Mozda sam ja budala koja se svaki put nada da ce ovog puta biti drugacije.. Ali nee.. Uvek isto I svaki put nasednem I posle mi je kriv djavo kada ne ispadne onako kako sam se nadala. Besna.. toliko sam besna.. Vise nema sta da se povredi da bih bila povredjena.. Sve sto je moglo unisteno je, giodinama se kidao deo po deo.. I kada sam konacno mislila da su sve rane zarasle.. pojavile su se nove I unistile jos ono malo sto je ostalo nepovredjeno I sto je prezivelo..Ono sto je pokusavalo da jos veruje I da se nada.. sada nema ni toga.. sve je nestalo u magli kao sto su svi do sada nestajali.. tako sam nestala I ja.. Ostala je samo olupina.. prazna konzerva koja ne zna kuda bi I koja sada ne moze ni da oseca , koja sad ne moze ni da voli vise.. ne nada se vise jer nada ubija.. jer svaki put kada se ponadas I pocnes da gradis snove oni isto tako kako su se brzo izgradili kasnije padaju.. bez javljanja I bez bilo koje reci..

Mozda je tako I najbolje.. Mozda sada kada nemam sta vise da osecam kada sam toliko prazna I ispunjena besom, necu vise moci da ponovo budem povredjena.. Mozda sam sada pametnija I necu dozvoliti bilo kome da mi pridje dovoljno blizu da bi mogao da me povredi.. da mi udje u srce koje samo do sada zna za padove I za udarce, ne zna za ljubav I za lepe reci.. Ne, ono zna za njih ali to su uvek prazne price koje su se pricale samo da bi se oci zamazale, I naterale ih da zasjaje, a onda kasnije isto tako kako su ih namazali I naterali da sjaje svaki put kada se nesmejes , one se pune novim sjajem sjajem koje pravi odsjaja vode u njima, koje stvaraju suze koje samo sto nisu pale.. Kasnije taj sajaj poprima nov oblik, oblik koji tera dasamo kada ga pogledas ustuknes.. Pune se mrznjom I besom.. Besom koji samo ceka da se ispolji napolje..

Kako sada sebe vidim.. Vise ne trcim poljima objasana suncem I milujem travu rukama.. Ne, ne vidim se kao devojku koja sedi na stepenicama, I place sa glavom u rukama.. koju ne zanima ko ce da vidi ko ce da cuje te njene jecaje.. Ne vise nisam ta devojka.. sebe sada vidim kao osobu koja je toliko hladna I nepristupacna, da vise nista ne moze ni da je dotakne.. koja je netrala sebe da ne oseca, da zaboravi kako je to.. koja je naterala sebe da prestane da masta.. vidim osobu koja ponosno dize glavu.. Osobu koja je mnogo toga prezivela I koja je iza svega toga izasla visoko uzdignute glave, ne zaleci ni za cim.. cistog ali mnogo povredjenog srca, koje je sada isto kao I ona obavijeno stitovima od bilo kog upada..

MG 02.04.2011.