Život je ponekad jako okrutan, i to nejčešće prema ljudima koji to najmanje zaslužuju.. Patnja se nadvije nad njihovim životom, i sve im se čini da kao da njima uopšte nije suđeno. Iz dana u dan sve je više razočarenja i padova, sve je više boli i patnje. Polako u život se prikriva neka tama koja će zauvek ostati nad našim glavama čak i kada sve prestane..
Malobrojni trenuci sreće nam se čine tako nestvarni, tako daleki.. Da ih se plašimo.. Plašimo se da ih proživimo onako kako bi trebalo jer nam se čine suviše krhkima.. Kao da će jedan naš osmeh uništiti sve to, kao da će sve odneti.. Iz straha propuštamo možda najlepše trenutke.. Plašimo se kako će ona uticati na nas, jer smo jednostavno navikli da se svakim danom susrećemo sa tugom.. A malo zabranjnog voća sreće nam može doneti još veću bol kasnije..
Sedela sam tako pod drvetom trešnje svoga deke i razmišljala o životu.. O čudnim putevima kojima nas život vodi, kojima ispisuje stranice našeg životnog dnevnika.. Zašto je nekima taj dnevnik ispisan prelepim slovima, koja su zakukljena i koja odušu ponosom i srećom, a nekima pak sa druge strane, sa običnom olovkom koja je negde naoštrena, ali većinom veoma tupa. Onom koja ne dozvoljava da slova budu lepa i da zasene..
Mnogi trenuci u našim životima ostave trag. Trag koji i posle puno vremena može da bude vidljiv kao i tog dana kada je načinjen, ali ostavlja i one manje vidljive one koji se se zalečili, ali i one koji su tako dobro zamaskirani vremenom. Neki su jače boje neki ne.. Neke ćeš jedva moći da pronađeš, dok ćeš neke pokušati da obiđeš..
Tog dana ispod te krošnje prelepih trešanja duvao je vetar.. Hladio moje već oznojeno lice od celodnevnog rada.. Neko mi je rekao da fizički rad najbolje leči dušu, i da umor od fizičkog rada je kao olakšanje za poljuljano srce.. odličan je kao lek, lek protiv bolova.. Prosto ne misliš o onome što se oko tebe dešava, samo postojiš ti i tvoj krajnji cilj.. Ne razmišljaš ni o čemu osim o svom sledećem koraku koji treba da načiniš.. A umor koji sledi, ne dovoljava ti ni da u kasne sate padneš u očaj.. samo ti obezbeđuje miran san i dobar odmor..
Vetar je sa sobom nosio davne uspomene, vadio ih iz mojih sećanja kao da su se juče dogodile.. Puštao mi je film moga života.. Film koji do sada nisam gledala, film na koji nisam obraćala pažnju.. Puštao mi je trenutke koje nisam upamtila, trenutke koje su mnogi drugi događaji bacili u drugi plan.
Gledam igru vetra i čujem moj smeh.. Posmatram svoje drugarice i sebe kako se bezbrižno smejemo dok se nameštamo da se slikamo.. sve se trudeći da ispadnemo što bolje. Gledam nas kako se sa osmesima na licima prepuštamo muzici koja nas polako opija i ulazi nam u svaku poru.. Gledam nas kako se spuštamo snežnog dana niz padinu na sankama.. I kako se trudimo da stignemo što dalje i pobedimo u tom takmičenju, koji mnogo više donosi od samo jedne tople čokolade ili pića.. Gledam nas kako oznojenih lica, na kojima se ogleda sreća, na ponekima bes, ali ugavnom ona detinja sreća, čekamo sledeći servis koji će nekom doneti poen.. Gledam nas kako pokušavamo da napravimo šnicle na nekoj čudnoj električnoj stvari za koju ne znamo kako se upotrebljava, a na licima nam se nalazi osmeh, jer smo konačno same i slobodne da bilo šta radimo barem tih nekoliko dana..
Gledam nas kako zagrljene sedimo i razmišljamo svaka o svojim stvarima, ali u srcima smo kao jedno.. Kako ne moramo jedna drugu ništa da pitamo jer se razumemo samo očima.. Kako ove sve godine, zajedničkog druženja i ponekih svađa je iz nas izvuklo ono najbolje.. dalo nam najbolje i pored svih padova i svih mračnih misli koje su se dešavale, dalo nam je nešto neprocenjivo.. dalo nam je glavnu životnu lekciju.. Naučio nas je da volimo, i da budemo voljene..
Toga dana i mene je nešto vetar naučio.. Naučio me je da gledam život drugim očima.. Da promenim ugao gledanja i možda neće sve više biti tako crno. Možda će se pojaviti svetlo na kraju ovog već tako dugo tamnog tunela.. Naučio me je da ne piše sudbina stranice mog životnog dnevnika nego svojim postupcima i svojim delanjem.. Da nije ona za sve kriva nego da krivicu treba da snesem i ja.. da prihvatim odgovornost za nju.. Naučio me je da svaki dan koliko god se činio crnim donosi i nešto lepo, samo to lepo treba uvideti.. naučio me je da to lepo pronađem, a najviše od svega me je naučio da je život samo jedan i da ga ne vredi trošiti na loše i uzaludne stvari, koliko god se iz njih može dosta toga naučiti..
12.04.2011. MG
