Страх, брига, сва та осећања ме сад обузимају не дају ми мира, муче ме и изједају. Једног тренутка сам срећна и имам осећај као да могу да дотакнем небо, а већ следећег се тако брзо спустим на дно да ми се чини да никада нисам ни летела.

Да ли ми све ово треба, често себи постављам то питање, да ли је све то вредно мог мучења и изједања, непроспаваних ноћи и немогућности да се на било шта усресредим, на учење.

Онда са друге стране не могу да одем. Сувише сам се дубоко заглибила и сувише ушла у причу да једноставно сад не могу да нестанем и све то прекинем. Није то мој инат у питању, није мој понос, него страх да мој одлазак не начини још већу штету.

Можда ће то мени штетити, и можда ћу се ја ту много више нервирати, ја много више испаштати, много више изједати и још много пута плакати, али не могу сада да одем. Не могу сада да одем када сам му најпотребнија, када морам да будем ту.

 Не плашим се да ћу се касније кајати што сам то урадила, знам да нећу и знам да је то право. Али се питам само шта ја тиме добијам? А одговор је ништа, а то је оно најгоре од свега...

                                                                          14.02.2011. MG