Neko je lep iznutra, neko nikada neće ni moći da bude. A ja.. Ja još uvek ne mogu da pronađem sebe, gde sam ko sam i čemu težim. Još uvek ne mogu da raščlanim šta je dobro, a šta ne. Po ko zna koji put opet padam u provaliju, i nikako da shvatim da to ne valja. Možda i znam, ali se tešim mišlju da ovaj put nije tako, da je ovaj put možda drugačije, ili će pak biti...
Pitanja mi se more po glavi i nikako da nađem odgovor. Imam ponuđene ali mi se ni jedan ne čini potpuno tačnim, ili možda pogrešnim. Možda je problem u meni jer sam navikla da sve vidim crno-belo, ali ne. Ovog puta ne mogu da pronađem sebe, jer sam se po prvi put našla na terenu gde je sve sivo. Ponekad se u toj sivoj boji više ispolje crne boje, ali ponekad bele. I to je ono najgore.. Da je sve vreme crno mnogo lakše bih došla do odgovora kao i kada bi sve bilo belo, a ovako.. Ovako je mnogo teže jer taman mi padne mrak na oči, i onda se nešto desi što sve promeni, kao da mi ne da da odem.
Ne mogu čak ni da vagam jer svako vaganje se vrti u krug, i svako moj pokušaj da odlučim biva osujećen, biva bačen u vrtlog gde se sve vreme vrte iste stvari, ali one tako bitne tebi da pokušavaš sve da ih pohvataš i da im ne dozvoliš da padnu dole, da se polome.. Ali ne možešš se to jer ćeš u tom pokušaju ti stradati, ti ćeš biti taj koji će biti polomljen na samom kraju, ti ćeš biti taj koji će teško pasti. Ipak sve vreme pokušavaš da spaseš to što se spasti može, jer ti sve izgleda mnogo bitnije od tebe.. A možda ne bi trebalo... Pitanje je sad..