14/9/2009 - Neizrecheno...

Dodju mi tako chudni neki minuti, dodju nepozvani. Znash, tada pochinjem da sumnjam u sve oko sebe, chak i u samu sebe. I niko, i nishta me ne moze razuveriti, sve shto sam do tada znala zazvuchace prazno i lazno. Naidju tako momenti preispitivanja. I strah od onoga shto mogu otkriti tako duboko u sebi, toliko jak da se moram grchevito drzati za zemlju ne bih li pala u kosmos, u beskraj nishtavila. A ponekad se bojim sebe, vishe nego drugih. Pre ili kasnije, ciklus se ponavlja. Usponi i padovi. A ja ne zelim da padnem, jednom kada okusim vetar na toj stanici zivota, zelim da zauvek jurim bezbrizno i divlje, da znam samo za adrenalin, a sve sumnje budu razvejane prvim talasom tishine i sitnog peska mladosti koje cu ostaviti iza sebe.

Boli me ovo. Boli isuvishe da bi bilo tek neveshtim pokretom kichice i bele tempere prebojeno sa platna. Nekada sam zudela da znam, sada cheznem da ponovo, na sekund ponovim taj krug; uronim u tamu iz koje sam pochela, u kojoj sam prvi put protljala uspavane kapke, izronila iz tople i slane vode svoje dushe, i zauvek se probudila. Izlozila sam svoje krhko bice oshtrom severcu realnosti, koji shiba nemilice, seche i kida, lukavo izaziva da josh jednom zaronim u svoje neistrazene i davno napushtene ponore, u potrazi za nechim shto slutim, a davno je zaspalo.

Jednog dana, znam, priznacu noc u sebi, da bi se negde na istochnoj strani srca, sunce ponovo rodilo.

8/9/2009 - Andjele...

Zidovi su nocas tanki za tvoje krike bez zvuka...

Gluvi su za patnju, bol i bes.

Zele da te povrede, andjele...

Ti ne shvatash shta krije mrachna soba uma.

Ubice te, andjele, popice ti krv.

Iskopanih zenica udaracesh u stubove srama, a oni ce ti se ledeno smejati i smejati i smejati...

Prezreli su te odavno, andjele.

Klinove pod krila ce ti zabiti, a tvojim belim perom ispisivati rechi mrznje tlu zednom tvoga mesa.

Bolje bezi, ptico neznana...

Idi pre nego shto dodjesh, pre no shto meko zakorachish preko poslednjeg praga bola, okovace te i razarace te, deo po deo, ti piromani dushe, prepuni svog potisnutog jada i prikrivenog ludila.

Okreni se i ne veruj nikada vishe.

Oni mrze sve shto je lepo.

Oni mrze sve shto je dobro.

Oni cheznu da zarobe svetlost, razdvoje je na chestice i unishte svaki njen blistavi talas.

Odlazi andjele, chujesh li kada ti kazem?!

Idi i vishe nikada ne veruj u ljude...

6/9/2009 - Linearna ljubav, veze, i druge gluposti...

Svi mi, zapravo, tezimo nekom savrshenstvu u zivotu. Bolji posao, vishe novca, pravih prijatelja, manje razocharenja, prave ljubavi... Kada su veze u pitanju, na snazi je pravilo da se niko nije nauchen rodio, i da je ljudski greshiti. Veoma ljudski. Ali gde se nalazi ona tanka, imaginarna granica koju kada predjemo, vishe nema povratka na ono shto je ranije bilo? Granica koja omedjava nashu proshlost i nashu sadashnjost, koja tezi ka srecnijoj, savrshenijoj buducnosti. Ona koja chini, da samim stupanjem preko njene linije, brishemo sve nashe greshke i otvaramo prostor nekim novim momentima.

Ne treba se vracati u proshlost, treba uvek misliti na buducnost. U prvom sluchaju ostacemo u stagniranoj fazi, zarobljeni u nechemu shto se nikada nece ponoviti, u drugom efikasno radimo na tome da nam neka buduca sadashnjost bude shto lepsha. Trudimo se da uklopimo zajednichki sve zavadjene strane nashih lichnosti sa onima koje pripadaju nashoj drugoj polovini i uchimo se da verujemo u srecne zavrshetke.

Ali znate shta? Ljudi previshe lazu. Lazu prijatelje, drage osobe, manje drage, partnere, rodjake, a najvishe od svega, lazu sebe. Lazemo da je ova ljubav bash ona Prava. Da ce nam ovaj posao biti divan. Ali duboko u sebi znamo da ne postoji savrshenstvo. Sve moze da se vremenom uglacha do neke zeljene perfekcije, ali nikada da dosegne generalizovani princip da bismo mogli potpuno sigurni da kazemo „da, moj zivot je sada savrshen“. Oni koji tako neshto chekaju, nikada nece ni dochekati. Ne, ne postoji savrshena veza. Ne postoji idealan zivot. Sve chine usponi i padovi, i upravo iz njih moramo uchiti o odnosu prema zivotu i tome kako se zapravo zri. Linearna ljubav je mit. Nikada nece postojati vechita harmonija. Tu bih optuzila sada sve one silne bajke koje smo chitali kao mali, koje su se uvek zavrshavale sa „ziveli su srecno do kraja svog zivota...“. Daaa, kako da ne. To je zapravo, najlakshi put do razocharenja, a pravi je podvig proniknuti u sushtinu stvari i prihvatati situacije onakve kakve jesu, voleti neshto bezuslovno i verovati, jer je svakome u zivotu potrebno da nekada bude malo naivan, da bi makar na trenutak, osetio char savrshenstva do koga se dolazi samo ako dovoljno uspeshno zavaramo sebe.

U mushko-zenskom odnosu, prichano generalno, pre ili kasnije preovladaju animalni instinkti. Mushkarac tezi da osvoji i sachuva svoju teritoriju. A mi zene smo glupe, jer tako zudno zelimo da budemo osvojene. Osecaj pripadanja. Ali da li se sve svodi samo na to? Ponekad romantiku mogu da imaju i dve potpuno individualne osobe, medju kojima je neshto jednostavno tako „kliknulo“. Preshli su granicu. I naravno, u svakoj vezi mora da postoji odredjeni nivo problema i situacija koje par reshava, ali svaki chovek je pricha za sebe, i ne sme se ochekivati da se u neku vezu udje sa vec postojecim saznanjima i iskustvima iz prethodne. Uglavnom moze doneti vishe nevolja nego koristi. Moje lichno mishljenje je da se treba pocheti od nule, i kako osoba kao lichnost sazreva tokom vremena, tako ce i veza lagano sazrevati u odredjenom periodu svog trajanja. I greshke su sasvim normalne, sve dok postoji to obostrano razumevanje i teznja da se shto vishe nauchi o lichnosti osobe sa kojom smo. Ali ukoliko se veza svede samo na iracionalan strah mushkarca od „gubljenja teritorije“ i bezrazlozne diskusije o sitnicama od kojih neke jesu greshke, a neke sachinjavaju deo nechije lichnosti i razmishljanja, ili histerichno ljubomorna zena koja panichi za svaku sitnicu, sve to i mnogo vishe moze prouzrokovati pad tog nekog nivoa na kome se veza nalazi. Gubljenje njenog osnovnog motiva, i onoga shta nas je privuklo kod druge osobe...

Hajde onda jednom, makar samo jednom, da zaboravimo na sve shto nas potajno tishti, da se jednostavno prepustimo onome shto nam srce govori i da uzivamo u zivotu. Sve nashe urodjene karakteristike, sve ono shto nas chini, neka jednom bude prihvaceno i neka se ne sumnja u to. Voleti nekoga znachi prihvatiti ga kakav jeste i razlikovati njegove greshke od drugachijih mishljenja i postupaka koji dovode do nesporazuma. A mi...smeshno male i nesavrshene jedinke koje teze savrshenstvu, ako neshto zaista umemo, to bi trebalo biti upravo to, zar ne?

1/9/2009 - Zaborav

Znash ono, sretnem te, sretnesh me.
Pogledam te, pogledash me.

Osmehnem se, ignorishesh me.

I samo produzish...

Ostane veo zbunjenosti.

Ostane nota razocharenja.

Ostane grumen tuge.

Srce koje krvari.

A onda se sve naglo promeni.

Druge ochi, tudji pogled, tudji osmeh.

I shvatish shta zapravo znachi biti srecan. Dotaci nebo treptajem.

Nauchish i da letish.

Neshto te nauchi.

Zavolish miris te tudje koze. I toplinu tih stopala pod tvojima.

A posle nekad, tamo negde, drugo vreme, a kao da je isto sve, samo se menjaju uloge. Ti nemash nikoga. Ja imam sve.

Krug.

Sretnesh me, sretnem te.

Pogledash me, pogledam te.

Osmehnesh se, ignorishem te.

I samo produzim...