Polako sve teče oko mene, a ja imam utisak kao da i dalje stojim u mestu i ne znam kojim putem da krenem. Nijedna staza mi nije poznata, svaka mi deluje nepoznata i strašna. Plašim se svakog koraka jer me svaki može dovesti do pada, do neke rupe koju na početku nisam videla i koja mi se možda činila previše malom da bih je uopšte preskočila.
Dan, duva vetar i miluje mi kosu. Raspršuje je i ona nekako sjaji na suncu. Možda je i uvek tako sjajila samo je ja nisam primećivala. Bara dole, pomalo mutna, ali dovoljno bistra da mogu da vidim svoj odsjaj u njoj, dovoljno čista da mogu da primetim svoj osmeh u njoj. Da li mi je on oduvek ovako zračio lice i činio me nekako lepšom? Pas. Trči živahno i srećno, kao da je tek sad osetio slobodu vetra u svojoj dlaci, kao da pokušava da uhvati ovaj dan i ponese ga sa sobom da bi ga se sećao kada opet bude bio u svom malom domu. Frizbi. Leti nebom prkoseći vetru i ravnoteži pokazujući kako je neustrašiv i kako se može odoleti i najvećim preprekama.
Sve je to oko mene i bilo do sada, sa istim elanom je taj pas i pre nekoliko dana isto tako trčao. Isti frizbi je pre nekoliko dana prkosio vazduhu, ali ja nisam bila ista. Ja nisam primećivala sve to. Nisam videla malu devojčicu umazanu čokoladom kako slatko pokušava da pronađe još neku zaostalu mrvicu u već praznoj foliji čokoladice. Nisam videla dvoje kako zaljubljeno šetaju, zagrljeni. Nisam videla kako on nju podiže i vrti je u krug smejući se i pritom izgledajući kao da je ceo dan čekao samo da to uradi. Nisam videla, a možda nisam ni imala potrebu da vidim, možda nisam imala ni želju da bilo šta drugo primetim. Ili sam možda bila samo jednostavno slepa.
Sada kada sedim ovde i pitam se još koliko mi je uzdisaja ostalo, još koliko mi je nepodeljenih osmeha preostalo. Koliko mi je neizgovorenih reči ostalo, ne mogu a da se ne zapitam koliko sam samo dana provela ne živeći, samo radeći i životareći, tešući se mišlju ima vremena sutra ću. Koliko sam samo puta zaboravila da nekog pozovem čisto da vidim kako je, jer sam mislila sutra je bolje vreme. Koliko mi je samo mesta ostalo koje nisam posetila, jer sam mislila da će oni uvek biti tu, na istom mestu i neće pobeći. Ali nisam razmišljala o tome da možda ja neću biti tu da ih vidim, da im kažem ili posetim.
Koliko smo samo trenutaka propustili u životu, i koliko smo samo šansi ostavili za sutra misleći da će nam sutra doći baš kao i svakog dana. Nekome neće, nekome hoće, zavisi kako je kome sudbina odredila, ali jedno je sigurno svakom će kad tad nestati sutra, nekom neočekivano nekom već dugo priželjkivano. Vrlo je tužno da tek na kraju svoga života shvatimo koliko u stvari nismo živeli i koliko smo stvari samo ostavili za sutra. Zato nam jedino preostaje da svaki dan živimo kao da je poslednji i da o sutra brinimo tek kada ono postane danas.
10.03.2011. MG