Nekada se dese neki trenuci koji nam se zauvek zadržavaju u sećanju i kojih se i posle toliko godina sećaš toliko živo da imaš osećaj kao da sve to proživljavaš opet. Kao da ponovo čuješ te reči, osećaš taj vazduh i gledaš sve to.
Kao da ponovo sve to vidim i ako gledam sada očima zrele žene, žene koja je dosta toga prošla i videla, ipak i dalje sve to ostavlja isti osećaj kod mene, budi ista osećanja kao i tada, kada sam bila na prelazu između devojke i žene. Ti dani, dani sreće i nemoguće radosti. Dani koji se se nizali jedni za drugim, ali uvek ispunjeni nekim lepim događajem koji je mnogo teško zaboraviti. I dalje se sećam tog pogleda , očiju koje su me gledale kao da mogu da prodru u samu moju dušu i pročitaju o čemu mislim, čemu se nadam i šta želim. Očiju koje su mi govorile o hiljadu neizgovorenih reči, i pored kojih se nikada nisam osećala ni manje vredna, ni usamljena, čak šta više oči koje su me gledale sa mnogo više pažnje i mnogo više ljubavi nego što sam ja uopšte i zasluživala.
Sve je počelo tog leta, tog sunčanog dana koji uopšte nije nagoveštavao da će biti po bilo čemu drugačiji od bilo kog drugog predhodnog. Nisam ni sanjala koliko će taj jedan dan ostati urezan u mom sećanju. Sedela sam na pesku zadubljena u misli kojih danas ne sećam baš najbolje, ali to su bile misli osamnaestogodišnjakinje tako da se samo može pretostaviti o čemu sam mislila.. Iz tog sanjarenja prekinuo me je talas koji je tako daleko došao da je uspeo da mi pokvasi noge. Ustala sa i počela da skupljam stvari želeći da što pre stignem kući gde me je čekala spremljena večera i do pola pročitana knjiga. Još od kada sam mala bila leta sam provodila na ovom predivnom mestu. Mesece i mesece kupanja, sunčanja i uživanja obeležilo je ovo mesto, ali i dalje ne prođe dan, a da ne pogledam zalazak sunca koji me i posle svakog gledanja ostavlja bez daha kao da ga prvi put gledam. Kao i uvek, sunce se polako spuštalo na morskom horizontu, a ja sam kao opčinjena posmatrala galebove kako na narandžastom svetlu poslednji put pokušavaju da ulove neki plen. Posmatrala sam poneke zalutale plivače koji su još uvek ostali u vodi i sekli je svojim pokretima. Možda da je bio neki drugi dan ne bih primetila toj jednog plivača, možda da je bilo neko drugo vreme on mi ne bi zapao za oko, možda da sam bila starija ili mlađa on mi se ne bi svideo, ali baš tada u tom trenutku sve su se kockice sklopile baš onako kako je trebalo. Videla sam ga i on je video mene.
Kako su dani prolazili, a ja ih sve više provodila na plaži naša viđenja su postajala češća, a naši su se pogledi više zadržavali jedni na drugima. Polako su počela prva javljanja, pa kasnije i prvi razgovori dok nije došlo do toga da nije prošao ni jedan jedini dan, a da mi nismo proveli zajedno razgovarajući o nekim samo nama bitnim i zanimljivim temama. Nikada mi leto brže nije prošlo i nikada nisam više žalila što je kraj tako blizu. Ubrzo smo postali par, a naša viđenja su sa dva sata dnevno prerasla u celodnevno uživanje, gde nam je čak i na rastanku uveče bilo krivo što se mora otići kući. Dani se prolazili mnogo brže nego što je iko od nas dvoje to želeo. Želeli smo da zarobimo vreme i ostanemo u tom trenutku dok nam ne dosadi, a to je tada značilo nikad, U očima jedne osamnaestogodišnjakinje to vreme se činilo kao bajka, ta ljubav se činila večna, a on kao princ na belom konju.
Došao je i dan rastanka na kome niko nije znao šta da kaže, na kome niko nije znao kako da postupi ili reaguje. Sa mnogo suza, poljubaca i zagrljaja rastali smo se. Sela sam u auto ispunjenog srca, punog ali neizmerno tužnog, sa jednim brojem više u telefonu, jednom adresom više u adresaru, sa mnogim sećanjima više u svom do sada skromnom dnevniku i sa jednom još uvek do pola pročitanom knjigom u rancu.
Čuli smo se svakog dana i ja sam imala osećaj kao da se nismo ni razdvojili, ali daljina je postojala. On je ostao u onom istom mestu gde smo nas dvoje proveli toliko vremena zajedno, a ja. Ja sam ovde u svom rodnom gradu gde me ništa ne može podsetiti na njega, ništa sem ispisanih stranica u dnevniku i sećanja koja su polako počela da blede.
Kao i svih prethodnih dana ustala sam rano i spremila se da pođem u školu, da provedem vreme u njoj i da se vratim kući iščekujući poziv od njega, kao i svakog dana do sad. Ali ono što nisam znala kada sam ustala tog dana, da ovo nije još jedan običan dan. Nisam znala da će se od ovog dana sve promeniti i ništa više neće biti isto. Poziva nije bilo, samo je nem telefon stajao na stolu, ne oglašavajući se. Ništa nije prekidalo tišinu što se nadvila nad sobom. Tišina se nastavljala iz dana u dan. I svakim novim danom donosila bol i patnju. Mesec je prošao, a poziva nije bilo, Pokušavala sam da ga dobijem, pokušavala sam da dobijem odgovore koje je moje do sada povređeno srce iščekivalo sa nestrpljenjem. Ali njih nije bilo, telefon je ostao isključen i nedostupan, a jedini glas koji je kvario tišinu bio je mehanički glas žene koja me je obaveštavala da ne mogu da dobijem onog koga želim.
Posle tog leta nisam više odlazila tamo, moji su prodali vikendicu posle osamnaest provedenih godina u njoj tokom letnjih dana. Nedugo nakon njegovog nejavljanja, posle dva meseca patnje i bola i užasavajuće tišine čula sam razlog. Nije on sam izabrao da mi ne kaže poslednje ćao, nije on sam rešio da me ostavi u suzama i bez poslenjeg objašnjenja, nije on sam odlučio da ode iz mog života. Sudbina mu je to namenila. Tačnije, jedan talas koji se nije činio toliko snažan kao što je bio.
Sada, posle toliko godina koje su prošle, sedim ovde na ovom istom mestu i istog dana kao i onog dana kada sam ga upoznala. Sedim sa nekom borom više na licu i sa više iskustva u životu, ali i dalje sa istim onim pogledom zaljubljene osamnaestogodišnjakinje dok mi sećanja prolaze kroz glavu i dok moji unučići razbijaju tišinu oko mene na još jednom zalasku sunca.
MG
Četvrti školski pismeni zadatak iz srpskog jezika i književnosti.
Rađen: 05.04.2011.godine.