�iji od bilo kog drugog predhodnog. Nisam ni sanjala koliko �e taj jedan dan ostati urezan u mom se�anju. Sedela sam na pesku zadubljena u misli kojih danas ne se�am baš najbolje, ali to su bile misli osamnaestogodišnjakinje tako da se samo mo�e pretostaviti o �emu sam mislila.. Iz tog sanjarenja prekinuo me je talas koji je tako daleko došao da je uspeo da mi pokvasi noge. Ustala sa i po�ela da skupljam stvari �ele�i da što pre stignem ku�i gde me je �ekala spremljena ve�era i do pola pro�itana knjiga. Još od kada sam mala bila leta sam provodila na ovom predivnom mestu. Mesece i mesece kupanja, sun�anja i u�ivanja obele�ilo je ovo mesto, ali i dalje ne pro�e dan, a da ne pogledam zalazak sunca koji me i posle svakog gledanja ostavlja bez daha kao da ga prvi put gledam. Kao i uvek, sunce se polako spuštalo na morskom horizontu, a ja sam kao op�injena posmatrala galebove kako na narand�astom svetlu poslednji put pokušavaju da ulove neki plen. Posmatrala sam poneke zalutale pliva�e koji su još uvek ostali u vodi i sekli je svojim pokretima. Mo�da da je bio neki drugi dan ne bih primetila toj jednog pliva�a, mo�da da je bilo neko drugo vreme on mi ne bi zapao za oko, mo�da da sam bila starija ili mla�a on mi se ne bi svideo, ali baš tada u tom trenutku sve su se kockice sklopile baš onako kako je trebalo. Videla sam ga i on je video mene.

Kako su dani prolazili, a ja ih sve više provodila na pla�i naša vi�enja su postajala �eš�a, a naši su se pogledi više zadr�avali jedni na drugima. Polako su po�ela prva javljanja, pa kasnije i prvi razgovori dok nije došlo do toga da nije prošao ni jedan jedini dan, a da mi nismo proveli zajedno razgovaraju�i o nekim samo nama bitnim i zanimljivim temama. Nikada mi leto br�e nije prošlo i nikada nisam više �alila što je kraj tako blizu. Ubrzo smo postali par, a naša vi�enja su sa dva sata dnevno prerasla u celodnevno u�ivanje, gde nam je �ak i na rastanku uve�e bilo krivo što se mora oti�i ku�i. Dani se prolazili mnogo br�e nego što je iko od nas dvoje to �eleo. �eleli smo da zarobimo vreme i ostanemo u tom trenutku dok nam ne dosadi, a to je tada zna�ilo nikad, U o�ima jedne osamnaestogodišnjakinje to vreme se �inilo kao bajka, ta ljubav se �inila ve�na, a on kao princ na belom konju.

Došao je i dan rastanka na kome niko nije znao šta da ka�e, na kome niko nije znao kako da postupi ili reaguje. Sa mnogo suza, poljubaca i zagrljaja rastali smo se. Sela sam u auto ispunjenog srca, punog ali neizmerno tu�nog, sa jednim brojem više u telefonu, jednom adresom više u adresaru, sa mnogim se�anjima više u svom do sada skromnom dnevniku i sa jednom još uvek do pola pro�itanom knjigom u rancu.

�uli smo se svakog dana i ja sam imala ose�aj kao da se nismo ni razdvojili, ali daljina je postojala. On je ostao u onom istom mestu gde smo nas dvoje proveli toliko vremena zajedno, a ja. Ja sam ovde u svom rodnom gradu gde me ništa ne mo�e podsetiti na njega, ništa sem ispisanih stranica u dnevniku i se�anja koja su polako po�ela da blede.

Kao i svih prethodnih dana ustala sam rano i spremila se da po�em u školu, da provedem vreme u njoj i da se vratim ku�i iš�ekuju�i poziv od njega, kao i svakog dana do sad. Ali ono što nisam znala kada sam ustala tog dana, da ovo nije još jedan obi�an dan. Nisam znala da �e se od ovog dana sve promeniti i ništa više ne�e biti isto. Poziva nije bilo, samo je nem telefon stajao na stolu, ne oglašavaju�i se. Ništa nije prekidalo tišinu što se nadvila nad sobom. Tišina se nastavljala iz dana u dan. I svakim novim danom donosila bol i patnju. Mesec je prošao, a poziva nije bilo, Pokušavala sam da ga dobijem, pokušavala sam da dobijem odgovore koje je moje do sada povre�eno srce iš�ekivalo sa nestrpljenjem. Ali njih nije bilo, telefon je ostao isklju�en i nedostupan, a jedini glas koji je kvario tišinu bio je mehani�ki glas �ene koja me je obaveštavala da ne mogu da dobijem onog koga �elim.

Posle tog leta nisam više odlazila tamo, moji su prodali vikendicu posle osamnaest provedenih godina u njoj tokom letnjih dana. Nedugo nakon njegovog nejavljanja, posle dva meseca patnje i bola i u�asavaju�e tišine �ula sam razlog. Nije on sam izabrao da mi ne ka�e poslednje �ao, nije on sam rešio da me ostavi u suzama i bez poslenjeg objašnjenja, nije on sam odlu�io da ode iz mog �ivota. Sudbina mu je to namenila. Ta�nije, jedan talas koji se nije �inio toliko sna�an kao što je bio.

Sada, posle toliko godina koje su prošle, sedim ovde na ovom istom mestu i istog dana kao i onog dana kada sam ga upoznala. Sedim sa nekom borom više na licu i sa više iskustva u �ivotu, ali i dalje sa istim onim pogledom zaljubljene osamnaestogodišnjakinje dok mi se�anja prolaze kroz glavu i dok moji unu�i�i razbijaju tišinu oko mene na još jednom zalasku sunca.

�etvrti školski pismeni zadatak iz srpskog jezika i knji�evnosti.

Ra�en: 05.04.2011.godine.

Se�anja

Tue, 03 May 2011 15:49:00 +0200

Boje se mešaju. Neke zajedno �ine savršenu novu nijansu, dok su neke, mnogo lepše izgledale dok su bile same. Ali svake dve svojim mešanjem daju novu nijansu bilo da je ona lepša ili lošija od predhodne.

Ona je postojala i pre njega! I pre njega je istom ovom ulicom šetala i pored istih ovih izloga prolazila. Pored istih ovih koji joj sada bude se�anja koja su sada deo nje, koliko god se ona trudila da više ne budu. Se�a se tog dana kada su šetali i kada su pri�ali, o svemu i sva�emu. Kada su planirali slede�i dan i slede�e vi�enje. Se�a se dana kada je on sa svom svojom pa�njom slušao šta ona ima da ka�e. Se�a se kako ju je tog istog dana na nakom daljem mestu podigao sa zemlje i nosio je kao da uopšte nije teška i kao da je samo jakna koju je prebacio preko ramena. Se�a se kako ju je tog dana na rastanku poljubio dva puta, ali ne u usta nego u obraz onako drugarski, ali malo bli�e usnama nego što bi to prili�ilo drugovima.

Se�a se opet tog istog izloga i nekog slede�eg dana koji se po mnogo �emu razlikuje od onog koji je do sada boravio u njenim mislima. Se�a se te hladne tišine za koju se ona postarala. Se�a se hladno�e koja je zagospodarila njome. Hladno�e koju do sada nije osetila. Se�a se besa koji joj je tada strujio telom. A najviše se se�a svoje boli koja se sa svakim uzdahom �inila sve ve�om. Se�a se kako se tada ose�ala povre�enom, prevarenom i izneverenom. Se�a se koliko joj je dugo trebalo da se ponovo digne na noge koje su joj ponovo sada odse�ene i ponovo ba�ene u ponor, baš tada kada je mislila da treba najmanje da se �uva,baš tada kada je mislila da je sigurna.

I dalje joj taj grad stvara muke, ni�u�i slike koje bole, bilo da su lepe ili ru�ne. Se�a se šetnje i prvog izlaska za koji se tako bri�no spremala jer je kona�no mislila da je pronašla to što je tako dugo �ekala. Se�a se kako je sre�na došla ku�i i zavrtela brata koje je stajao zbunjeno i posmatrao je. Se�a se kako ju je mama gledala sa upitnim o�ima �ele�i da zna šta je to njenu �erku navelo da se tako raduje.

Se�a se nekog slede�eg dana kada je umorna posle treninga šetala ovom ulcom sa drugaricom i kada je videla ono što nije �elela, videla ono što je kidalo ve� njeno poljuljano srce. Videla kako joj polako klizi iz ruku ono što nikada nije ni bilo njeno, a što je ona tako silno �elela da bude. Videla je kako to nešto prelazi u ne�ije druge ruke i to ne pod prinudom, ne pod pretnjom nego samovoljno, ostavljaju�i nju samu i uplakanu po ne zna koji put.

Sada sama šetaju�i ovim gradom i dok se trudi da ne pusti suzu pred svim tim poznatim i nepoznatim ljudima ose�a te�inu kofera u svojoj ruci. Ose�a je isto kao što je ose�ala bol u svojim grudima kada je videla i shvatila da on nikada ne�e �eleti i videti nju kao što je ona njega. Da �e ona uvek biti i ostati samo drugarica koja je tu samo kada zatreba.

Polako i nesigurnim koracima sti�e do stanice i ulazi u autobus, okre�e se i gleda na peron, i sebi tek tada dozvoljava da pusti suzu, suzu koju tu niko ne mo�e videti, niko je ne�e ispratiti jer u ovom gradu ona nema više nikoga sa kim bi se htela pozdraviti i re�i mu da odlazi. Odlazi što dalje, misle�i da �e joj novi po�etak dati ono u šta je prestala da veruje. Misle�i da �e joj doneti ljubav i ovog puta pomešati boje tako da daju neku lepu nijansu..

29.04.2011. MG

Nepru�ena �ansa

Mon, 25 Apr 2011 21:48:00 +0200

Koliko �u puta još proliti suze zbog ljubavi? Koliko �u puta još dati mnogo onome ko ne zaslu�uje ništa? Koliko �u još pogrešnih procena napraviti? Samo �elim da znam dokle �e sve ovo da traje? Dokle �u morati ponovo da se vra�am na put, da se ponovo di�em sa dna i smejem bez la�nim osmehom. Kada �e ljudi prestati da me gledaju i kada �u mo�i bez strepnje da iza�em u grad, bez straha da �u videti nešto što ne �elim. Ose�am se tako jadno, tako bedno i bezvredno. Toliko su me puta do sada ljudi bez imalo gri�e savesti gazili da ih se više plašim. Toliko da sada ne mogu bilo kome da verujem...

Ljubav. Za mene neznan pojam. Toliko sam �esto �itala o njoj i njome hranila srce preko slova i znakova, toliko sam �itala o njoj i šta ona mo�e da napravi od �oveka, da mo�e da podigne sa dna i odvede ga negde gde ne postoje granice. Da mo�e u njemu da probudi neka ose�anja koja ni on sam nije znao da poseduje. Da mo�e da ga natera da radi stvari koje mo�da ne bi uradio da nije nje.

Sve sam to �itala, �ak sam i o tome mnogo pisala, ali nisam svoje emocije unosila u tekst jer onda ne bih imala šta da napišem. Gledala sam �ak i filmove, ali da li sam osetila? Nisam nikada do sad, nisam osetila onu neizmernu mo� davanja nekom bez straha i bez ustezanja, jer mi se toliko puta desilo da sve ti dam, ali da na kraju ja ostanem kratkih rukava, da ja ostanem prazna i bez uzvra�enih ose�anja, jer se te iste daju nekom drugom koji je o�igledno mnogo vredniji od mene.

Nije to ono što boli, nije to ono što me ve� mesecima izjeda. Nije to ono što me navodi da zapla�em skoro svake no�i. Nije to ono što me tera da pokrijem svoju glavu jastukom i da se sklup�am tako da niko ne bi �uo moje jecaje. Nije to to, ve� je to nepru�ena šansa. Ona koja mi do sada uopšte nije data. Koja mi je uvek bila uskra�ivana. Ve�ito sam ostavljana na pola puta do upoznavanja, na samom po�etku uopšte ra�anja ne�ega. Bez mogu�nosti da napravim slede�i korak i poka�em da mo�da imam više u sebi nego što se to stvarno �ini. Ne ja to uopšte nisam dobila. I pre nego što sam uopšte i stigla da se pobunim stavljena sam pred svršen �in.

Ali zašto? Zbog �ega sam ja ta koja nikada nije bila dostojna toga da pokuša, da proba pa kako bude? Zašto je uvek neka druga bolja i dostojnija te uloge, a ja uvek opet iznova i iznova ostajem ona nebitna? Zašto ve�ito sve to gledam sa strane i pitam se u �emu sam sada pogrešila??

25.04.2011. MG

Ringi�pil

Thu, 21 Apr 2011 12:18:00 +0200

Neverovatno je koliko nam je nekada mnogo teško da ka�emo kako se ose�amo. Bilo da je to zbog toga što ne verujemo osobi kojoj se obra�amo, bilo da je to zbog našeg ponosa, bilo da je to zato što mo�da ni mi sami ne znamo da se baš tako ose�amo.

Krugovi nastavljaju da se vrte. Ringišpil ne staje. Okre�e se sve dok neko ne uhvati lutkicu koja je obešena pored. Nekome su ruke duge i ta lutkica mu je lako dostupna. Nekima nisu pa ne mogu ni da pomisle da je dohvate, pa zato lako odustaju, a nekima pak onim snala�ljivima sa malim rukama to nije problem. Oni zajedno sa svojom drugaricom ili drugom sklapaju plan koji ih vodi do pobede. Na kraju tog kruga neko �e ostati praznih ruku pora�en, neko �e si�i uzdignute glave jer je dao sve od sebe, dok �e neko nositi nagradu sa ponosom.

Sve to posmatra deka sa klupe blizu, kroz svoje nao�are posmatra sva ta lica koja se smenjuju iz kruga u krug. Neka sa strahom u o�ima, da li zbog visine ili zbog mogu�e prve vo�nje. Neka sa ushi�enjem i onom detinjom sre�om, ali svaka su usmerena ka jednom cilju da uhvate tu igra�ku. Tu nagradu koja donosi još jedan besplatan krug.

Lica mlada, stara, izborana ili ona manje pune prazne ljuljaške i o�ekuju polazak. Neko osmatra publiku tra�e�i porodicu ili voljenu osobu, nekog dragog. Neko se okre�e ka drugoj ljuljašci da bi rekao joše nešto što je zaboravio. Neko gleda u telefon dopisuju�i se sa ko zna kim sa onim smeškom koji govori da je nešto lepo stiglo. Neko gleda u svoja stopala nestrpljivo iš�ekuju�i polazak, dok neko �ak gleda u zvezdano nebo nad njim. On ih sve posmatra sa svog mesta na klupici sa nadom i sa iš�ekivanjem da �e mu neko uzvratiti pogled. Da �e mu se neko nasmešiti ili udostojiti ga barem pogleda. Najviše od svega se nada da�e u tom pogledu prona�i ono što je izgubio pre mnogo vremena. Da �e prona�i te o�i njemu tako znane u se�anju, ali dugo nevi�ene u stvarnosti. Nada se da mo�da iza slede�eg okreta, da se iza slede�eg kruga krije baš ona, da �e se pojaviti kao i tog dana, samo iz jednog okreta ringišpila. Nada se da �e opet osetiti isto ono što i onda. Onaj šok, onu pripadnost i onu sigurnost.

Ringišpil se polako zaustavlja, a sa njim još jedna star�eva nada se gasi. Baca pogled na sat i vidi da je prošlo deset. Ustaje sa svoje klupice i uzima svoj šešir misle�i u sebi ''Moja dama nikada sebi ne bi dozvolila da ostane ovako kasno napolju.''. Sa tim mislima odlazi ku�i gde �e �ekati slede�i dan sa puno nade da je to baš taj kada �e kona�no na jednoj od ljuljaški prona�i ono što tako dugo o�ekuje. Nagradu mnogo vredniju od još jednog besplatnog kruga, malo ljubavi...

21.04.2011. MG

Priznajem...

Wed, 13 Apr 2011 15:38:00 +0200

100 stvari o meni koje mo�da znate, a mo�da I ne.. Jedna devojka na karikama mi je dala ideju da napišem i moram da priznam da je bilo vrlo zanimljivo.. :)

Priznajem da radim ovo zato što �elim da vidim šta �u sve re�i I �ega �u se sve setiti.
Priznajem da mi jako nedostaju neki ljudi.
Priznajem da mi je nekada veoma teško da nekom ka�em da je u pravu, ili da ja nisam u pravu.
Priznajem da volim da idem u školu samo zbog društva.
Priznajem da obo�avam muziku, i da se drogiram njom u trenucima samo�e.
Priznajem da sam jako usamljena.
Priznajem da se nikad nisam zaljubila, onako stvarno.
Priznajem da mrzim nafurane klince i klinkice.
Priznajem da mrzim narand�aste spobode.
Priznajem da volim da pevam, i ako je to bolno za slušanje.
Priznajem da obo�avam da �itam i da pobegnem u svet ne�ije mašte.
Priznajem da sam veoma romanti�na.
Priznajem da sam bila povre�ivana nekoliko puta, ali da sam se svakog puta oporavila i postala ja�a.
Priznajem da mi je nekada vrlo teško da ka�em kako se ose�am.
Priznajem da mrzim kada me ljudi sa�aljevaju.
Priznajem da sam mnogo ljubomorna.
Priznajem da obo�avam svoju porodicu i ako bih ponekad volela da me samo ostave na miru.
Priznajem da mi nije jasno zašto se trudim oko osoba koje to ne zaslu�uju.
Priznajem da mi vodolije ne le�e.
Priznajem da mi nedostaje bezbri�no detinjstvo.
Priznajem da se plašim odlaska na fax.
Priznajem da sam ponekad otka�enija nego što bi to trebalo.
Priznajem da obo�avam kišu, posebno da šetam po njoj kada sam tu�na.
Priznajem da pišem dnevnik.
Priznajem da obo�avam �urke.
Priznajem da obo�avam tehno muziku, ali da najviše slušam tu�ne balade.
Priznajem da sam nekada neke osobe loše procenila.
Priznajem da sam veliki optimista, ali umem da budem još ve�i pesimista.
Priznajem da zavidim onim ljudima koji su pronašli i osetili ljubav.
Priznajem da mi je �elja da odem da vidim Pariz.
Priznajem da ne volim momke kojim duoa treba da skupe hrabrost.
Priznajem da volim kada momak zna da igra sa mnom.
Priznajem da mrzim seljake, i osobe koje tako pri�aju.
Priznajem da kada sam tu�na,pustim još tu�nije pesme i tako lagano ubijam sebe.
Priznajem da mi nedostaje odbojka.
Priznajem da mi je teško da se odreknem fb.
Priznajem da volim kada se zacenim od smeha i kada me samo i pokazani prst mo�e nasmejati.
Priznajem da sam ponekad veoma lenja.
Priznajem da mi je �ao što nisam nasledila mamine plave o�i.
Priznajem da obo�avam svog malog brata i da se veoma teško ljutim na njega.
Priznajem da mrzim politiku.
Priznajem da se savršeno pronalazim u nekim pesmama.
Priznajem da volim da maštam.
Priznajem da volim da pišem i da me to ispunjuje.
Priznajem da verujem u sudbinu.
Priznajem da imam svoje sre�no lan�e.
Priznajem da sam sujeverna.
Priznajem da mrzim da se poistove�ujem da ostalima.
Priznajem da volim da budem druga�ija.
Priznajem da nisam ušla u auto da vozim od kad sam dobila voza�ku.
Priznajem da mrzim animal print.
Priznajem da bih volela da sada pri�am sa nekim.
Priznajem da bih neke postupke u svom �ivotu promenila.
Priznajem da me neki ljudi nerviraju iz neobjašnjivih razloga.
Priznajem da nikad nisam razumela ljude koji puše.
Priznajem da nekad volim mnogo da filozofiram.
Priznajem da sam navu�ena na neke serije.(ali ne španske)
Priznajem da i ako ne volim rejaliti šoue ima onih koje sam pratila
Priznajem da sam kao mala gledala španske serije, kojih se sada je�im.
Priznajem da volim da posmatram ljude i pitam se kakva je njihova pri�a.
Priznajem da ponekad pri�am kada ne bi trebalo.
Priznajem da ponekad ka�em nešto što nije trebalo.
Priznajem da sam mnogo brzopleta i impulsivna
Priznajem da sam previše ose�ajna.
Priznajem da nisam sposobna da se strpim što se nekih stvari ti�e.
Priznajem da verujem u sve što mi ljudi ka�u pa se posle prevarim.
Priznajem da idealizujem mnoge ljude.
Priznajem da sam vra�ara.
Priznajem da verujem u svoj loš predose�aj.
Priznajem da ga se plašim.
Priznajem da sam pogodila minut gola.
Priznajem da me u nekim trenucima ne dr�i mesto.
Priznajem da kada se navu�em na neki pesmu slušam je nekoliko dana bez prestanka.
Priznajem da verujem u ljubav i u sre�an kraj.
Priznajem da ponekad previše verujem nekim ljudima.
Priznajem da sam ponekad previše sebi�na, a nekad pak previše dajem.
Priznajem da se najviše smejem kada mi je najgore.
Priznajem da krijem svoju tugu od drugih ljudi.
Priznajem da znam da se obradujem i nasmejem malim stvarima.
Priznajem da sam se razo�arala u neke ljude.
Priznajem da ne u�im na svojim greškama, nego ih ponavljam iznova.
Priznajem da sam neke ljude povredila.
Priznajem da sam odli�an la�ov kada to �elim.
Priznajem da obo�avam kada me neko zagrli i ništa ne pita onda kada mi je to potrebno.
Priznajem da sam veoma sre�na kada neko uvidi kako mi je i ako to nisam rekla.
Priznajem da obo�avam leto, more i raspust.
Priznajem da obo�avam Vince.
Priznajem da obo�avam da igram
Priznajem da me smiruje gledanje u zvezde.
Priznajem da od problema be�im prepuštaju�i se fizi�kom radu.
Priznajem da sam poslednjih nekoliko meseci izgubila sebe.
Priznajem da se ponekad �itaju�i svoje tekstove pitam da li sam ovo stvarno ja pisala.
Priznajem da mi je soba skoro konstantno u haosu.
Priznajem da ne�ije profile gledam po nekoliko puta na dan.
Priznajem da obo�avam �okoladno mleko.
Priznajem da imam psa i da ponekad ho�u da ga ubijem.
Priznajem da sam volela da se slikam.
Priznajem da sam nesigurnija u sebe od kada sam stavila protezu.
Priznajem da nemam sre�e u ljubavi.

100. Priznajem da obo�avam svoje drugarice.

13.04.2011. MG

�ivotna lekcija

Tue, 12 Apr 2011 20:04:00 +0200

�ivot je ponekad jako okrutan, i to nej�eš�e prema ljudima koji to najmanje zaslu�uju.. Patnja se nadvije nad njihovim �ivotom, i sve im se �ini da kao da njima uopšte nije su�eno. Iz dana u dan sve je više razo�arenja i padova, sve je više boli i patnje. Polako u �ivot se prikriva neka tama koja �e zauvek ostati nad našim glavama �ak i kada sve prestane..

Malobrojni trenuci sre�e nam se �ine tako nestvarni, tako daleki.. Da ih se plašimo.. Plašimo se da ih pro�ivimo onako kako bi trebalo jer nam se �ine suviše krhkima.. Kao da �e jedan naš osmeh uništiti sve to, kao da �e sve odneti.. Iz straha propuštamo mo�da najlepše trenutke.. Plašimo se kako �e ona uticati na nas, jer smo jednostavno navikli da se svakim danom susre�emo sa tugom.. A malo zabranjnog vo�a sre�e nam mo�e doneti još ve�u bol kasnije..

Sedela sam tako pod drvetom trešnje svoga deke i razmišljala o �ivotu.. O �udnim putevima kojima nas �ivot vodi, kojima ispisuje stranice našeg �ivotnog dnevnika.. Zašto je nekima taj dnevnik ispisan prelepim slovima, koja su zakukljena i koja odušu ponosom i sre�om, a nekima pak sa druge strane, sa obi�nom olovkom koja je negde naoštrena, ali ve�inom veoma tupa. Onom koja ne dozvoljava da slova budu lepa i da zasene..

Mnogi trenuci u našim �ivotima ostave trag. Trag koji i posle puno vremena mo�e da bude vidljiv kao i tog dana kada je na�injen, ali ostavlja i one manje vidljive one koji se se zale�ili, ali i one koji su tako dobro zamaskirani vremenom. Neki su ja�e boje neki ne.. Neke �eš jedva mo�i da prona�eš, dok �eš neke pokušati da obi�eš..

Tog dana ispod te krošnje prelepih trešanja duvao je vetar.. Hladio moje ve� oznojeno lice od celodnevnog rada.. Neko mi je rekao da fizi�ki rad najbolje le�i dušu, i da umor od fizi�kog rada je kao olakšanje za poljuljano srce.. odli�an je kao lek, lek protiv bolova.. Prosto ne misliš o onome što se oko tebe dešava, samo postojiš ti i tvoj krajnji cilj.. Ne razmišljaš ni o �emu osim o svom slede�em koraku koji treba da na�iniš.. A umor koji sledi, ne dovoljava ti ni da u kasne sate padneš u o�aj.. samo ti obezbe�uje miran san i dobar odmor..

Vetar je sa sobom nosio davne uspomene, vadio ih iz mojih se�anja kao da su se ju�e dogodile.. Puštao mi je film moga �ivota.. Film koji do sada nisam gledala, film na koji nisam obra�ala pa�nju.. Puštao mi je trenutke koje nisam upamtila, trenutke koje su mnogi drugi doga�aji bacili u drugi plan.

Gledam igru vetra i �ujem moj smeh.. Posmatram svoje drugarice i sebe kako se bezbri�no smejemo dok se nameštamo da se slikamo.. sve se trude�i da ispadnemo što bolje. Gledam nas kako se sa osmesima na licima prepuštamo muzici koja nas polako opija i ulazi nam u svaku poru.. Gledam nas kako se spuštamo sne�nog dana niz padinu na sankama.. I kako se trudimo da stignemo što dalje i pobedimo u tom takmi�enju, koji mnogo više donosi od samo jedne tople �okolade ili pi�a.. Gledam nas kako oznojenih lica, na kojima se ogleda sre�a, na ponekima bes, ali ugavnom ona detinja sre�a, �ekamo slede�i servis koji �e nekom doneti poen.. Gledam nas kako pokušavamo da napravimo šnicle na nekoj �udnoj elektri�noj stvari za koju ne znamo kako se upotrebljava, a na licima nam se nalazi osmeh, jer smo kona�no same i slobodne da bilo šta radimo barem tih nekoliko dana..

Gledam nas kako zagrljene sedimo i razmišljamo svaka o svojim stvarima, ali u srcima smo kao jedno.. Kako ne moramo jedna drugu ništa da pitamo jer se razumemo samo o�ima.. Kako ove sve godine, zajedni�kog dru�enja i ponekih sva�a je iz nas izvuklo ono najbolje.. dalo nam najbolje i pored svih padova i svih mra�nih misli koje su se dešavale, dalo nam je nešto neprocenjivo.. dalo nam je glavnu �ivotnu lekciju.. Nau�io nas je da volimo, i da budemo voljene..

Toga dana i mene je nešto vetar nau�io.. Nau�io me je da gledam �ivot drugim o�ima.. Da promenim ugao gledanja i mo�da ne�e sve više biti tako crno. Mo�da �e se pojaviti svetlo na kraju ovog ve� tako dugo tamnog tunela.. Nau�io me je da ne piše sudbina stranice mog �ivotnog dnevnika nego svojim postupcima i svojim delanjem.. Da nije ona za sve kriva nego da krivicu treba da snesem i ja.. da prihvatim odgovornost za nju.. Nau�io me je da svaki dan koliko god se �inio crnim donosi i nešto lepo, samo to lepo treba uvideti.. nau�io me je da to lepo prona�em, a najviše od svega me je nau�io da je �ivot samo jedan i da ga ne vredi trošiti na loše i uzaludne stvari, koliko god se iz njih mo�e dosta toga nau�iti..

12.04.2011. MG

Tri metra iznad neba, i posle toliko �itanja i dalje ostavlja isti utisak.. :'((

Sun, 03 Apr 2011 20:16:00 +0200

Ali, od toga dana nešto je po�elo da se menja, nešto je puklo. �ule su se sve re�e, tako da onda i nisu imale toliko toga da ka�u.

Mo�da zato što se ose�amo neprijatno kada pred prijateljem poka�emo slabost. Mo�da zato što stalno mislimo da je naš bol jedini, da se ne mo�e opisati, kao i sve ono što se nas ti�e.

Niko ne mo�e da voli kao što volimo mi, niko ne pati kao što patimo mi. Kada boli stomak, s pravom se ka�e: 'Mene boli, a ne tebe'.

***

''Za mene se desilo ono što sam rekla. Step je nevin. Nema nikakve veze. Šta vi znate o tome kroz šta je prošao? Šta je osetio u tom trenutku. Vi ne umete da opravdavate, ne umete da praštate. Jedina stvar za koju ste u stanju jeste da sudite. Odlu�ujete o �ivotu svoje dece na osnovu svojih �elja, onoga što vi mislite. A ni najmanje ne znate šta mi mislimo. Za vas je �ivot kao partija d�ina , sve ono što ne znate je jedna neodgovaraju�a karta koju nikako niste hteli da izvu�ete. Ne znate šta �ete sa njom, boli vas dok vam je u rukama. Ali vi se ne pitate zašto je neko nasilan, zašto je neko drogiran; i ovako nije vaše dete, ne ti�e se vas. Ali, ovog puta te zanima, mama, ovog puta je tvoja �erka sa nekim ko ima problema, ko ne misli samo da ima GTI sa šesnaest ventila, Dejtoni, i da ide na Sardiniju. Nasilan je, ta�no je, ali je mo�da takav zato što ne ume da objasni toliko stvari, zato što su mu rekli toliko la�i, zato što je to jedini na�in da reaguje.''

''Ma šta to pri�aš? Sve su to gluposti... pa zar ne razmišljaš? Kakva �eš ispasti? Ti si jedna la�ljivica. Slagala si pred svima.''

''Mene nije briga za tvoje prijatelje, za ono što misle, za šta me smatraju. Stalno govorite da su to ljudi koji su sve sami stekli, da su uspeli. Pa u �emu uspeli? Šta su stvorili? Samo novac. Ne razgovaraju sa decom. Nije ih briga šta stvarno rade, koliko pate. Za nas vas boli ku*ac.''

***

Ne, to se ne shvata. Ne mo�e da se shvati. Kako se to desilo? Kako to da više nije tu? Kako mo�e da bude sa nekim drugim? Ponovo vidi auto u toj sigurnoj vo�nji. Zamišlja da su zajedno, zagrljeni.

U jedno je sam siguran. Ne�e mo�i da je voli kao što sam je voleo ja, ne�e mo�i da je obo�ava na taj na�in, ne�e umeti da primeti sve njene ne�ne pokrete, te male znakove na njenom licu. Kao da je samo njemu bilo dopušteno da vidi, upozna pravi ukus njenih poljubaca, stvarnu boju njenih o�iju. Nijedan muškarac ne�e nikada mo�i da vidi ono što sam video ja. On, najmanje od svih. On, realan, sirov, beskoristan, materijalan. Tako ga zamišlja, nesposobnog da je voli, �eljnog samo njenog tela, nesposobnog da je stvarno sagleda, razume, poštuje. Njega ne�e zabavljati ti slatki hirovi. On ne�e voleti ni njenu malu ruku, njene izgrickane nokte, njena pomalo bucmasta stopala, taj mali skriveni mlade�, uostalom i ne toliko sakriven. Mo�da �e ga videti,da, kakva u�asna patnja, ali nikada ne�e biti u stanju da ga voli. Ne na taj na�in. Tuga je zagospodarila njegovim o�ima.

***

''Ja mrzim siled�ije, ako nastaviš da radiš kako ti se svi�a, ne�emo više biti zajedno, kunem ti se.''

''U redu, promeni�u se'', nabacio je.

A sada? Sada su se stvari promenile. Sada više nisu zajedno. Sada nema potrebe da se krije. Ne mora više da bude neko drugi. Mo�e da bude ono što jeste, kako i kad po�eli. Sada je slobodan. Nasilan i sam. Ponovo. Tema se zaustavlja ispred rampe. �eka da se polako podigne, zatim izlazi kroz kapiju. Step pali motor i ubacuje u prvu. Brzo silazi sa trotoara i kre�e za automobilom. Tip je sada sam i vozi brzo.Step daje gas. Ionako �e morati da stane na STOP. Oko ulice Ja�ini ima saobra�aja, automobili stoje u redovima. Kao i uvek. Tema staje. Step se smeje, staje pored auta. Kre�e da silazi sa motora, ali u tom trenutku, shvata. �emu bi poslu�ilo da ga udari u lice, da vidi njegovu krv, da �uje njegove jauke? �emu bi poslu�ilo da ga išutira, razvali mu auto, slomi prozore tako što �e mu kroz njih ugurati glavu? Da li bi mo�da tako povratio nove, sre�ne dane sa njom, njene zaljubljene o�i, njeno oduševljenje? Jednostavno bi zadovoljno spavao te ve�eri. A mo�da ni to.. ve� mu se �ini da �uje njene re�i:

''Jesi li video? Nisam se prevarila u vezi sa tobom, ti si jedan siled�ija! Nikad se ne�eš promeniti!''

Onda daje gas, a da nije ni pogledao u automobil. Obilazi ga smiren, slobodan na svom motoru, vešt u saobra�aju tog prazni�nog dana. Sam, bez znati�elje, bez besa.

Nastavlja da ubrzava, dok na licu ose�a hladan vetar, pono�ni vazduh koji mu se uvla�i pod jaknu.

Vidiš, Babi, nije ta�no to što misliš. Promenio sam se. I uostalom, zna se, za Bo�i� su svi bolji.

Bes

Sun, 03 Apr 2011 13:56:00 +0200

Mozda sam ja budala koja se svaki put nada da ce ovog puta biti drugacije.. Ali nee.. Uvek isto I svaki put nasednem I posle mi je kriv djavo kada ne ispadne onako kako sam se nadala. Besna.. toliko sam besna.. Vise nema sta da se povredi da bih bila povredjena.. Sve sto je moglo unisteno je, giodinama se kidao deo po deo.. I kada sam konacno mislila da su sve rane zarasle.. pojavile su se nove I unistile jos ono malo sto je ostalo nepovredjeno I sto je prezivelo..Ono sto je pokusavalo da jos veruje I da se nada.. sada nema ni toga.. sve je nestalo u magli kao sto su svi do sada nestajali.. tako sam nestala I ja.. Ostala je samo olupina.. prazna konzerva koja ne zna kuda bi I koja sada ne moze ni da oseca , koja sad ne moze ni da voli vise.. ne nada se vise jer nada ubija.. jer svaki put kada se ponadas I pocnes da gradis snove oni isto tako kako su se brzo izgradili kasnije padaju.. bez javljanja I bez bilo koje reci..

Mozda je tako I najbolje.. Mozda sada kada nemam sta vise da osecam kada sam toliko prazna I ispunjena besom, necu vise moci da ponovo budem povredjena.. Mozda sam sada pametnija I necu dozvoliti bilo kome da mi pridje dovoljno blizu da bi mogao da me povredi.. da mi udje u srce koje samo do sada zna za padove I za udarce, ne zna za ljubav I za lepe reci.. Ne, ono zna za njih ali to su uvek prazne price koje su se pricale samo da bi se oci zamazale, I naterale ih da zasjaje, a onda kasnije isto tako kako su ih namazali I naterali da sjaje svaki put kada se nesmejes , one se pune novim sjajem sjajem koje pravi odsjaja vode u njima, koje stvaraju suze koje samo sto nisu pale.. Kasnije taj sajaj poprima nov oblik, oblik koji tera dasamo kada ga pogledas ustuknes.. Pune se mrznjom I besom.. Besom koji samo ceka da se ispolji napolje..

Kako sada sebe vidim.. Vise ne trcim poljima objasana suncem I milujem travu rukama.. Ne, ne vidim se kao devojku koja sedi na stepenicama, I place sa glavom u rukama.. koju ne zanima ko ce da vidi ko ce da cuje te njene jecaje.. Ne vise nisam ta devojka.. sebe sada vidim kao osobu koja je toliko hladna I nepristupacna, da vise nista ne moze ni da je dotakne.. koja je netrala sebe da ne oseca, da zaboravi kako je to.. koja je naterala sebe da prestane da masta.. vidim osobu koja ponosno dize glavu.. Osobu koja je mnogo toga prezivela I koja je iza svega toga izasla visoko uzdignute glave, ne zaleci ni za cim.. cistog ali mnogo povredjenog srca, koje je sada isto kao I ona obavijeno stitovima od bilo kog upada..

MG 02.04.2011.

Savet samoj sebi

Mon, 28 Mar 2011 15:00:00 +0200

Stajala je potpuno nema pred njim… Neznaju�i ni šta da ka�e kako da postupi.. Da li da uradi ono što je tako �vrsto rešila ili samo da odustane od svoje odluke jer je tako mnogo lakše..Ne! Uspravila je le�a I rekla sama sebi. Ne�eš više biti kukavica koja se plaši da se suo�i sa stvarima..

Ne�eš se više plašiti onoga što �e se kasnije desiti.. Jer šta se samo mo�e desiti.. Ništa što �e te potpuno uništiti. Mo�e se samo desiti to da se prestane javljati I da izgubiš svaki kontakt sa njime.. E to je ono što se najgore mo�e desiti.. A ti.. Ti si pre�ivela mnogo više pa mo�eš I ovo sada.. Mnogo je lakše to nositi sa sobom.. Nego ostati I dalje mu�iti sebe, jer su tvoja maštanja mnogo ve�a od realnosti, jer tvoja o�ekivanja prevazilaze mogu�nosti koje su sada ispred tebe.. Ti �eliš mnogo više nego što je on spreman da ti da.. Ti �eliš mnogo više nego što on �eli da ti da.. I zašto bi ostajala I dalje.. Pre si imala izgovore, još samo ovo da pro�e.. Ipak si mu bila osoba kojoj mo�e sve da ka�e. Još samo da mu pro�e ovaj loš period.. Samo da ne naudi sebi.. Ali sada.. Sada izgovora više nema za tvoje ostajanje.. Nisi više ta osoba koja mu poma�e da se ose�a lakše.. Mo�da je našao neku novu, mo�da je nau�io sam da se izbori sa sobom.. Šta god da je na tom polju mu više ne trebaš.. Pa šta �eš tu onda više uopšte.. �eliš da opet ostaneš I posmatraš kako si druga I kako si manje vredna od neke tamo osbe koju nikad nisi ni upoznala, ili mo�da od neke nove.. Da te zavr�e I da ti se javlja samo onda kada mu treba nešto ili kada nema nikog drugog da mu se javi pa zna da si ti uvek tu.. Zašto to sebi radiš? Spuštaš se na ni�i nivo nego što stvarno jesi.. Samu sebe poni�avaš dozvoljavaju�i da radi ono što radi, da te tretira kako te tretira… Da ka�e jedno I da uradi drugo.. Ti ista da gledaš sve to rekla bi devojko ne radi to sebi, ne poni�avaj se mnogo više zaslu�uješ od toga.. Mnogo više nego što ti on ne daje.. Ti zaslu�uješ nekog ko �e se isto tako ponašati prema tebi kao što se ti ponašaš prema njemu.. Zaslu�uješ nekog ko �e te gledati pravo u o�i I to sa jednake visine, a ne nekog ko �e te uvek gledati odozgo..

Zašto dozvoljavaš sebi da popustiš, da se izgubiš, da izgubiš I samu sebe.. Da ne znaš više ni ko si, jer ti on ne dozvoljava da budeš ono što jesi.. A ti.. Ti mu dozvoljavaš da �ini da se gubiš.. Znala si da ustaješ mnogo kasno samo da mu odgovoriš na poruku ili da se �uješ sa njim, zanemaruju�i svoj umor, zanemaruju�i to što sutra imaš školu I to što treba rano da ustaneš, zanemaruju�i to što ti od te iste škole posle zavisi budu�nost.. Znala si ceo dan da �ekaš da te pozove, da ceo dan izgubiš u �ekanju, a toliko toga je trebalo uraditi, toliko toga što si mogla za to vreme završiti.. U�iti, pisati, �itati.. ne ti si sedela pored telefona I �ekala.. �ekala šta? Samo mi ka�i šta si na kraju dobila??? Ništa.. samo nerviranje I gubljenje sebe.. samo beznade�nu nadu I srušene snove.. Dobila si suze I sva�e.. Ništa više.. I jedini na�in na koji I sada pokušavaš da ga spaseš, da ga izvadiš I opravdaš, I posle svega što ti je uradio ti I dalje nalaziš opravdanja za njega.. Navodiš da je izgovor taj što ka�eš da ti je I on sam na po�etku rekao kako je.. Ali I on je isto tako moga da ode I da nestane kada je primetio da si po�ela da se zaljubljuješ u njega.. Mogao je isto tako da završi sa tim I da te pusti da odeš svih onih dana kada si bila spremna da to u�iniš.. Ali ne.. Baš tada kada si ti rešavala da baš to u�iniš, on se još više lepio za tebe I baš tada je pokazivao sve ono što si ti �elela da vidiš.. I baš tada ti je davao novu nadu, I ponovo budi ono staro ose�anje.. A ono loše.. Posle toga kao da se nije ni desilo.. Kao da nikada nije ni bio deo toga svega.. Idi devojko I nemoj se okretati.. Ne dozvoli da izgubiš još jedan mesec ili nedelju pored nekog koji jedva zaslu�uje jedan dan.. Tvoja Gavricka…

MG 28.03.2011.

Krivica (nastavak sivih o�iju)

Fri, 25 Mar 2011 23:28:00 +0100

Sve je mutno, dani prolaze, ne doti�u me, neko me dodiruje po �elu, neki glasovi, ali nije onaj koji �elim da �ujem, nije onaj koji o�ekujem, koji toliko pri�eljkujem, nije tvoj, nisu to tvoji dodiri, tako mi znani i tako poznati, kao da sam deo njih, nisi to ti.. Tra�im te, pru�am ruke, pokušavam da te uhvatim ali nema te, hvatam samo vazduh, samo je belina oko mene, samo praznina, �elim da nestane, da prestane, �elim da me ostavi na miru, �elim da više ne ose�am.

Dani se re�aju, bez broja bez reda, sa istom rutinom i sa istim bolim, ustajanje, kao nešto pojednem, i onda otvaram album, posmatram slike, naše.. Gde smo nasmejani gde smo sre�ni i gledam datume ispod, gledam kako vreme prolazi i kako se menjamo, kako više nismo oni klinci, nego postajemo odrasli ljudi, gledam kako polako postajemo ozbiljniji kako polako postajemo pravi par, onda nailaze one sa ven�anja, ti sre�an dr�iš me oko struka, a ja se smejem, sre�na kao nikada do sad, sre�na kako sada nikada ne mogu biti. Onda slike se re�aju dalje, ali kako polako prilazim današnjem datumu slika je sve manje, sve su manje sre�nije, sve manje kazuju o velikoj ljubavi koju smo gajili me�u nama, koja i dalje postoji, koja je tra�ila neki ventil da se ispolji napolje, ali nije uspela nije ga pronašla, ostala je zatvorena u toj boci što se zvao naš �ivot, i nije uspela da iza�e napolje, ti si je odneo zajedno sa sobom.

Polako ostvaljam album i slušam poruku, po ko zna koji put pokušavam da prona�em nešto lepo u njoj, pokušavam da na�em utehu koja �e mi pomo�i da što lakše prebrodim ovo, ali ne nalazim je. Pronalazim samo još ve�i ponor, slušam re�i koje si mi poslednje uputio, slušam tvoj glas i pokušavam da ga zapamtim, jer mi je to poslednja slamka za koju mogu da se uhvatim, koje mogu da se se�am, koja mi poma�e da ose�am kao da si još uvek tu, jer odbijam da prihvatim da te nema, da više ne�eš da u�eš u ovu sobu i zapitaš me da li �u više da ostavim taj komp i da ti posvetim malo vremena, odbijam da prihvatim da me nikada ne�eš više uhvatiti oko struka da nikada više ne�u �uti tvoj osmeh, da te više nikada ne�u videti.

Se�am se trenutka kada sam �elela da znam kako se sve desilo, kako sam u samo jednom trenutku uspela da izgubim sve, kako je samo jedan trenutak bio dovoljan da sve što mi je bilo drago i lepo nestane, rasprši se u prah kao ta dva automobila pri sudaru. Rekli su mi da si brzo vozio da nisi ni gledao gde ideš, da si samo �eleo da stigneš na to samo tebi poznato mesto. Da si toliko �urio da drugi auto nije imao ni šanse da te zaobi�e. Rekli su mi da si to verovatno namerno uradio. Ali zašto? I dalje se pitam zašto.. Zbog �ega, zbog �ega si morao da odeš, zbog �ega si morao da tako završiš, da li sam ja kriva?

Naravno da jesam, poslednjih dana nisam bila tu za tebe, nisam bila tu za bilo koga, nisam te ni slušala, ni gledala bio si samo još jedna stvar u toj ku�i koju sam zvala dom, ali stvar koja se kre�e, stvar koja mi je uvek smetala, i na koj u sam se uvek saplitala, stvar kojoj sam uvek morala da odgovaram na pitanja, i stvar koja me je uvek davila. Ne znam koliko sam samo puta molila Boga da za�utiš da me pustuiš da završim taj projekat, da mi sve zavisi od toga, koliko sam se samo puta molila da nisi tu da mogu na miru da radim, koliko sam samo puta �elela da te ne znam.

I pe�e me, sada me pe�e kada se svega toga setim, sada se �iva pojedem, do�e mi da sve okon�am, da tako naplatim sebi za grešku koju sam �elela. Pe�e me i to što su poslednje re�i koje sam od tebe �ula bile te optu�uju�e re�i, pe�e me to što se i ne se�am poslednjih re�i koje sam uputila tebi, poslednje re�i koje sam ti rekla. Pe�e me to što nisam imala vremena sve da ispravim, što si morao da odeš kada sam kona�no shvatila koliko sam grešila, i kada sam kona�no ponovo pronašla sebe.

U kovitlacu svega toga, više ne vidim sebe, nestala sam, vidim samo otvorenu školjku koja nema više ništa u sebi, koja više nije sposobna da bilo šta stvori, �ak ni kamen , a kamoli biser, koja je toliko pretrpela i toliko je izubijana talasima �ivota da sada �eka stranca koji �e da nai�e, koji �e da je na�e i da okon�a sve to, koji �e joj doneti mir i uzeti svu bol i patnju, ona �eka smrt.

Ali opet taj mali ubod u dnu stmaka, taj mali pokret koji je sada deo mene, mi ne dozvoljava to, taj mali pokret koji deo mene koliko i tebe, taj mali stvor za koga i nisi znao da postoji, taj mali stvor koji svog oca ne�e ni da upozna, koji �e da ga se se�a samo iz pri�a, iz pri�a koje �u mu ja preneti, taj mali stvar �e da zna koliko mu je otac bio divan , koliko smo se voleli i koliko je on dete ljubavi, taj mali stvor za koga ne znam ni da li je muško ni da li je �ensko, samo znam da to nije ni bitno, samo znam da mu ništa ne�e faliti, samo znam da �e biti najlepši, i da ne�e osetiti rane koje ja ose�am. Znam da �e pogledati gore u nebo, kao i ja svake ve�eri, i pitati: 'Tata da li me sad gledaš?'

19.07.2010. MG