Dodju mi tako chudni neki minuti, dodju nepozvani. Znash, tada pochinjem da sumnjam u sve oko sebe, chak i u samu sebe. I niko, i nishta me ne moze razuveriti, sve shto sam do tada znala zazvuchace prazno i lazno. Naidju tako momenti preispitivanja. I strah od onoga shto mogu otkriti tako duboko u sebi, toliko jak da se moram grchevito drzati za zemlju ne bih li pala u kosmos, u beskraj nishtavila. A ponekad se bojim sebe, vishe nego drugih. Pre ili kasnije, ciklus se ponavlja. Usponi i padovi. A ja ne zelim da padnem, jednom kada okusim vetar na toj stanici zivota, zelim da zauvek jurim bezbrizno i divlje, da znam samo za adrenalin, a sve sumnje budu razvejane prvim talasom tishine i sitnog peska mladosti koje cu ostaviti iza sebe.
Boli me ovo. Boli isuvishe da bi bilo tek neveshtim pokretom kichice i bele tempere prebojeno sa platna. Nekada sam zudela da znam, sada cheznem da ponovo, na sekund ponovim taj krug; uronim u tamu iz koje sam pochela, u kojoj sam prvi put protljala uspavane kapke, izronila iz tople i slane vode svoje dushe, i zauvek se probudila. Izlozila sam svoje krhko bice oshtrom severcu realnosti, koji shiba nemilice, seche i kida, lukavo izaziva da josh jednom zaronim u svoje neistrazene i davno napushtene ponore, u potrazi za nechim shto slutim, a davno je zaspalo.
Jednog dana, znam, priznacu noc u sebi, da bi se negde na istochnoj strani srca, sunce ponovo rodilo.
