Sve je mutno, dani prolaze, ne dotiču me, neko me dodiruje po čelu, neki glasovi, ali nije onaj koji želim da čujem, nije onaj koji očekujem, koji toliko priželjkujem, nije tvoj, nisu to tvoji dodiri, tako mi znani i tako poznati, kao da sam deo njih, nisi to ti.. Tražim te, pružam ruke, pokušavam da te uhvatim ali nema te, hvatam samo vazduh, samo je belina oko mene, samo praznina, želim da nestane, da prestane, želim da me ostavi na miru, želim da više ne osećam.

Dani se ređaju, bez broja bez reda, sa istom rutinom i sa istim bolim, ustajanje, kao nešto pojednem, i onda otvaram album, posmatram slike, naše.. Gde smo nasmejani gde smo srećni i gledam datume ispod, gledam kako vreme prolazi i kako se menjamo, kako više nismo oni klinci, nego postajemo odrasli ljudi, gledam kako polako postajemo ozbiljniji kako polako postajemo pravi par, onda nailaze one sa venčanja, ti srećan držiš me oko struka, a ja se smejem, srećna kao nikada do sad, srećna kako sada nikada ne mogu biti. Onda slike se ređaju dalje, ali kako polako prilazim današnjem datumu slika je sve manje, sve su manje srećnije, sve manje kazuju o velikoj ljubavi koju smo gajili među nama, koja i dalje postoji, koja je tražila neki ventil da se ispolji napolje, ali nije uspela nije ga pronašla, ostala je zatvorena u toj boci što se zvao naš život, i nije uspela da izađe napolje, ti si je odneo zajedno sa sobom.

Polako ostvaljam album i slušam poruku, po ko zna koji put pokušavam da pronađem nešto lepo u njoj, pokušavam da nađem utehu koja će mi pomoći da što lakše prebrodim ovo, ali ne nalazim je. Pronalazim samo još veći ponor, slušam reči koje si mi poslednje uputio, slušam tvoj glas i pokušavam da ga zapamtim, jer mi je to poslednja slamka za koju mogu da se uhvatim, koje mogu da se sećam, koja mi pomaže da osećam kao da si još uvek tu, jer odbijam da prihvatim da te nema, da više nećeš da uđeš u ovu sobu i zapitaš me da li ću više da ostavim taj komp i da ti posvetim malo vremena, odbijam da prihvatim da me nikada nećeš više uhvatiti oko struka da nikada više neću čuti tvoj osmeh, da te više nikada neću videti.

Sećam se trenutka kada sam želela da znam kako se sve desilo, kako sam u samo jednom trenutku uspela da izgubim sve, kako je samo jedan trenutak bio dovoljan da sve što mi je bilo drago i lepo nestane, rasprši se u prah kao ta dva automobila pri sudaru. Rekli su mi da si brzo vozio da nisi ni gledao gde ideš, da si samo želeo da stigneš na to samo tebi poznato mesto. Da si toliko žurio da drugi auto nije imao ni šanse da te zaobiđe. Rekli su mi da si to verovatno namerno uradio. Ali zašto? I dalje se pitam zašto.. Zbog čega, zbog čega si morao da odeš, zbog čega si morao da tako završiš, da li sam ja kriva?

Naravno da jesam, poslednjih dana nisam bila tu za tebe, nisam bila tu za bilo koga, nisam te ni slušala, ni gledala bio si samo još jedna stvar u toj kući koju sam zvala dom, ali stvar koja se kreće, stvar koja mi je uvek smetala, i na koj u sam se uvek saplitala, stvar kojoj sam uvek morala da odgovaram na pitanja, i stvar koja me je uvek davila. Ne znam koliko sam samo puta molila Boga da zaćutiš da me pustuiš da završim taj projekat, da mi sve zavisi od toga, koliko sam se samo puta molila da nisi tu da mogu na miru da radim, koliko sam samo puta želela da te ne znam.

I peče me, sada me peče kada se svega toga setim, sada se živa pojedem, dođe mi da sve okončam, da tako naplatim sebi za grešku koju sam želela. Peče me i to što su poslednje reči koje sam od tebe čula bile te optužujuće reči, peče me to što se i ne sećam poslednjih reči koje sam uputila tebi, poslednje reči koje sam ti rekla. Peče me to što nisam imala vremena sve da ispravim, što si morao da odeš kada sam konačno shvatila koliko sam grešila, i kada sam konačno ponovo pronašla sebe.

U kovitlacu svega toga, više ne vidim sebe, nestala sam, vidim samo otvorenu školjku koja nema više ništa u sebi, koja više nije sposobna da bilo šta stvori, čak ni kamen , a kamoli biser, koja je toliko pretrpela i toliko je izubijana talasima života da sada čeka stranca koji će da naiđe, koji će da je nađe i da okonča sve to, koji će joj doneti mir i uzeti svu bol i patnju, ona čeka smrt.

Ali opet taj mali ubod u dnu stmaka, taj mali pokret koji je sada deo mene, mi ne dozvoljava to, taj mali pokret koji deo mene koliko i tebe, taj mali stvor za koga i nisi znao da postoji, taj mali stvor koji svog oca neće ni da upozna, koji će da ga se seća samo iz priča, iz priča koje ću mu ja preneti, taj mali stvar će da zna koliko mu je otac bio divan , koliko smo se voleli i koliko je on dete ljubavi, taj mali stvor za koga ne znam ni da li je muško ni da li je žensko, samo znam da to nije ni bitno, samo znam da mu ništa neće faliti, samo znam da će biti najlepši, i da neće osetiti rane koje ja osećam. Znam da će pogledati gore u nebo, kao i ja svake večeri, i pitati: 'Tata da li me sad gledaš?'

19.07.2010. MG