Ima neshto, ta neka chudna supstanca, misteriozni element koji je poput radioaktivnog materijala, ugrozava, i najblazi dodir ga moze pokrenuti. Postanesh druga osoba.
Zamishljam tako, neku zlatnu chashu u svom srcu, potpuno praznu, ali se svakog dana lagano puni. Gorchinom. I dodje mi da je razbijem, da je prospem, izlozim njen dragoceno skupljani sadrzaj hirovima prirode ili pak da utonem u nju, nechujno, pretvorim se u providan mehuric i ostanem tako da plutam u njenom okeanu bola.
Tako sam tuzna. Kao rep male komete koja besciljno luta kroz ledenu noc da bi na kraju zgasla i umrla negde daleko na horizontu. I rechi teku poput suza, lagano i beshumno, chineci savrshenu harmoniju zvezdanom shumu kojeg vecheras chujem kroz etar svojih misli. Moja magichna supstanca.
A lishce huchi tako veselo vecheras, i podrugljivo, onako bash jesenje, kao da mi se cinichno smeje shto sam ostala zarobljena u limbu leta i nekih neizrechenih misli.
Rechi bole. Rechi spashavaju. Rechi ubijaju.
Reci mi vecheras, kada sve karte otvaram onome ko ume da ih prochita, gde je ta linija kada se svi menjamo? Da li mozesh reci shta sam to ja, pa da tvrdish shta jesam i nisam bila, pa sam se u jednom neveshtom dodiru te chestice izmenila?
Jedan mali, usamljeni putnik u mojoj glavi ne zeli vishe da trazi opravdanja za svoje postojanje. Razumeju ga ili ga ne razumeju. U svakom sluchaju ce kishe padati, zvezde shaputati, komete blistati. A sve ono shto sam oduvek potajno zelela krvari iz hiljadu malih rana na mesecu. I nestaje u srebrnastom pramenu dima. Ostaje samo prazna ljushtura, koja ce samo tupo i metalno zazvechati kada je najzad dodirnesh, kada bude vec prekasno. Kako spasiti izgubljeno? Bolje i ne diraj moju ljushturu.
Mozda, jednom potrosheni, naprosto prestanemo da osecamo. I sve posle toga bude samo bleda imitacija prethodnog, poput netalentovane pevachice koja se uzaludno trudi da oponasha gracioznost prave dive, koja u njenoj maloj, kaljavoj selendri nikada nece gostovati. Ali nishta ne vredi.
Ove jeseni ce vetrovi razbiti moju malu chashu gorchine, i mozda cu, zabadanjem njenih oshtrih parchica u srce, pocheti neshto da osecam, sasvim drugachije. Mozda otkrijem da nisam dotakla nishta shto bi me izmenilo, da je sve to lezalo izgubljeno i davno zaboravljeno u meni, i chekalo tvoje rechi da nezno obrishu sloj prashine sa njega.
A mozda te rechi nikada i ne dochekam. Hiljadu zgusnutih zvezdanih eona, par osunchanih godina ili nekoliko trenutaka, ne znam. Moje karte su sada na stolu i chekaju tvoj potez.
Dodju mi tako chudni neki minuti, dodju nepozvani. Znash, tada pochinjem da sumnjam u sve oko sebe, chak i u samu sebe. I niko, i nishta me ne moze razuveriti, sve shto sam do tada znala zazvuchace prazno i lazno. Naidju tako momenti preispitivanja. I strah od onoga shto mogu otkriti tako duboko u sebi, toliko jak da se moram grchevito drzati za zemlju ne bih li pala u kosmos, u beskraj nishtavila. A ponekad se bojim sebe, vishe nego drugih. Pre ili kasnije, ciklus se ponavlja. Usponi i padovi. A ja ne zelim da padnem, jednom kada okusim vetar na toj stanici zivota, zelim da zauvek jurim bezbrizno i divlje, da znam samo za adrenalin, a sve sumnje budu razvejane prvim talasom tishine i sitnog peska mladosti koje cu ostaviti iza sebe.
Boli me ovo. Boli isuvishe da bi bilo tek neveshtim pokretom kichice i bele tempere prebojeno sa platna. Nekada sam zudela da znam, sada cheznem da ponovo, na sekund ponovim taj krug; uronim u tamu iz koje sam pochela, u kojoj sam prvi put protljala uspavane kapke, izronila iz tople i slane vode svoje dushe, i zauvek se probudila. Izlozila sam svoje krhko bice oshtrom severcu realnosti, koji shiba nemilice, seche i kida, lukavo izaziva da josh jednom zaronim u svoje neistrazene i davno napushtene ponore, u potrazi za nechim shto slutim, a davno je zaspalo.
Jednog dana, znam, priznacu noc u sebi, da bi se negde na istochnoj strani srca, sunce ponovo rodilo.
Iskopanih zenica udaracesh u stubove srama, a oni ce ti se ledeno smejati i smejati i smejati...
Prezreli su te odavno, andjele.
Klinove pod krila ce ti zabiti, a tvojim belim perom ispisivati rechi mrznje tlu zednom tvoga mesa.
Bolje bezi, ptico neznana...
Idi pre nego shto dodjesh, pre no shto meko zakorachish preko poslednjeg praga bola, okovace te i razarace te, deo po deo, ti piromani dushe, prepuni svog potisnutog jada i prikrivenog ludila.
Okreni se i ne veruj nikada vishe.
Oni mrze sve shto je lepo.
Oni mrze sve shto je dobro.
Oni cheznu da zarobe svetlost, razdvoje je na chestice i unishte svaki njen blistavi talas.
Svaka nova kap svetlosti sve vishe budi mrak u mojim ochima.
Jer ja nisam ono shto sam nekada bila, od te osobe ostala je samo senka,
prazna, neunishtiva, da se sivo cereka i prkosi vremenu. Dah vetra ne miluje mi vishe lice, chujesh li krike sa druge strane obale? I nebo plache, i zvezde nam se smeju, i krv u meni vrishti, chujesh li, chujesh li penushanje zla u oblacima, vrtlozenje prashine, jer to je ono shto cemo postati, shto smo bili i shto nam preostaje. Samlevenih kostiju, pokrckane dushe, krvavih ochiju slepo tumaram zivom pustinjom, sledeci sedefasti trag svetlosti, i varljiva je nada da cu je dostici, otrovana je, ukleta, vechito tu, zauvek nedostizna.
Svaki novi korak sve vishe budi mrak u mojim ochima.
I prezirem svetlo, i uzasavam se ljudi, i gadi mi se ljubav. I ostaje za mnom izgazeni pesak, i sitne kapljice rose, i moj odbacheni ponos, i blatnjava iskra vere, i sunce davno ishcupano iz mojih zenica, sve ostaje napushteno na zejtinjavoj mrlji proshlosti.
Jer ja vishe ne znam shta sam nekada bila, ne umem da pratim senku, praznu, neunishtivu, koja se ledeno smeje i prkosi vremenu, da je vratim u nenastanjenu ljushturu. Pratim pale andjele, posrcem, padam, odranih kolena vrishtim kroz maglu, pruzam ruke koje hvataju samo vazduh, uskomeshanu zbrku chestica, vrtim se u krug, u krug, u krug, trazeci centar, trazeci ivicu, zudeci za krajem.
A nema kraja nichemu. Nema materije u nishtavilu. Jedino shto i dalje osecam je taj prokleti mrak u mojim ochima, mrak koji potiska sve u stranu, mrak koji je takodje ta ista prljava tajna drugih, koji se shiri izvan granica kojih nema, harajuci, ubijajuci i sejuci razdor svojim opojnim zlim mirisom mrznje i nemira.
Plashim se, jednog dana ce me progutati, a ja cu i dalje biti svesna.
Izvinite, jeste li mozda videli jednu rech? Shta kako izgleda? Pa...hm...onako kao i svaka druga rech. Da, da, malochas je ovde proskitala... Bezobraznica jedna! Jeste li sigurni? Ozbiljno pitam jer stvarno mi je potrebna... Bez nje nema vishe smisla... Bez nje se zaprvo i ne mogu setiti shta to nema smisla...
I?
Ma dajte gospodine, pa nemam ja ovde chitav dan za bacanje! Od vitalnog je znachaja poshto-poto tu rech naci.
Koji je moj problem? Pa vidite, dragi moj, ja vishe nishta ne osecam. Ama bash nishta. Legnem uveche – nishta. Probudim se ujutru – opet nishta. Uginule su mi sve ribice u akvarijumu. Verenik me je juche ostavio, a vishe se i ne secam ni kako se zvao. Zapravo, svejedno mi je... Ne kupujem cipele, pozutele su mi hrizanteme, vazduh mi je oporog ukusa, a komadici rasute hartije sterilno bele boje vrishte svaki put kada im se priblizim. Da, vrishte... I to sve zbog te rechi... Treba mi. Treba mi. Treba...
A tu je negde, osecam je na usnama, dodirujem vrhom jezika.
Ne postojim.
Nema je.
Stvarno je niste videli nekud? Onako sluchajno, bezazleno? Milion miliona milijardu hiljada posto?... Aha... Pa...u redu onda, gospodine... Da, pokushacu tamo... Valjda cu je naci, neko mora to znati. Ne, ne, ja odavno ni u shta vishe ne verujem. Vratite se vi lepo svojoj zeni i deci. Ja? Haha, pa ja nemam gde da se vratim. Josh jednom izvinite na uznemiravanju... Prijatan vam dan.
Nimalo me ne chudi shto je ponedeljak bio okarakterisan kao ,,najdepresivniji dan u istoriji”. Ne znam kako se doshlo do tog podatka, ali je zachudjujuce, istina, barem koliko sam mogla da primetim na licima meni bliskih ljudi. Ne znam ni zashto se taj fenomen zimske depresije skoro redovno javlja, ali kada vec postoji, trebalo bi naci neki ultra-super-magichni nachin za borbu protiv nje. Lichno smatram da sam se naslushala pricha o tome kako svako treba naci neku zanimaciju tokom zime, da se proba neshto shto se do sada nije probalo, da se treba baviti nekom fizichkom aktivnoshcu, ali mislim da je sve to mnogo lakshe reci nego uraditi. Shto se tiche tih aktivnosti, pripadam onoj vrsti osoba kojima ushi imaju nezgodnu i pritom veoma bolnu tendenciju da postanu crvenije od Rudolfovog nosa, istog trenutka kada se izadje na malo hladniji vetar. Nikakve kape, trake za kosu i sl. stvari ne pomazu…:D Kada bih bila toliko uporna da se bavim nechim shto iziskuje izlazak napolje, pretpostavljam da bi trebalo da se povedem primerom stanovnika Jakutje, najhladnijeg mesta na svetu, da mazem mast natalozenu ispod koze medveda, ili neko slichno sredstvo, da bih mogla bez brige da ishetam napolje, bilo da samo hodam, trchim ili jednostavno idem do nekog centra za jogu ili pilates. A mrzovolja je vec posebna pricha. Kada nas vec svi ti praznichni i ledeni dani zarobe u kucama, jednostavno se naviknemo na takvo stanje. Teshko da bi nekome palo na pamet da malo vezba, toga se setimo tek kada stanemo na vagu nakon tog ,,udarnog talasa“ slavi, praznika i rodjendana...
Mora da mi je jako dosadno, chim sam doshla ovo da pishem, chemu ne znam ni povoda ni smisla... Zapravo, kada malo bolje razmislim, sve je to prouzrokovala zima, sigurno. A kada se samo setim da sam je nekada volela, sneg narochito! Nishta od toga sada ne mogu da smislim, bukvalno svake vecheri sanjam sunce, prolece i onaj dobro mi poznat miris zivota u vazduhu, poshto tada svi ljudi zele da u sebe upiju delic toplote, i onda nekako postajem bliska sa svima njima, to sunce nam je zajednichko, i u isto vreme uchimo da uzivamo u trenucima i delimo ih sa drugima, pa makar nam bili i nepoznati... Nekako mi ne deluje da bi se moglo tada biti nesrecan, svakako ne u toj meri kao shto se deshava zimi, kada imamo i vremena da preterano mislimo o svim greshkama, da se opterecujemo i komplikujemo zivote.
Depresija je kao virus, zachas se razvije u povoljnim okolnostima i chini da sagledavamo stvari gorim nego shto jesu. Treba brizljivo paziti na njen unutrashnji okidach, u medjuvremenu, ishcekivati leto i neke bolje dane. Takodje je veoma pozeljno izbegavanje novinai televizora u shirokom luku, oni su jedan od najboljih prenosnika ovog modernog virusa. Vezbajte, ako vam se moze. I hoce. :D
Ceo svoj zivot, svakog trenutka, gledam ljude oko sebe. Nastojim da proniknem u njihove lichnosti, to mi deluje veoma izazovno za moje ocenjivachke sposobnosti, tragam za sitnim delicima njihovih misli koji ce mi pomoci da stvorim realnu sliku o njima. Tako istovremeno stvaram i sliku o drushtvu u kome danas, sticajem okolnosti, zivim i krecem se...
Neko moze da kaze i da su ova vremena teshka, ali ja josh osecam ljubav u vazduhu. Svakoga dana vidim bezbroj dokaza koji ukazuju na to. Neke sitne stvari, suptilni gestovi, neshto shto se ne moze odmah uochiti, obelodaniti, skriveno je, tajno a opet tako prelepo u svojoj jednostavnosti, ne definishem ga, a znam da je to ljubav, u nekom od svojih bezbrojnih lica. Neznost. Bol. Rapsodija boja koje docharavaju duboko stanje dushe. Dusha treba da bude u svim duginim bojama da bi bila potpuna.
Tragam za slikarom, za boemom koji ce u jednom trenutku svojom kichicom veshto preci preko skrivenih kontura mojih emocija i pretvoriti ih u vatromet naglashenih linija i tekstura. Zelim da me poznaje na umetnichki nachin, onako kako ni samu sebe nikada nisam dozivela niti do kraja upoznala. Svedok sam umetnosti koja lezi oko mene u svakom poljupcu koji primetim da se raspukne kroz ove chetiri dimenzije, a ceznja da se sve to dozivi i u subjekatskoj funkciji raste, reciprochno sa saznanjima da se takva vrsta upoznavanja i dozivljavanja osobe deshava veoma retko, i shanse su sve manje sa idealizacijom neizrechenog. Ostaje samo da se sluti, cheka i shapuce sebi da vreme ipak postoji, da ce doneti razne promene i srecu na onaj pravi, potpuni nachin.
A bilo je i slikara, necu da porichem. Bilo je, dodju oni, ali neshto u meni, shto je trebalo da im predstavlja muzu, platno i paletu boja, se odjedanput povlachilo, ishchezavalo, nenamerno, jednostavno nije zelelo slikara-amatera koji se tako lako predao i popustio njenim magichnim dozivanjima. To neshto je htelo i dalje da luta, i dalje da trazi, posmatra ljude i trazi u njima ono shto njoj uporno ali svesno izmichne, tajnu koja ostavlja sve delice srca zalechene i na mestu, i uziva u privremeno bezuspeshnoj potrazi, mislima koje govore da se generalizovano savrshenstvo ne moze naci, jer ljubav nije savrshena, ali da postaje takva samo ako uspemo da chvrsto verujemo u ono shto nadjemo, da poklonimo poverenje slikaru koga cemo vremenom izveshtiti da od amatera postane pravi profesionalac.
Kada lutam, ja lutam raznim neispitanim sferama koje skrivaju odgovore na razna pitanja ljudskih misli i dushe. Ponekad i ne zelim da se pronadjem. Posmatracu ljude, uchiti od njih, osecati njihovu ljubav i nadgradjivati svoju sopstvenu paletu boja. Jednoga dana, znam, doci ce pravi slikar i sve ih izmeshati a da sve to bude prokleto dobro. Do tada...chekacu...volecu...lutacu....
Verujte mi, vise ne znam kako i kada su se stvari promenile. Valjda nisam obracala paznju, previse sam vodila brige oko jednog mog slomljenog nokta, koji je uinvalidio neki mali procenat mog tela i duse, ali me ipak nije sprecio da kuckam, sada kada sam najzad obratila paznju. Nekada se znao red (i zakon) :D. Muski svet je prvi prilazio zenskom svetu, zenski svet bi se neckao i neckao, ali ne bi poricao da mu to prilazenje i uporno udvaranje prija, muski svet bi bio uporan i stvar bi se skoro redovno okoncavala srecno za obe strane, i vuk sit i sve ovce na broju, a nekada i divnim, slatkim recima ,,I ziveli su srecno do kraja zivota". Sta sada ne stima? Koja sijalica je pregorela?
Setajuci jutros, iznenada sam zapazila jednog zgodnog frajera sa druge strane ulice koji se kretao u istom pravcu gde i ja. I ne bi to bilo nista cudno, zgodnih frajera ima pa ima, nekih sasvim nesvesnih svoje zgodnoce i frajeroce...:D Ovaj tip preko puta je spadao upravo u tu kategoriju. Medjutim, ubrzo su u moj vidokrug usle dve pripadnice zenskog sveta koje su mi izuzetno privukle paznju, svojim ponasanjem, kvazi-velegradskom izgledu kao i aurom opasnih blajhanih mackica za koju su se svojski trudile da dospe do pogleda a i ocigledno uspavanog centra za muskost suprotnog pola - hej pa mi smo nekada bile plen, ali not anymore, sada MI lovimo, muahaha!
Uspela sam samo da primetim pirsing na nosu jedne devojke, dubok dekolte druge, mini koznu suknju prve, cizme a la folkstar druge, i vec mi se smucilo. Sminka preterana za jutro, po mom ukusu, nije nimalo poboljsavala utisak. Ali, pazite, njih je bilo briga za MOJ utisak o njima, nije mi trebalo dugo da provalim da su one, zapravo jurile frajera preko puta, ocigledno su ga znale, makar iz vidjenja. I utisak odvratnosti prema devojkama je nadvladao osecaj zaljenja za tipa, nadala sam se da je dovoljno pametan da skapira ono sto sam i ja, da se igra promenila, da vise nije lovac osoba koja ne nosi stikle, nema grudi, a ima nastavak u donjem vesu, sada prava opasnost vreba iza ociju uokvirenih crnim kreonom i dugih, neprirodnih vestackih trepavica. I te oci, ma koji nivo inteligencije one skrivale u sebi, ocigledno su bile prepune vrcajuce lukavosti i iskustva u toj igri lovice, u kojoj su se vec samoproglasile za pobednike.
Posto vise nisam mogla da slusam njihove komentare o velicini, atraktivnosti i odokativno procenjenoj tvrdoci pozadine sirotog tipa, polako sam promenila smer i vratila se kuci da se na miru zapitam ima li muski svet pojma kakvi evoluirani predatori ih cekaju iza ugla...
Nekako mi je uvek bilo prijatnije kada bi se sve odvijalo po ustaljenom procesu, jesam zagovornih novih stvari, ali neke treba ostaviti upravo onakvima kakve jesu. Zene jesu postale nezavisna bica, svesne da mogu da dominiraju i da im to ide, ali ponekad razmisljam da li to prouzrokuje sve vecu stidljivost kod muskog sveta, (koja je na srecu jos uvek mala ali nikada se ne zna :P) i da je sam proces udvaranja bio mnogo lepsi i romanticniji pre nego sto se izmenio, ubrzao i postao flertovanje. Nekada su lukave varke muskaraca-lovaca bile mnogo bolje i efektnije, a sada nastupa i doba onih nasminkanih. Sreca, pa onim opasnim i bad, bad zenskim lovcima, karmin uvek ima bljutav ukus prolaznosti...
Kako se osecate kada pogledate u unutrasnjost svog novcanika? Srecno, zadovoljno ili pak uznemireno, zabrinuto? Da li imate tendenciju da planirate na sta cete sve potrositi svoju platu/dzeparac, da bi pravilno raspodelili troskove? Da li mislite da cesto nemate novca za sve sto zelite?
Zivimo u vremenu koje nas nazalost uci da je od neprocenjive koristi kada ti je najbolji prijatelj i pomagac veliki kozni novcanik pun suskavih papirica koji tako mnogo znace. Ime im je isto - novac, i na nesrecu, ljudi se uglavnom dele prema tome u cijem je vlasnistvu veca kolicina pomenutih papirica. Novac se uvuce u sve, u nauku (ekonomija, finansije), u svakodnevni zivot (kupovina potrepstina), cak u izreke (vreme je novac) i lagano truje sve sto mu se nadje na putu. Staro i mlado. Ne tako retko bila sam svedok ili sam cula za svadje oko novca i mogucnosti koje on donosi, ali neke stvari jednostavno nisu tako stvorene da bi se novac u njih uplitao svojim djavolskim sharmom i rusio koncepcije. Evo jednog primera:
Grupa tinejdzerki, pri izlasku u grad par nedelja pre mature, se nasla u ne bas prijatnom nadmudrivanju kome je svedocilo nekoliko osoba, medju njima i moja malenkost. Doticne cure su zajapurenih lica, uzbudjeno i sa nekim pritajenim lukavstvom raspravljale o maturskim kombinacijama, frizurama i sminki. Iskreno, nije me iznenadilo to sto je taj razgovor, koji je trebalo da bude sasvim bezazleno caskanje o danu D za njih, postao otvorena rasprava. Ni manje ni vise, oko novca.
,,Moja haljina je kostala vise od 500 evra", ponosno je izjavila jedna zestoko nasminkana devojka, ne skrivajuci zadovoljstvo zbog te cinjenice.
,,Auuu", odobravajucim uzvikom su propratile tu recenicu njene drugarice, sve izuzev jedne koja je odgovorila:
,,Samo 500?! Kladim se da sada tvoji roditelji nemaju sta da ti daju da jedes, hahaha! Moja haljina je kostala duplo vise, i to jos nije sve, cipele su cak bile skuplje nego sama haljina!"
Ostale devojke su zviznule i zadivljeno je pogledale, iscekujuci nastavak. Nasminkana devojka je pozelenela od besa i ljubomore:
,,Ne lazi, glupaco jedna, X mi je rekla da si narucila haljinu kod Mire krojacice, a moja je original Dolce Gabbana!"
Druga devojka se zlurado podsmehnula:
,,Da, da, Dolce Gabbanu samo mozes da sanjas, i nemoj ti meni da kazes da lazem, haljina je stigla iz inostranstva, hoces da vidis priznanicu da je paket bio isporucen?"
,,Uzmi ti tu tvoju nepostojecu priznanicu i njome obrisi ****, vidis kakva si ruzna i debela, tesko i da mozes da udjes u neku normalnu haljinu!", devojka je sve vise podizala ton razgovora, i na kraju se sve pretvorilo u zucnu svadju oko toga ko je vise platio svoju matursku haljinu i cipele.
Nazalost (koliko sam puta do sada vec napisala tu rec :D) takva scena i njoj slicne su skoro cest prizor medju omladinom. I sada tu se treba zapitati ko je kriv za tako uskogrudno materijalno rezonovanje? Da stvar bude jos gora, ovaj istinit primer nije usamljen slucaj. Zapitajte se koliko ste se puta brinuli zbog nekog neplacenog racuna, pozajmljivali novac, dizali kredite, pozeleli da imate makar malo vise novca da sebi povremeno ispunite neki kapric i sl.
Primetila sam da se novac cesto koristi za utehu. Da li postoji bolji prirodan lek za slomljeno zensko srce od celodnevnog sopinga? Ko zna, neka javi... :)))))
Ponekad takodje pomislim da bi novac imao vecu vrednost kada bi njime moglo da se kupi iskustvo, da se plati prodano vreme, kupi sreca, zdravlje, miran san, jos par godina zivota.... To su mnogo vaznije stvari od onih koje se mogu kupiti, pa opet, ljudi njih zanemaruju i slepo sledeci ambicije vezane za novcanu sigurnost, mogu biti skloni da svasta ucine samo da se dokopaju bolje placenog posla ili sl. zapravo, kada se bolje razmisli, velika vecina krivicnih dela se cini zbog novca. Razmislite zasto tako i dokle tako.
Ne vidim cemu sve ovo vodi, a opet se suocavamo sa cinjenicom da zivimo u veku zelenih papirica koji nam pruzaju utehu. I sada, nakon sto ste procitali sve ovo, odgovorite mi, kako se osecate kada pogledate u unutrasnjost svog novcanika?
Da mogu, sada bih napisala svasta. Da samo imam tu jednu truncicu ludosti i organizacije koja bi sve razbacane misli i reci dovela u red, pisala bih… O ogorcenosti, o raznim povoljnim i nepovoljnim utiscima, o surovoj ironiji zivota, o sitnim malim stvarima koje cine zivot, ali mozda nekako najvise o tome kako se BlogOye promenio. Da li se to samo meni cini, ili je sve manje zanimljivih tema, duhovitih komentara i starih likova?
Divim se osobama koje mogu da ignorisu celokupnu atmofseru. Ja ne mogu. Razumem da je moj blog samo moja stvar, ali nije isto pisati i negde viruelno boraviti, a ne osetiti atmosferu mesta. Kao sto u nekom kaficu moze da vam bude prijatno ili neprijatno, bilo zbog muzike, gostiju ili posluzenja, tako ja uocavam da je muzika BlogOye-a i dalje ista, topla i prijateljska, ali mi se cini da je manje stalnih gostiju na koje sam navikla, a i posluzenje nije isto kao sto je nekada bilo. Ali sta da se radi, zivot i dalje tece, neki novi blogovi se pisu koji bi i bili vredni pogleda, i nema tu mesta nekoj nostalgiji. Postoje samo dva izbora, ili da ostanes u kaficu, narucis novu kafu i latis se posla, ili da se uljudno pokupis i odes ako ti vec ne odgovara. Ponekad zalim sto nema treceg….
***
Proslu nedelju sam provela u Turskoj. Fantasticno mesto. Svako vece je bilo ispunjeno nastupima, koktel-zurkama, muzikom, plesom, u prelepoj istocnjackoj tradiciji, obavijeno velom misterije, nargile i dahom stranaca koji su se bezobrazno umesali u citavu zbrku boja, sjaja i likova. Hotel sa 5 zvezdica, luksuz kakav retko ko u ovoj nestalnoj zemlji haoticne ekonomske situacije, moze da priusti. I sve to zahvaljujuci pukoj sreci. Uostalom, tako se sve u zivotu i desava.....
Svako od nas ima neki sitni delic koji ga razlikuje od ostalih. To su drage nase navike. Kako ja zaista volim da pocinjem, a ova igra vam je vec dobro poznata, bas me zanima da cujem koje su to vase navike bez kojih ne mozete da se zamislite. Odaberite jednu, neobicnu, i prstice za tastaturu!
Mene, recimo jutro uvek zatekne uz soljicu dobre crne kafe. Ponekad sa shlagom, ponekad bez njega, ali uvek je slatka i vrela, i celo jutro mi posle mirise na sveze... Imam cak i svoj sopstveni, nazovite ga ritual ispijanja kafe. Kada je skuvam, a to mora obavezno da bude u onim fildzanima u kojima je prosto milina kuvati, sipam je lagano u soljicu u kojoj sam ostavila jednu ili tri kockice secera, (zavisi od velicine soljice, ali uvek je neparan broj kocaka), onda ako je lepo vreme, sirom otvorim prozor i zamisljam da sam negde na planini, da udisem cist i blagotvoran vazduh. Onda polako prinesem soljicu ustima i otpijem prvi gutljaj koji je uvek najsladji. Kazu da je i ljubav kao kafa, prvi gutljaj je najvreliji a poslednji najhladniji, ali ja smatram da ljubav i kafu ne treba mesati. Ne treba praviti buckuris, osim ako kafa nije kvalitetna. Moze jedino: ljubav prema kafi, ili ljubavna kafa.... Zrnce kafe i zrnce ljubavi u rano jutro, obecava divan dan....
Toliko od mene, a sada tri blogera koji ce nastaviti aritmetickom progresijom su, recimo: poglavica, Freeda i bejb.... Nemojte da neko slucajno nije uradio...
P.S. Ukoliko vam se u toku citanja ovog posta pripila dobra virtuelna kafica, obavezno svratite po soljicu u nas BlogCaffe...
Kako upravo prolazim kroz najgluplju fazu rekonvalescencije, u kojoj me hvata izuzetno velika mrzovolja miksovana sa glavoboljom, svratih samo na trenutak. Necu, medjutim zamarati male sive celije nekim tamo mudrovanjima i filozofijama samo meni svojstvenih i originalno specificnih. Samo cemo da cutimo u mraku i da se gledamo. Uz muziku naravno.... Pa ko duze izdrzi...
Prozvana od dragih mi blogerki Freede i devil666, dozvolicu vam da za trenutak zavirite u moju sadasnjost i otkrijete koje to ,,top-secret" stvari trenutno radim, dok kuckam...
Posto spadam u onaj tip zenskih bica koje su stvarno sposobne da rade vise stvari istovremeno, dok kuckam, merim vreme koje protekne izmedju sms poruka koje mi redovno pristizu zadnjih sat vremena. Stvar je u tome sto radim na jednoj veoma vaznoj prezentaciji zajedno sa izvesnim brojem drugova i drugarica, pa su se svi namerili da cuju moje misljenje o tome kakva ta prezentacija treba da bude.... Sta da vam kazem, rodjeni organizator!
Kako se lagano nizu redovi slova na belom ekranu, tako se povecava hrpica kora od banani koja se uredno nalazi u ciniji pored mene. Obozavam banane, i ne mogu da odolim njihovom jednistvenom egzoticno slatkom ukusu. Oljustim jednu, spustim koru u ciniju, pazljivo odstranim vrh (negde sam cula da se tu navise bakterija skupi), zagrizem njen mesnati plod i uzivam u osecaju koji proizvodi mekano hrskanje u mojim ustima. U ciniji se takodje nalaze i dve jabuke i... mislim da cu ovde napraviti malu pauzu da i njih pojedem. Odmah se vracam...
Uh, tako je vec bolje. Voce rules! Pogledam kroz prozor. Sve je tako sivo, oblacno i priroda deluje prilicno depresivno. Najbolji lek za to je muzika tako da odmah ukljucujem Winamp, i Paco de Lucia se setno razleze sobom. Nista lepse od neznih i romanticnih tonova akusticne gitare u sivo i sumorno popodne. Zapravo, mislim da cu mozda i ja malo i da prilegnem i utonem u san.....
Ahhh da, ono najvaznije, pre nego sto odem prozivam: (koliko treba?), recimo, Lilith, bejb, vojislava, mistichnu, Svemirka i sensi.....
I tako vam ja odem u shtetu. Sve sam isplanirala, vrata su dodushe bila zakljuchana ali je kljuch bio bezbedno proshvercovan u praznu vazu sa veshtachkim cvecem, kvaka je bila podmazana zejtinom da ne shkripi, pripremila sam malu zalihu keksa, dovoljno za usputno grickanje, bila potpuno obuchena i chekala povoljan trenutak.
Uchinilo mi se da sestra nikada nece zaspati, ali najzad se i to dogodilo i ja beshumno kliznuh niz krevet, u crnom kao neki demon, i lagano, prokleto lagano sam izvadila pomenuti kljuch iz vaze. Osecala sam se prilichno buntovno, shto mi se, verujte mi, retko desava u takvom intenzitetu. Korak za korakom, chinilo se da mi hodnik ima dobra dva kilometra do vrata, i samo sam oslushkivala oko sebe ne bi li me neko uhvatio i ponovo stavio pred ,,kucni sud". Kljuch u bravu, okreni dva puta na levu stranu, nezno otvori vrata, pripazi na kvaku, da se ne umazesh zejtinom, izadji u drugi hodnik, nezno zatvori vrata, zakljucaj, pazljivo upali svetlo, da ne padnesh niz stepenice, sidji na donji sprat, otvori ulazna vrata, izadji, zatvori ulazna vrata.....i SLOBODA!!!!
Sat na ruci pokazuje 01:01. Vreme za opushtajucu vechernju shetnju. Moj pas doskakuta odnekud i naravno i on je bio ukljuchen u igru. Od trenutka kada sam izashla iz kuce i kada me je zapljusnuo talas prohladnog vazduha, chinilo mi se da sam bash tada iznenada ozivela. Neshto vrelo me je gushilo u grlu i plucima cele vecheri, posebno se pojachavalo dok sam bila prinudjena da slusham sve te kvazi politichare na TV-u, pa sam jednostavno morala da nekako izadjem i izbacim se to, jer otvaranje prozora nije nimalo pomoglo. Osecala sam kako se punim blagotvornim kiseonikom i sav bes i frustracija su kao magijom ishchezli iz mojih misli, samo sam uzivala u noci koja se predamnom pruzala, neistrazena, misteriozna. Negde u daljini sam umislila da chujem protestno pucanje petardi demonstranata i razmisljala zashto se sve ovo dogadja. Ko je za sve kriv?
Nekako ovog jutra, kada sam otvorila ochi i ugledala lepotu novog dana u svom zaru, shvatila sam, sunce je to koje nam je ovih dana svima beznadezno usijalo glave.....
I shta ako ti recimo kazem, da mi se recimo.... uh, kako sad da objasnim, recimo da uzmes u obzir da danas mozda recimo i nisam pri, znas, sasvim cistoj svesti, sto verovatno objasnjava nedostatak kakaoa u krvi, i to moze da uglavnom prouzrokuje vecu kolicinu nepovezanog blebetanja inace svojstvenog zenskom rodu..... a mozda i vec shvatas shta hocu da kazem, mislim, ja, ovaj, (zashto nisam pre primetila da mi ruke malo drhte?) ne znam shta vishe da mislim, ima neceg cudnog, opasnog i pomalo ludog u ja chim pishem sve ovo, au kakva gadna gramaticka greska, ne kaze se ,,u ja", vec ,,u meni", hm, kako to smeshno zvuchi, sad cu malo da se smejem, uja uja uja, xaxaxaxa xexexe xixxixi....... a da, nisam josh zavrshila, a vec pocela da se kikocem, uh shto sam se unervozila, dakle, shta sam ono beshe rekla, aaahhh sad se secam, pocela sam da ti objashnjavam shta ako, recimo, mislim nije josh sasvim sigurno, ali ipak, shta ako.... shta ako mi.... uuufff, smiri se, smiri se, 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1, 1/2, 1/3, 1/4.......... SVIDJASH MI SE!!!!
Prvo da se izvinim Lilith i Ognjenoj jer su morale duuugo da cekaju da se ja nakanim da otagujem svoje, ali nema veze, kad nesto obecam ja ispunim, a obecala sam.... Dakle....
Objavi sledeca pravila:
2) Napisi 8 korisnih ili jednostavno zanimljivih cinjenica o svom art worku - o onome sto objavljujes na blogu - pisanju poezije, proze, slikanju, fotografiji, crtanju, vezenju, pletenju, kuvanju....
3) Na kraju imenuj 8 zrtava
4) Idi na njihov blog i u komentaru ima reci da su tagovani.
Posto ja pisem na blogu ,,sta mi se cefne" necu da pisem striktno o onome sto objavljujem, vec o nekim poljima moga interesovanja....
1) Tesko mi je da zamislim svoj zivot bez pisanja. Ono je moj endorfin, moje ludilo, moja propast i najveca ljubav. Kada bih imala neki moto u zivotu (koga nemam, jer smatram da su potpuno nepotrebni) to bi bilo: ,,pisem, dakle postojim". Pisanje smatram svojom energijom, jer se ne moze stvoriti ni unistiti i samo prelazi iz jedne dimenzije u drugu, iz oblika u oblik. Pisem sve, kako poeziju, tako prozu. Moju prvu pesmu sam napisala kada sam imala 3 godine i ona se zvala ,,Na vodama plavog mora". Sada mi je naravno smesno kada je procitam jer je napisana sa toliko decje naivnosti i neukosti, ali kada malo bolje razmislim, tu decju naivnost jos uvek cuvam u nekom skrivenom i kreativnom mestu mog unutrasnjeg JA.
Naravno, ne bih se zvala onako kako se zovem, da nisam pokusala da nacinim korak dalje i napisem roman, ali sam konstantovala da to bas ne ide tako lako. Nisam uopste imala koncepciju, i radila po mom haoticno-kreativnom planu, u kome je sve dozvoljeno. Sada znam da je za roman potrebna dobra, atraktivna prica, i jos vise: potreban je dobro osmisljen plan koji ce sve de rasute delice misli i ideja sklopiti u harmonicnu celinu. Sto znaci da cu morati da sacekam jos malo, da mi se sve ideje ,,razbistre", pa tek onda ocekujte moja prva stampana izdanja....
2) Odmah iza pisanja sledi muzika. Kada mi je bilo dve godine znala sam azbuku i note, tako da je bilo sasvim ocigledno cime cu najverovatnije da se bavim, a za pevanje i komponovanje mi svi koji me poznaju kazu, (da ne budem neskromna) da sam izuzetno talentovana. Da se jos malo hvalim, proslog leta sam se prijavila na neki konkurs za mlade kompozitore Srbije, moja pesma je usla u uzi izbor, bila je snimljena (ja sam pevala glavni vokal), promovisana u Makedoniji, dosla sam na festival i.... pobedila. Sledeceg leta se ocekuje snimanje nove pesme i njena promocija u Londonu, i sta da vam kazem, zvezda je rodjena!
3) Slikanje nikada nije bila moja jaca strana, iako sam veliki vizionar na tom polju i cesto imam neke ideje za slike, koje nazalost ne umem da na odgovarajuci nacin sprovedem u delo. Preferiram crtanje, iako sam tu tek neznatno bolja. Zaista se divim osobama koje poseduju crtacki talenat, i bilo bi divno kada bi mogla putem nekog USB kabla da prebacim gram tog osecaja u mene. Ali, nije ni sve bogom dato.
4) Bila bih neiskrena kada bih rekla da ne volim da fotografisem. Stavise, i tu sam se prijavila na neke konkurse, (sta cu kada imam tako iritirajuce perfekcionisticku prirodu) ali nista od toga. Neke najbolje fotografije sam uramila i ljubomorno ih cuvam na zidu moje sobe. Ne planiram da ih plasiram na blog, xexe.
5) Ja se zapricala, a preskocila jednu stvar u vezi muzike, pisanje tekstova za pevanje. Postoji tako jedna fascikla koju cuvam u ormanu, ona je moja druga Biblija, u njoj se nalaze svi moguci tekstovi koji se mogu pretvoriti u dobre pesme. Neke od njih cuvam da jednog dana........ ma sta ja to lupam, imam male sanse da postanem priznat kantautor, ali kako se kaze, nada umire poslednja...
6) Kao sto volim pisanje, volim i citanje, ako ne i vise. Ponekad, kada zapadnem u neku letargiju ili se jednostavno osecam umorno i bezvoljno, dovoljna je samo jedno poglavlje dobre knjige da me razveseli. Kada biste me pitali koja mi je omiljena knjiga (sto me 70% ljudi koji znaju za ovu moju strast, pitaju) ne bih znala da vam odgovorim, posto ih ima na stotine! Ni sama ne znam koliko sam ih procitala, do sad sam promenila 4-5 clanskih kartica biblioteke, ali izdvojila bih neke pisce koje zaista volim da citam: Tolstoj, Dostojevski, D. Cosic, Agata Kristi, Stiven King, Herman Hese....
Iz ovoga se jasno zakljucuje da citam sve vrste knjiga, i da tu ne pravim razlike i ne delim ih na dobre i lose. Zadnje sto sam procitala, i sto bih vam preporucila je knjiga Caka Palahnjuha - Zagrcnut. Pozeljno je da je ne citaju maloletne osobe......
Posto nemam ideju sta da napisem pod 7 i 8, ostavicu to prazno, a mislim da je i vecina blogera vec otagovala svoje, pa ne bih sa se ponavljam, ali evo, pa me izvinite ako sam ,,ubacila" nekog ko je vec tagovan: Lu, nook, EvilxPumpkinxKiller, Nenad, Anci, silence, danilovic, nisamnormalna.....
- Uh, pa gde si mi se sada navrzla?! Odlazi smesta!
- Ne mogu. To je sve u tvojoj glavi, znas. Ja uglavnom samo spavam, ali se ponekad i probudim i uticem na tebe...
- Kako da to do sada nisam primetila?
- Nisi zelela da primetis, a sada si naucila da slusas i gledas srcem a ne samo mozgom... To je razlog.
- Lepo bogami, ali zasto sada hoces da utices na mene?
- Specificna, postala si malo neodgovorna, zapostavljas obaveze, najlakse je pobeci od njih, ali kako se suociti sa njima?
- Ne znam stvarno, na koju obavezu mislis?
- Na onuobavezu, Specificna.... znas ti dobro o cemu ja pricam, zar ne?
- Umukni, mozgu, umukni! Necu to da slusam!!!
- Naravno da neces, istina uvek boli....
- To nije istina!!! Necu vise da slusam! Sistem shut down!!!!
- Ne mozes da me iskljucis, draga moja, ne mozes protiv sebe... E sada mi lepo kazi, kada ces da rascistis tu stvar?
- Koju stvar?
- Pa sa njim, duso, sa njim....
- Ne znam o cemu pricas!
- Neces da znas, to je kvaka, ali evo osvezicu ti pamcenje, mada znam da ti to nije potrebno... Kada ces da priznas sebi da ga vise ne volis?
- Ne lupaj gluposti, mozgu moj! Naravno da ga volim!
- Malo sutra! Ti zapravo samo mislis da ga volis, a u stvari samo volis da si voljena, nista drugo. Plasis se da budes sama.....
- Da li je moguce da moj mozak prica takve bestidne lazi?!!! Nemas nikakvu osnovu da tako govoris!
- Oh, vala imam. Sudeci po tvojoj arhivi misli koja se, da te ponovo potsetim, nalazi u tvom hipotalamusu, jasno se vidi da si u zadnje vreme imala neke prilicno neverne misli, i da si, bilo to svesno ili nesvesno, mislila na jednu drugu osobu koja se zove.....
- E sada je DOSTA!!! NAPOLJE!!!!
- Hehehehehe, ne igramo se mi ovde zmurke, Specificna, zar ne? Ne mozes da me blokiras, niti da me zaustavis..... samo mozes da priznas....
- Necu nista da priznajem, a pogotovo neke takve lazi....
- Neces valjda da te nateram da to kazes pred svima, u nekom sirem drustvu? Ili mozda nesto drugo, neke tvoje tajne.... Ne bi ti bilo prijatno, osecam.... Sve sto trazim jeste da priznas.
- Evo priznacu, pa se smiri! Volim nekog drugog! Jesi li sad zadovoljna?
- Nisam. Moras da prekines trenutnu vezu......
- DOBRO, prekinucu je! Samo me ostavi na miru!!!
- Ali to nije sve! Moras da kazes sebi koga to drugog volis....
- Nema sanse!!!!
- Sve ili nista?!
- Nema teorije!!!!!!!
- MORAS!!!
- NECU!!!!
- MORAS!!!!
- E NECU, TEBI, MISLIM SEBI, U INAT!!!!
- Ja imam potpunu kontrolu nad tobom!
- Necu ti dozvoliti!!!
- Jaca sam od tebe, Specificna!
- Nije istina, ja sam ovde gospodar, draga moja savesti!
- E pa videcemo to vec....
- Sve ce se na kraju razjasniti.
- Tvoja slabost, Specificna, je u tome sto uvek zavolis previse strasno, predano i zavolis nepoznato....
- To je moja vrlina, savesti, a moja slabost je to sto imam tako bezobraznu savest!
- Znaci od danas smo u svadji, zar ne?
- Da. I videcemo ko ce iz ove bitke izaci kao pobednik!!!
( post se iznenada prekida, jer je doslo do prekida informacija iz mozga u ruke. Sve citaoce molimo za iskreno izvinjenje. )
Imam jednu malo veliku dilemu. Muci me vec minutima. Dovodi me u stanje potpune zbunjenosti i delimicnog nekontrolisanog besa zbog neodlucnosti. Nisam sigurna kako da postupim, jer ako pogresim za sve cu ja biti kriva, a na to nisam navikla. Trazim onaj mali delic slagalice koji ce sve da upotpuni i koji moze sve da unisti. Od zivotno-trenutne je vaznosti, a nisam se setila ranije. Zato mora da bude sve savrseno. Specificno. Odlucujuci dan, rodjendan drugarice, je sutra, i moram da se spremim za njega. U medjuvremenu otvaram put dilemama. I eto sada, ceskam glavu, nerviram se, dvoumim se, troumim se, desetoumim se, jer jos uvek ne znam...
Nerviram se. Besnim. Zapenusam. Zacrvenim se. Gledam u ekran pred sobom i jezim se onoga sto vidim. Dodje mi da ga jednim pokretom sake posaljem u neki bolji svet, samo kada nije kostao toliko mnogo. U jednom trenutku se ipak odvracam od svojih destruktivnih namera, ustajem i tajanstveno okrecem jedan telefonski broj. Linija pisti, krci i na kraju se gasi. Moj bes raste kao testo, spremno da se oblikuje i razvalja u slatke kolacice mojih muka. Krv mi penusa telom kao sampanjac....
Zasto????
Razlog je jednostavan i muci me vec duuuugo. I N T E R N E T !
Za razliku od vecine kolega blogera, ja sam na dial-up-u i to toliko sporom i losem da je nemoguce opisati. Na primer, imam izvesne prijatelje u Jagodini i Beogradu koji takodje koriste dial-up, ali kod njih je internet mnogo brzi neko kod mene. Meni je brzina (bolje reci sporost) ,,cak" 9,6 kb/s, a kada imam posebno srecan dan dostize ,,vratolomnu brzinu" od 12kb/s!
I zato nije tesko zakljuciti da takva ,,brzina" jednostavno ubija u meni zelju da koristim net, jer jednostavno ili me mrzi da cekam toliko dugo (inace sam veoma strpljiva osoba), ili veza neretko pukne, kao kada krhka casa padne sa stola jer je ionako bila opasno blizu ivice.
Naravno, informisala sam se ja o drugim mogucnostima konektovanja na net, i otprilike imam mogucnost izbora: ADSL ili SBB kablovski internet. ADSL nudi zaista povoljne usluge, a njihova najniza brzina od 256kb/s je nesto sto mogu samo da sanjam, a vec da ne pricamo o vecim brzinama kao sto su 1,5mb/s! SBB je trenutno nesto najnovije, pa je jeftino dok kupci ne navale, ali sam zaista bila iznenadjena brzinama koje on nudi. Cak 5mb/s, a u zavisnosti od paketa, moze dostici brzinu i od 10mb/s! To je vec bilo izvan granica moje maste.
E sada ja lepo vas da pitam, kolege blogeri, ADSL ili SBB? Sta Vi preporucujete?
